Industrijski preporod, mala i srednja preduzeća (MSP) i rizik od nečinjenja na Pacifiku
Ustaljivanje pomorske rute Čankaj-Šangaj stavlja Peru pred najvažniju ekonomsku prekretnicu u njegovoj republikanskoj istoriji. Međutim, geografski položaj sâm po sebi ne donosi razvoj. Ako se ograničimo na posmatranje prolaska tuđe robe, ostaćemo zarobljeni u ulozi pasivnih posrednika u globalnoj trgovini.
U poglavlju koje sam, zajedno sa Santijagom Rokom, napisao za knjigu Predlozi za upravljanje Peruom 2026–2031, ukazali smo na hitnost prelaska sa „pasivne logistike“ na suvereno i višesmerno upravljanje globalnim tokovima, koncept koji smo nazvali „Strateško čvorište“ (Empalme, odnosno Switchboard). Ova vizija nije samo prilika — danas je ona geopolitička nužnost za opstanak u uslovima sve oštrije konkurencije u regionu.
1. Cena nečinjenja: pretnja dvookeanskog koridora Jarac
Dok se u Peruu natenane raspravlja o realizaciji ključnih projekata, južnoamerička geoekonomija se ne zaustavlja. Dvookeanski koridor Jarca — putna i logistička mreža duga oko 4.000 kilometara, koja neposredno povezuje atlantske luke Brazila sa čileanskim terminalima Antofagasta, Ikike i Mehiljones, prolazeći kroz Paragvaj i sever Argentine — nalazi se na korak od završetka svojih ključnih infrastrukturnih projekata, uključujući i međunarodni most koji povezuje Porto Murtinjo i Karmelo Peraltu.
Samozadovoljstvo i nedelovanje peruanske države pred ovim konkurentskim koridorom dovode u pitanje našu ulogu regionalnog logističkog čvorišta. Ako poljoprivredni i rudarski izvoz iz središnjeg i zapadnog dela Brazila (posebno iz ključnih saveznih država poput Mato Groso do Sula) dobije brži kopneni izlaz i bolju carinsku infrastrukturu prema čileanskim lukama, Peru će izgubiti istorijsku priliku da preuzme taj teretni saobraćaj. Prepuštanje Čileu da centralizuje spajanje s Azijsko-pacifičkim regionom značiće da će prednosti logističkih ušteda ostati izvan naših granica.
2. Iskoristiti „vremensku rentu“ za finansiranje razvoja
Strateška vrednost luke Čankaj leži u činjenici da skraćuje pomorski transport do Azije za približno 15 dana. Ta vremenska ušteda stvara geografsku vremensku rentu. Država ne sme biti samo posmatrač koji tu prednost poklanja transnacionalnim brodskim kompanijama; ona je mora iskoristiti kao polugu za unutrašnji razvoj. Upravo bi ta renta trebalo da služi za finansiranje unutrašnje povezanosti zemlje i izgradnje infrastrukture koja će luku povezati sa proizvodnim regionima, umesto da se raspline u neefikasnom sistemu.
3. Povezivanje sa Brazilom i zaštita malih i srednjih preduzeća: režim REMA
Da bi se uspešno takmičio sa koridorom Jarca, Peru mora hitno da uspostavi fizičko i proizvodno povezivanje sa Brazilom putem efikasnih poprečnih međuokeanskih koridora. Međutim, ta integracija sa južnoameričkim džinom ne sme se svesti na uvoz strane industrijske robe radi njenog ponovnog izvoza, već treba da omogući uključivanje peruanskih malih i srednjih preduzeća u međunarodne lance vrednosti.
U tom duhu predlažemo režim REMA, normativni okvir za specijalne ekonomske zone i industrijske polove, koji zabranjuje klasičan model izolovanih montažnih pogona (makiladora), zasnovan na niskim zaradama i poreskim olakšicama bez koristi za lokalnu privredu.
Režim REMA podrazumeva:
- Obavezan prenos tehnologije — multinacionalne kompanije koje se ovde razmeste moraju da obučavaju i prenose tehnologiju lokalnim preduzećima.
- Obavezne kvote domaće dodate vrednosti — finalni proizvodi moraju da sadrže komponente i usluge koje obezbeđuju domaća MSP.
- Strateško podugovaranje — zaštita i jačanje industrijskog tkiva peruanskih malih preduzeća, čime se ona pretvaraju u direktne dobavljače globalnih logističkih giganata.
4. Upravljanje na najvišem nivou: ANEC i ProInversión
Da bi savladali avet državnog nedelovanja, predlažemo duboki institucionalni reinženjering:
Nacionalna agencija za strategiju povezanosti (ANEC) — samostalno vrhunsko stručno telo koje će suvereno planirati logističke tokove i infrastrukturu, sprečavajući da projekti budu blokirani granskom birokratijom.
Aktivna agencija ProInversión — mora prestati pasivno čekati koje će projekte predložiti privatni sektor. Ona mora aktivno usmeravati strane direktne investicije ka strateškim industrijskim centrima, uslovljavajući ulaganja osnivanjem zajedničkih preduzeća (joint ventures), u kojima će globalni kapital biti obavezno povezan sa peruanskim MSP i domaćim kompanijama.
Zaključak: ciljevi do 2031. godine
Postavljamo jasne i neopozive ciljeve za naredni petogodišnji period: povećati učešće industrije na 22% bruto domaćeg proizvoda i privući 50 milijardi američkih dolara u suverene proizvodne investicije.
Dilema Perua nije logističke, već političke prirode i pitanje je strateške volje. Ili ćemo aktivirati „Strateško čvorište“ kako bismo zaštitili i internacionalizovali naša mala i srednja preduzeća, ili će državna neefikasnost prepustiti našu budućnost na Tihom okeanu južnim kontinentalnim rutama.
U nastavku možete pogledati dopunsku audio-vizuelnu analizu o infrastrukturi u Južnoj Americi i konkurenciji kopnenih ruta za povezivanje Atlantskog i Tihog okeana.
Napredak južnoameričkih putnih projekata
Ovaj video je od velikog značaja jer detaljno prikazuje napredak izgradnje i geoekonomski značaj Dvookeanskog koridora Jarac, ukazujući na stvarne rokove i brzinu kojom susedne zemlje uspostavljaju ovu alternativnu rutu ka Tihom okeanu.
Izvor: Visión al Futuro
