Индустријски препород, мала и средња предузећа (МСП) и ризик од нечињења на Пацифику
Устаљивање поморске руте Чанкај-Шангај ставља Перу пред најважнију економску прекретницу у његовој републиканској историји. Међутим, географски положај сâм по себи не доноси развој. Ако се ограничимо на посматрање проласка туђе робе, остаћемо заробљени у улози пасивних посредника у глобалној трговини.
У поглављу које сам, заједно са Сантијагом Роком, написао за књигу Предлози за управљање Перуом 2026–2031, указали смо на хитност преласка са „пасивне логистике“ на суверено и вишесмерно управљање глобалним токовима, концепт који смо назвали „Стратешко чвориште“ (Empalme, односно Switchboard). Ова визија није само прилика — данас је она геополитичка нужност за опстанак у условима све оштрије конкуренције у региону.
1. Цена нечињења: претња двоокеанског коридора Јарац
Док се у Перуу натенане расправља о реализацији кључних пројеката, јужноамеричка геоекономија се не зауставља. Двоокеански коридор Јарца — путна и логистичка мрежа дуга око 4.000 километара, која непосредно повезује атлантске луке Бразила са чилеанским терминалима Антофагаста, Икике и Мехиљонес, пролазећи кроз Парагвај и север Аргентине — налази се на корак од завршетка својих кључних инфраструктурних пројеката, укључујући и међународни мост који повезује Порто Муртињо и Кармело Пералту.
Самозадовољство и неделовање перуанске државе пред овим конкурентским коридором доводе у питање нашу улогу регионалног логистичког чворишта. Ако пољопривредни и рударски извоз из средишњег и западног дела Бразила (посебно из кључних савезних држава попут Мато Гросо до Сула) добије бржи копнени излаз и бољу царинску инфраструктуру према чилеанским лукама, Перу ће изгубити историјску прилику да преузме тај теретни саобраћај. Препуштање Чилеу да централизује спајање с Азијско-пацифичким регионом значиће да ће предности логистичких уштеда остати изван наших граница.
2. Искористити „временску ренту“ за финансирање развоја
Стратешка вредност луке Чанкај лежи у чињеници да скраћује поморски транспорт до Азије за приближно 15 дана. Та временска уштеда ствара географску временску ренту. Држава не сме бити само посматрач који ту предност поклања транснационалним бродским компанијама; она је мора искористити као полугу за унутрашњи развој. Управо би та рента требало да служи за финансирање унутрашње повезаности земље и изградње инфраструктуре која ће луку повезати са производним регионима, уместо да се расплине у неефикасном систему.
3. Повезивање са Бразилом и заштита малих и средњих предузећа: режим REMA
Да би се успешно такмичио са коридором Јарца, Перу мора хитно да успостави физичко и производно повезивање са Бразилом путем ефикасних попречних међуокеанских коридора. Међутим, та интеграција са јужноамеричким џином не сме се свести на увоз стране индустријске робе ради њеног поновног извоза, већ треба да омогући укључивање перуанских малих и средњих предузећа у међународне ланце вредности.
У том духу предлажемо режим REMA, нормативни оквир за специјалне економске зоне и индустријске полове, који забрањује класичан модел изолованих монтажних погона (макиладора), заснован на ниским зарадама и пореским олакшицама без користи за локалну привреду.
Режим REMA подразумева:
- Обавезан пренос технологије — мултинационалне компаније које се овде разместе морају да обучавају и преносе технологију локалним предузећима.
- Обавезне квоте домаће додате вредности — финални производи морају да садрже компоненте и услуге које обезбеђују домаћа МСП.
- Стратешко подуговарање — заштита и јачање индустријског ткива перуанских малих предузећа, чиме се она претварају у директне добављаче глобалних логистичких гиганата.
4. Управљање на највишем нивоу: ANEC и ProInversión
Да би савладали авет државног неделовања, предлажемо дубоки институционални реинжењеринг:
Национална агенција за стратегију повезаности (ANEC) — самостално врхунско стручно тело које ће суверено планирати логистичке токове и инфраструктуру, спречавајући да пројекти буду блокирани гранском бирократијом.
Активна агенција ProInversión — мора престати пасивно чекати које ће пројекте предложити приватни сектор. Она мора активно усмеравати стране директне инвестиције ка стратешким индустријским центрима, условљавајући улагања оснивањем заједничких предузећа (joint ventures), у којима ће глобални капитал бити обавезно повезан са перуанским МСП и домаћим компанијама.
Закључак: циљеви до 2031. године
Постављамо јасне и неопозиве циљеве за наредни петогодишњи период: повећати учешће индустрије на 22% бруто домаћег производа и привући 50 милијарди америчких долара у суверене производне инвестиције.
Дилема Перуа није логистичке, већ политичке природе и питање је стратешке воље. Или ћемо активирати „Стратешко чвориште“ како бисмо заштитили и интернационализовали наша мала и средња предузећа, или ће државна неефикасност препустити нашу будућност на Тихом океану јужним континенталним рутама.
У наставку можете погледати допунску аудио-визуелну анализу о инфраструктури у Јужној Америци и конкуренцији копнених рута за повезивање Атлантског и Тихог океана.
Напредак јужноамеричких путних пројеката
Овај видео је од великог значаја јер детаљно приказује напредак изградње и геоекономски значај Двоокеанског коридора Јарац, указујући на стварне рокове и брзину којом суседне земље успостављају ову алтернативну руту ка Тихом океану.
Извор: Visión al Futuro
