Rudarstvo, fotonaponske elektrane i turizam okružuju zajednice na jugu Hondurasa i, kada stanovnici tih područja protestuju, zakoni staju na stranu kompanija uz optužbe za „uzurpaciju“, zahvaljujući dekretu „skrojenom po narudžbi“ za kriminalizovanje onih što protestuju.
Oni što žive na jugu Hondurasa svedoci su da tamo gde ekstraktivizam stiže s obećanjem da će doneti razvoj, izaziva pukotine. Koncesije na jugu su najsuroviji podsetnik da tamo gde se zlato odvozi kamionima, voda biva zagađena, a obećanja o prethodnim konsultacijama i ekološkim dozvolama ostaju samo mrtvo slovo na papiru.
Kada stanovnici područja u kojima se ti resursi eksploatišu protestuju ili se protive novim projektima, počinju pretnje i sudski progon. Prema podacima Nacionalnog komesara za ljudska prava Hondurasa (CONADEH), između 2015. i 2025. primljene su 32 žalbe branilaca teritorije zbog različitih oblika kršenja prava, od kojih su najčešće pretnje smrću, prema podacima kojima je imala pristup organizacija Fuera del Camino.
Nacionalni kongres je u februaru 2025. odobrio Poseban zakon o zaštiti branilaca životne sredine (zakonodavni dekret koji reformiše i proširuje zakon iz 2015.).
Ova norma neposredno uključuje zaštitnike životne sredine, obavezuje državu da primeni programe ranog upozoravanja i predohrane u zonama socio-ekoloških sukoba, podstiče priznavanje njihovog rada i teži da spreči rizike. Uključuje i novinare koji prate ekološke teme. Međutim, organizacije poput Contra Corriente i Platforme za odbranu zemlje i teritorije nazivaju je „zakonodavnom simulacijom“ ili „polumerama“: njom se ne prihvata Sporazum iz Eskasua, ne rešava finansiranje mehanizama i ne stvaraju specijalizovani ekološki sudovi.
Sporazum iz Eskasua, koji je Honduras ratifikovao 2022. godine, obavezuje državu da štiti branioce životne sredine, jamči pristup informacijama, učešće javnosti i pravdu u ekološkim pitanjima. Uključuje konkretne mere protiv napada, nepristrasne istrage i sankcije za kršenja. Međuamerička komisija za ljudska prava (CIDH) i UN su se na njega pozivali u honduraškim slučajevima kako bi se izvršio pritisak da sporazum sprovodi. Ipak, od 20 pretnji smrću prijavljenih CONADEH-u, samo jedan slučaj je zatvoren.
Ekološka stvarnost
Čoluteka nije zeleni raj. To je svedočanstvo otpora, gde se priroda savija ali ne lomi sasvim, gde sunce prži, podsećajući da se život ovde osvaja kap po kap. Departman udiše vreo i prašnjav vazduh, s mangrovama koje šapuću uz zaliv i planinskim vencima koji ćute. No, ispod te tišine kuca pretnja promene. Manje kiše, više vrućine, ekosistemi se pomeraju ili nestaju. Čoluteka, na kraju, nije samo geografija: ona je podsećanje da je u suvom tropskom pojasu obilje iluzija, a suša — drevna istina.
Na jugu, gde sunce tali poprečnu liniju horizonta i vreo vazduh se uvlači u kosti, odbrana životne sredine prestala je da bude romantični podvig i pretvorila se u sudski predmet visokog kalibra.
U departmanu Valje, slučajevi sudskog progona obično se vrte oko povraćaja zemljišta i odbrane mangrova od ekstraktivnih ili fotonaponskih projekata. Branioci u područjima poput poluostrva Zakate Grande, desetlećima suočeni s krvavim nedelima, kriminalizuju se i optužuju za uzurpaciju, jer brane pristup plažama. U departmanima gde je siromaštvom pogođeno 63% stanovništva, a suvi koridor guši život, zemlja je jedini oslonac. Međutim, za branitelje poluostrva Zakate Grande ili ribare koji čuvaju mangrove i plaže, zakon je postao rasparčana geografija.
Sudski progon na jugu nije greška u proračunu; to je sredstvo društvene kontrole. Prema podacima Međunarodne koalicije za zemljište (International Land Coalition), više od 120 vođa zajednica bilo je pod sudskim merama već 2019. godine. Nema svežih podataka, ali mera se i dalje primenjuje na desetine ljudi kojima je zabranjeno napuštanje zemlje, obavezni su da se svakog petka potpisuju u sudu i, što je glavno, lišeni su prava na protest.
Kriminalizacija zaštitnika životne sredine
Ovo potvrđuje Abel Perez, žitelj Zakate Grande, zajednica Plaja Blanka: „Bilo je 117 dosijea kriminalizacije za krivično delo uzurpacije, sada nas je samo petoro u postupku, na ročištima i sa zahtevima za ročišta, tri žene i dva muškarca.“ Abel Perez, Marija Ernandez, Oneida Kardenas, Hesika Kruz i Santos Ernandez optuženi su za krivično delo uzurpacije zato što se protive prodaji svoje teritorije, koju smatraju „predačkom“ jer je „oduvek pripadala zajednicama”.
Ali takva situacija nije samo u Zakate Grandeu, već i u Namasigveu, kako svedoči Darvin Pineda, član Platforme zajednica pogođenih ekstraktivnim industrijama na jugu Hondurasa. On tvrdi da su imali 32 kriminalizovane osobe zbog fotonaponske kompanije Scatec Solar i da ih je sada samo devetoro:
„Ne, nećemo da se mirimo s kompanijom, jer je ona ta koja je došla da naruši stabilnost zajednice ovde u Namasigveu. Reč je o don Leonardu Amadoru, Marlen Pastrana, don Erasmu Pastrani, Anselmi Eskobar, Olgi Pastrana, Noesis Gomez, Zulemi Mendozi i još jednom čoveku, prinuđenom da napusti zemlju jer je bio proganjan i pretilo mu se smrću, a to je drug Feliks Pastrana“.
Sa svoje strane, Fidelina Perez, koordinatorka Društvenog ekološkog pokreta Juga za život (MASSVIDA), potvrđuje da je osam branitelja sudski gonjeno u opštini Namasigve i da već sedam godina idu da se potpisuju u sudovima, dok projekat protiv kojeg su protestovali „i dalje postoji“. U MASSVIDA strahuju da će se sa sadašnjom vladom optužbe obnoviti. Pokret smatra da fotonaponske kompanije štete životnoj sredini i životu oko sebe. To je navelo MASSVIDA da prati ljude podvrgnute sudskom gonjenju. Četvrtog januara ove godine navršilo se 10 godina od prvih protesta, a u decembru je održano ročište na kojem se očekivalo da se obustavi mera odlaska svake nedelje na potpisivanje u sud. Perez objašnjava:
„Nameravali smo da se to priustavi, da se potpisuje jednom mesečno. To nam se, zapravo, obilo o glavu, jer je lakše ići iz Los Pradosa u Čoluteku nego iz Los Pradosa u Namasigve, a prebacili su ih u Namasigve, što im je mnogo teže. Ako idu u Čoluteku, samo uđu u autobus, a da bi otišli u Namasigve moraju da koriste tri prevozna sredstva. Tako da je sada teže“.
Po rečima Hermana Čirinosa, različiti sukobi koji su se odigrali u tom kraju ostavili su branitelje suočene s pravosuđem: „Broj branitelja se održava, kriminalizacija je malo porasla u vezi sa borbom za pristup zemljištu na području El Tulito, bilo je i sukoba sa šećeranama. Troje ili četvoro ljudi je u zatvoru“. Čirinos tvrdi da rudarstvo i dalje stvara sukobe, te da vlasti „nikada nisu htele da donesu odlučna rešenja“.
U slučaju rudarstva u El Korpusu i Nakaomeu, gde postoje opštinske odluke koje ga zabranjuju, eksploatacija se nastavlja. „Sastali smo se sa svima kako bismo sprečili da se ovo nastavi, ali nismo uspeli pronaći vlast kadru da primeni propise“ — dodaje Čirinos.
U San Markos de Kolonu ih brine rašumljavanje, jer je Institut za očuvanje šuma (ICF) odobrio plan gazdovanja ili seče zadruzi El Hikarito i on se sprovodi „nemilosrdno” u zaštićenom području La Botiha. To, kao i koncesije u vezi s fotonaponskim postrojenjima, zabrinjava članove MASSVIDA.
No, kriminalizacija se ne sprovodi samo protiv zaštitnika životne sredine, već i protiv onih što rade na društvenim radio-stanicama, koji svoju misiju obavljaju iz studija, ali u saradnji s organizacijama zajednice. Ovo potvrđuje Amada Ponse, direktorka organizacije C-Libre:
„Kriminalizacija društvenih radija dolazi iz različitih razloga, gotovo uvek se koriste optužbe za krivična dela poput otimačine (…). Tužbe za klevetu ili kako ih zovu — dela protiv časti, česti su oblici kriminalizacije sredstava javnog informisanja“.
Ponse dodaje da postoji stigmatizacija i administrativne sankcije. One su povezane s nedostatkom pristupa društvenim frekvencijama u celoj zemlji. „U Hondurasu postoji oko 70 aktivnih društvenih radija“ — objašnjava ona — „ali manje od 20 ima regulisan status pred KONATEL-om“. Zbog toga manje od 30 odsto društvenih radija radi zakonito pred državom, a propisi se nisu promenili, uprkos preporukama Specijalnog izvestioca UN za slobodu mišljenja i izražavanja da ti propisi jamče puno postojanje društvenih medija u zemlji.
„Postoji administrativni progon, stigmatizacija. Akteri, uglavnom lokalni ili opštinski, govore da ovi radiji rade neregularno, iako su mnogi od njih, ili većina, regulisani Konvencijom 169 MOR-a“ — podseća Ponse.
Nepravda koju proizvodi rudarstvo
Čoluteka i Valje nisu samo departmani; oni su rasparčana geografija gde se život torbara ili ribara rastače pred moćju farmi škampa i solarnih elektrana. Omiljeno krivično delo koje im sistem tovari je otimačina. Pod tom optužbom, vođe zajednica se prate jednim žmirećim okom, a drugim uprtim u okrugli nišan sudova.
Opštine poput El Korpusa, u departmanu Čoluteka, na jugu Hondurasa, već vekovima pahnu na zlato i prašinu. Od kolonijalnog doba iz njegovih brda vadi se plemeniti metal. Vađen je prvo krampom i lopatom, zatim ispiranjem i živom, a poslednjih desetleća mašinama koje gutaju čitave planine. No, 2026. godine vazduh više ne miriše samo na rudno bogatstvo: miriše na institucionalnu izdaju, na zagađenu vodu i prekršena obećanja. Februara 2022. bivša predsednica Siomara Kastro donela je uredbu, kojom se u celom Hondurasu zabranjuje površinsko kopanje ruda. Objava je izazvala buru likovanja u zajednicama koje su desetlećima gledale kako im reke krase bojama cijanida i žive. Međutim, u El Korpusu teška mehanizacija nikada nije stala.
Podela je vidljiva i bolna. Zajednice su podeljene na one što zavise od rudnika i one što se bore protiv njih. 2025. protesti su se pojačali; meštani su zatvarali prilaze, uzvikivali parole protiv koncesija i zahtevali konačno zatvaranje operacija koje krše predsedničku uredbu iz 2022. Ali — mašine i dalje rade.
Bol pred razaranjem
Hisel Bakedano s nostalgijom se seća kakvom je bila opština El Korpus dok je, kao devojčica, uživala u čarima svog kraja:
„Mi smo potpuno rudarski grad. Otkriveni smo 1585. godine upravo kada je otkrivena zlatna žila, na praznik Tela Hristova, kad su pronašli male komade zlata veličine tamarinda, i od tada je Čolula prozvana Vilja de Heres de la frontera i Mis Reales Tamarindo. Uvek smo rasli i živeli s rudarstvom“.
Bakedano se seća da je El Korpus bio miran gradić, bez sukoba. Klima je bila umerena, iako je to opština na jugu Hondurasa. Područje je oduvek bilo vrelo, ali El Korpus je bio vrlo svež, kao i San Markos de Kolon. Ali mir u kome su se rađali, odrastali i živeli stanovnici ovog živopisnog mesta El Korpus narušilo je rudarstvo.
Bakedano, zaštitnica životne sredine, tvrdi da je pojavom zaštitnika sredine kompanija Cerros del Sur koristila različite strategije da podeli stanovništvo El Korpusa:
„Ima ljudi koji rade u malom rudarenju i u industrijskom rudarstvu. Postoje sporovi među tim ljudima, bilo je sukoba, jer, iako su i oni stanovnici opštine, primaju platu od rudarske kompanije“.
Prema Bakedanovoj, kompanija je koristila one koji se bave malim rudarenjem u zoni La Kukulmeka, u zaseoku San Huan Ariba, govoreći im da su oni koji se protive rudarskoj kompaniji potpuno protiv rudarenja. „Čak je bila jedna manifestacija, marš 10. jula 2025. koji je sazvala kompanija Cerros del Sur, gde su malim rudarima govorili da se moraju udružiti, jer mi želimo zaustaviti rudarsku delatnost unutar El Korpus Sentra“ — tvrdi ona.
U zemlji u kojoj siromaštvo pogađa 64 odsto stanovništva (zvanični podaci iz 2023.) i nejednakost merena Džini koeficijentom iznosi oko 0,51, zlato El Korpusa nije donelo zajednički procvat. Donelo je društveni lom, vodni stres koji posebno pogađa žene (one snose teret traganja za sve oskudnijom pitkom vodom) i istorijsko nasleđe koje tone centimetar po centimetar. Katolički hram iz 1600. godine puca. Kuće se here. Reke nose više arsena nego ribe. A u međuvremenu, kompanija nastavlja eksploataciju, vlasti gledaju na drugu stranu, a uredba iz 2022. izgleda kao pokvašen papir odložen u neku fioku u Tegusigalpi. U El Korpusu više nema zlata koliko vode, kako se nekad govorilo. Sada ima više tišine nego pravde. A ćutanje sudova za odgovor ima proteste ili odrone. Građani El Korpusa tvrde da se obe stvari događaju istovremeno.
El Korpus vekovima proždire sopstveno bogatstvo. Od kolonijalnog doba, kada su Španci zabadali krampove u brda, do ove 2026., koja miriše na sagoreli dizel i neispunjena obećanja, zlato i dalje izlazi, ali vode više nema. A uredba koja je trebalo da spasi sve — taj papir koji je potpisala Siomara Kastro februara 2022. proglašavajući Honduras slobodnim od površinskog rudarenja — prema tvrdnjama organizacija, nije sprovedena.
Zloupotreba koja je pobudila na protest
Bakedano se seća da je oktobra 2024. videla snimak koji je prijateljica podelila na društvenoj mreži. Snimci su prikazivali kuću vrlo blizu njene, gde su radile mašine kompanije Cerros del Sur. „Bila je to jedna od najlepših kuća u našem gradu“ — kaže ona. Kuća je bila poznata zato što je na svom posedu imala kao mali šumarak. „Bila je na svega nekoliko metara od parka, to je za mene bilo zapanjujuće, (…) Te noći nisam spavala, plakala sam i osetila strah. Zašto? Zato što sam znala čija je to kuća. Pripadala je jednoj gospođi, koju sam u mladosti videla kako se bori protiv (kompanije) Cerros del Sur“.
Daleke 2006. Dalila Pinel, vlasnica kuće, podnosaše prijave štampanim medijima u Hondurasu. Do 2024. odlučila je prodati svoju kuću. Tada je Bakedano osetila strah i pomislila: „Te ljude ovde niko više neće moći da zaustavi“ — misleći na kompaniju Cerros del Sur. Tada je odlučila: „Moram nešto da preduzmem“.
Posledice odbrane teritorije
Čoluteka i Valje ne trpe samo suše i bolesne reke, to su i teritorije na kojima se kriminalizuju oni koji se usude da imenuju probleme s kojima se tu suočavaju. Zaštitnici životne sredine završavaju na sudovima zbog prestupa koji se sastoji u tome da prijavljuju ono što svi vide, a malo ko glasno izgovara. Aprila 2021. sedmoro zaštitnika životne sredine je kriminalizovano zato što su podigli glas protiv zagađenja reke Čoluteke. Prijavili su ispuštanje prljavih voda i industrijskog otpada koji su trovali korito — isto ono koje navodnjava useve i poji čitave zajednice. Odgovor nije bila ozbiljna istraga, već krivični postupak koji je zaštitnike životne sredine pretvorio u optuženike.
Amada Ponse iz C-Libre komentariše iskustvo koje su imali kao organizacija:
„Većina napada koje je C-Libre dokumentovala poslednjih godina povezana je s prisustvom ekstraktivnih koncesija: rudarstvo, specijalne razvojne zone ili prisustvo kriminalnih grupa“.
Prema njenim rečima, upravo na tim mestima, zonama koje bi trebalo da budu zaštićene zbog svog prirodnog bogatstva, obično se nalaze društvene radio-stanice. One se odlikuju time što zavise od istrajnosti svojih volontera i sopstvenih zajednica i suočavaju se s teškim situacijama.
Kandido Gomez, direktor društvenog radija Estéreo Namasigüe, ističe da su nastojali da nauče šta je pravosuđe i kako bi ono trebalo da se vrši: „Posle tolikih ročišta pitamo se: ’Šta je to tužilaštvo istražilo pre nego što je izašlo na to ročište?’“ Gomez kaže da su ih optuživali za uštrb životnoj sredini i privatnoj imovini, predstavljajući dokaze o paljevinama koje su se dogodile na drugim mestima u departmanu Valje.
Fidelina Perez, koordinatorka MASSVIDA, komentariše tu stvarnost koju žive branitelji sredine:
„Privatni sektor, kada govorimo o rudarstvu i fotonaponskim stanicama, nudi mnoge povlastice zajednicama, dok na kraju shvatimo da je sve to laž (…) Ono što želimo je da nas, zajednice, konsultuju pre instaliranja“.
Darvin Pineda pripada Platformi zajednica pogođenih ekstraktivnim industrijama na jugu Hondurasa. Ta organizacija radi od 1999. s odborima za odbranu prirode (CDN) koji behu organizovani u južnoj regiji Čoluteke i Valjea uz podršku društvenog pastirskog centra Karitas. Jer, već se pričalo da će na jug stići mnogi ekstraktivni projekti. CDN-ovi su bili organizovani da bi se štitila životna sredina.
Na jugu Hondurasa, braniti životnu sredinu nije čin herojstva, već potreba onih koji tamo žive. Potreba koja se potom pretvara u krivično delo koje se plaća dosijeima, beskrajnim ročištima i težinom zakona. Tako tvrdi Pedro Kanales, zaštitnik poluostrva Zakate Grande, u Amapali, departman Valje. On se seća da su do 2000. on i njegove komšije živeli mirnim, „normalnim“ životom, baveći se različitim delatnostima. Ali sve se promenilo kada je društveni klub Kojolito počeo da raste i videli su kako je to uticalo na njihove živote i rad. „Danas ulov ribe nije dovoljan za svakodnevno izdržavanje porodice, to jest, niko ne može da živi od 5 libara ribe koliko izvadi dnevno“ — tvrdi on. Kanales se u odbrani prirodnih resursa Zakate Grandea založio toliko, da su mu stalni odlasci u sudove i briga zbog raznih tužbi i optužbi narušili zdravlje, pa je dobio dijabetes.
CONADEH u svom izveštaju o radu za 2025, priznaje da „spoj teritorijalne koncentracije, učestalosti napada, uznemiravanja i hapšenja, prisustva smrtonosnih ishoda, te ponovljenog ukazivanja na državne strukture (prvenstveno policijske), obrazuje strukturni rizik za odbranu prava u agrarnim, teritorijalnim i ekološkim pitanjima“.
Od 32 žalbe podnete CONADEH-u od 2015. do 2025, 2 od svake 3 podnete su između 2022. i 2025. Ranjivost zaštitnika životne sredine, izgleda, ide ka pogoršanju. Pritom pozivi UN-a i lokalnih organizacija da se ukine Uredba 93-2021, koja se koristi za kriminalizaciju onih što brane teritoriju i prirodna bogatstva, i dalje ostaju bez odgovora vlade.
Ovaj rad je ostvaren za Centralnoameričku mrežu novinara, kroz njihov program PARIIS 2026, zahvaljujući podršci organizacije Reporteri bez granica i uredničkom mentorstvu Lilijan Martinez.
Izvor: La Astilla
