Poslednjih desetak godina, politička scena Čilea je ponovo počela da se radikalizuje, pre svega od strane levice. Nakon godina opstajanja na uspešnom Pinočevom modelu, i otvaranja i za saradnju sa Kinom, levica je počela da se vraća radikalnijim tradicijama
Poslednjih desetak dana aprila meseca, kolega Rodrigo Baljester, šef Centra za evropske studije i ja, sa osam elitnih studenata MCC koje smo izabrali na ispitu između 18 prijavljenih kandidata polaznika naše Škole za međunarodne odnose, proveli smo na studijskom putovanju u Buenos Airesu i Santjagu de Čileu. Polovina njih govori španski jezik i ovo im je bila prva poseta Latinskoj Americi, što je bio veliki izazov za sve nas.
Boravak je bio izuzetno intenzivan, bogat, sadržajan i plodotvoran. Navešću samo neke od ljudi i institucija sa kojima smo se sastali: državni sekretar u Ministarstvu odbrane Argentine Martela, potpredsednica Legislature, odnosno zamenica gradonačelnika Buenos Airesa Klara Muci, tribina u tink-tenku Faro, bliskom predsedniku Mileiju, senatorka u Senatu Čilea Vanesa Kaizer koja nas je provela kroz staru zgradu Senata i organizovala ručak, debata u Diplomatskoj akademiji Čilea uz susret sa direktorom, poseta Institutu republikanskih ideja i Institutu Res publika, koji su bliski novoizabranom predsedniku Kastu, poseta mađarskim ambasadama u oba grada itd.
U Santjagu imamo takozvanu kolokaciju naše i mađarske ambasade (jedan od četiri slučaja) pa su studenti imali priliku da posete i srpski deo u ambasadi i da se sretnu sa zamenikom ambasadora gospodinom Đorđem Ivanovićem. Lično sam imao zadovoljstvo da se sretnem sa starim prijateljima, ambasadorkom Mirom Kotlajić u Čileu i ambasadorom Veljkom Lazićem i zamenikom Dejanom Blagojevićem u lepoj novoj ambasadi u Buenos Airesu.
Poseta je uključivala i upoznavanje sa neverovatnom kulturom ovih zemalja, pa smo u čuvenom teatru Kolon gledali odlično izvođenje Maskanjijeve Kavalerije rustikane, a u Santjagu smo posetili izvorno sedište vinarije Konča i Toro, danas četvrte po veličini, najpoznatije po svom brendu Kasiljero del diablo.
Oni su već petnaest godina sponzori Mančester Junajteda, pa sam u muzeju video dres sa potpisima generacije fudbalera 2010-2011, uključujući naravno i Vidićev. U Santjagu sam, takođe, obišao izvanredni Muzej pretkolumbovske Amerike, sa eksponatima starim i po više od tri hiljade godina. Argentina je naravno poznata po mesu, a Čile uz to ima i izobilje ribe. Malbek, kabernera i druge vinske sorte, uz čileanski pisko, takođe čine obavezni deo izučavanja kulture, što nam naravno nije teško palo.
Pinoče i Aljende
Dok sam Argentinu posetio ranije, pre četiri godine, ovo je bio prvi susret sa Čileom, pa ću preneti neke od vrlo zanimljivih lekcija o istoriji i sadašnjosti društvenog i političkog života u ovoj krajnje zanimljivoj državi od dvadesetak miliona stanovnika, koja se proteže duž većeg dela zapadne obale Južne Amerike.
Čile je tokom ovih decenija važio za veoma stabilnu i ekonomski najprosperitetniju državu u regionu. Uprkos mnogim izazovima, on to jeste i danas, s tim što se politička situacija i scena radikalizuju na način koji povremeno podseća na dešavanja od pre pola veka.
Naime, linija koja i dalje deli ovu zemlju, jeste odnos prema puču od 11. septembra 1973. godine. Tri godine ranije, na demokratskim izborima mandat je dobio predsednik socijalističke partije, marksista Salvador Aljende, po kome i danas na Karaburmi jedna ulica nosi ime. Koalicija komunistima i drugih partija preduzela je niz radikalnih mera nacionalizacije i podržavljenja privrednog i društvenog života, što je dovelo do hiperinflacije, pada životnog standarda i velikog nezadovoljstva stanovništva.
Avionskim bombardovanjem predsedničke palate Moneda, 11. septembra, počeo je državni prevrat koji je uz podršku CIA-e, Kisindžera i američkih kompanija poput ATT, organizovao i izveo general Augusto Pinoče, koga je na čelo vojske postavio sam Aljende. Zarobljeno je i streljano sedamdeset dvoje ljudi, saradnika Aljendea, koji je tokom puča izvršio samoubistvo. Ukinuta je demokratija i uvedena je vojna hunta, autokratski režim koji je bio na snazi sve do 1990. godine kada je sam Pinoče nakon referenduma dopustio vraćanje demokratskih izbora.
Tokom šesnaest godina ovog režima, sistematski su suzbijane pristalice radikalne levice, ljudi zarobljavani i mučeni uz niz vrlo kontroverznih praksi koje je osudio čak i američki predsednik Džimi Karter. No, ovaj režim je ekonomski stabilizovao državu, sproveo uspešne tržišne reforme i napravio kombinaciju autoritarne vladavine i decentralizovane preduzetničke ekonomije koju je nasledila i održavala i levica nakon 1990, sve donedavno.
Palata Moneda je danas kulturni centar, a među statuama bivših predsednika na trgu Konstitusion nalazi se i Aljendeova bista. Novoizabrani predsednik Kast se 2017. godine, tokom svoje prve kandidature, zalagao za uklanjanje ove biste, a ima i onih koji smatraju da pored treba postaviti i Pinočeovu bistu.
Radikalizacija
U svakom slučaju, poslednjih desetak godina politička scena je ponovo počela da se radikalizuje, pre svega od strane levice. Nakon godina opstajanja na uspešnom Pinočevom modelu, i otvaranja i za saradnju sa Kinom, levica je počela da se vraća radikalnijim tradicijama, koje su ovde povezane i sa tzv. teologijom oslobođenja koju je promovisalo levo krilo veoma važnog jezuitskog reda.
Počelo se sa preispitivanjem ekonomskog modela i idejama o ponovnoj nacionalizaciji mnogih delova privrede. Uz to je išla i radikalizacija mladih sa ekstremnim anarhističkim i neokomunističkim idejama, što je tokom 2019. godine dovelo zemlju do paralize i opet do ivice građanskog rata.
Naime, za vreme vladavine umereno desnog predsednika Sebastijana Pinjere, koji naliči na špansku Narodnu partiju, izbili su ultra-radikalni masovni protesti sa elementima terorizma (Estaljido sosial). Široka koalicija anarhista, feministkinja, komunista, sindikata, uz školsku decu i studente kao najradikalnije aktere, pokrenula je talas vandalizacije društva i imovine.
Najpre su masovno počeli da preskaču ulaze u metro, odbijajući da plate karte, a zatim su sistematski palili metro stanice po Santjagu. Vrhunac protesta je bio 25. oktobra 2019. kada se preko milion ljudi sakupilo na ulicama Santjaga. Država je morala da upotrebi vojsku da bi suzbila nasilje i terorizam, hapseći par hiljada aktivista. Do kraja godine poginulo je 30 ljudi, hiljade je bilo povređeno i pričinjena je ogromna materijalna šteta. Kao rezultat ovog procesa, na predsedničkim izborima 2021. godine pobedio je jedan od lidera nasilnog protesta, Gabrijel Borić.
Borić je veliki prostor posvetio i promovisanju radikalnih levičarskih ideologija kao što su radikalni feminizam i LGBT agenda. Ovo je ubacivano u škole, udžbenike, kroz zakone i čini se da je to jedan od glavnih razloga što je, posle četiri godine, konačno pobedio Hose Antonio Kast, sa pozicija koje su daleko radikalnije od Pinjerinih.
Ovde se smatra da su protesti velikim delom izvedeni spolja, za šta se optužuju Venecuela, Kuba i soroševska mreža koja ulaže ogroman novac u promociju novih anarhističkih grupa, posebno se intenzivno usmeravajući na univerzitete i srednje škole. To je mreža sa Varufakisom, nama poznatom anarhističkom Kuvaricom itd.
Problem migracija
Treba primetiti da su tokom prethodnih godina i Pinjeira i Borić pokušali da promene ustav koji je na snazi još od Pinočea, ali je narod na referendumu u oba slučaja odlučio da sačuva ustavni okvir nasleđen iz doba vojne hunte. Podrška Kastu simbolizuje osećaj desnice da je levica krenula u razaranje teško postignutog nacionalnog konsenzusa i da joj se mora suprotstaviti oštrijom i radikalnijom politikom, kako bi se izbegla nova komunizacija društva.
Dramatičan pad fertiliteta na stope od 1,2 posmatra se kao rezultat levičarskog kulturnog rata i dominacije u javnoj sferi antiporodičnih i antiživotnih ideologija. Vanesa Kaizer je izbačena sa državnog fakulteta jer se suprotstavila ovoj novoj agendi. Na fakultetima, kao i kod nas, potpuno dominiraju levičarske neomarksističke, poststrukturalističke teorije, uz sve veću ulogu anarhizma i otvoreno antiporodično delovanje.
Stoga svi aktivisti desnice smatraju da je ključno u ovom momentu stvoriti mrežu tink-tenkova, institucija, podkasta, portala, izdavačkih kuća, i istaknutih javnih ličnosti koje promovišu antikomunistički program i zakone. Institut za republikanske ideje radi sa desetinama poslanika i senatora, pomažući im da pripreme adekvatne zakone i javne politike za obnovu države.
Iskreno su rekli da im je glavni zadatak da pritiskaju „svoje“, da ne odustaju od agende sa kojom su izabrani, jer političari po pravilu ne vole previše da se zameraju i da menjaju stvari koje ne moraju. Posebno je važna politika zaštite i reafirmacije porodice, rađanja, očuvanja života od začeća, mogućnosti da se mladim devojkama ponudi savetovanje ili usvajanje deteta koje ne mogu ili ne žele da sačuvaju itd.
Važno pitanje kao i u Evropi je i pitanje imigracije i bezbednosti. Levica je vodila kulturu otvaranja za veliki broj imigranata pre svega iz Venecuele, koji su doneli dodatnu nesigurnost na ulice gradova i pojačali prisustvo i tranzit droge. Ime Tren de Aragva, venecuelanske mafije koja se proširila od SAD do severa Argentine, izaziva ozbiljan strah. Kast je velikim delom izabran zbog obećanja da će da ih suzbije i povrati kontrolu i sigurnost, uz zaustavljanje novih migrantskih talasa.
Konačno, dodatni sistem destrukcije koji levica promoviše jeste, kao i na Balkanu, afirmacija regionalnih identiteta u korist razbijanja nacionalnog i državnog organizma. Strašno mnogo se daje na afirmaciju manjinskih i urođeničkih zajednica, i na njihovo huškanje protiv centralne vlasti i države. U Čileu je nacionalni identitet vezan za državu, a levičarske identitetske politike imaju destrukciju kao svoj jasan cilj.
Državu je, uz Kasta na čelu, preuzela koalicija radikalne desnice, libertarijanaca poput Kaizerove i ostataka Pinjeirine umerene desnice. S jedne strane jasno im je da će morati da ojačaju kapacitete za javni kulturni rat i povratak suvereniteta za čileanski narod, ali, s druge strane, neophodno je raditi na obnovi nacionalnog konsenzusa i smirivanju strasti. Danas to zaista izgleda teško. Konsenzus se lakše može praviti u spoljnoj politici, gde su Kina i pacifički partneri postali toliko važni za sve grane čileanske privrede da se, uprkos prijateljskom odnosu Kasta prema Trampu i novoj populističkoj desnici, niko ne osvrće na Trampove carine, a kooperacija sa Azijom se nastavlja.
Miša Đurković je direktor Centra za geopolitiku na Školi za međunarodne odnose budimpeštanskog Matija Korvin Kolegijuma. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
