Нажалост, ситуација у Еквадору је веома затрована. Током последњих седам-осам година траје толико интензивно идеолошко бомбардовање усмерено на мржњу, друштвену поларизацију и дисквалификацију, пре свега напредних ставова. Сваки напредни човек већ се означава као нарко-терориста, па је терен погодан да одређени сектори уопште не аргументују, односно да не приступају стварима разумом, да логос не учествује — све је чист патос, чист бес.
Према анкетама, између 15 и 25 одсто становништва са правом гласа реагује тако да, без обзира на аргументе, даје иденитетску подршку најреакционарнијим предлозима. Зато им савршено одговара ова повратна спрега око етикете „наркотероризам“, и довољно је то што је Петро некада био у М-19 да би се, такорећи, потврдила предрасуда и да би се тај механизам сâм одржавао. Насупрот томе, докази указују на ситуацију која би, надамо се, могла бити разјашњена на суду — пре свега на независном суду. Било би пожељно покренути јавну дебату у оквиру неке институције која превазилази националне оквире, где би се могли представити докази.
У Европи је извршено осам великих заплена пошиљки повезаних са компанијама породице Нобоа, председника Еквадора, које су у Европу стигле са кокаином. Такође, ту су и везе претходног председника Гиљерма Ласа, забележене у полицијском извештају „Тројански лав”, о повезаности његове банке с албанском мафијом и Дританом Ђиком, који је управо ухапшен у Уједињеним Арапским Емиратима. Није случајно што породица Нобоа очајнички жели да потпише уговор о заштити инвестиција како би олакшала арбитраже и тужбе против државе од стране тих интереса. Подсетимо, породица Нобоа је партнер емиратским интересима у једној од лука из којих излазе управо ови пошиљке дроге, а то је лука Посорха.
Агенда ескалације против Колумбије произлази из ширег оквира стварања проблема у Латинској Америци, односно разбијања могућности да континент буде зона мира, што су CELAC и UNASUR одлучиле пре 10-15 година. Данас је, напротив, свако против свакога. У том смислу, Нобоа не само да је извршио упад на мексичку територију у амбасади Мексика у Киту ради отмице бившег потпредседника Хорхеа Гласа (коме је већ био одобрен азил у Мексику и који је, уз то, добио колумбијско држављанство, а коме се не поштује ниједно људско право), већ је овде на делу врло нарочита агенда ометања избора у Колумбији и додатног тровања атмосфере мржње и поларизације у Еквадору.
Нажалост, све се то дешава у контексту операције психолошког рата против еквадорског становништва, где свакодневни терор растућег насиља, несигурности, потпуног незадовољства јавним услугама, условима запослења, економским приликама и најосновнијим условима преживљавања доводи до духовног повлачења, логике „спасавај се ко може“, индивидуализма и распада сваке заједнице — што захтева жртвеног јарца. Тада је веома лако пронаћи изговор за преусмеравање насиља под етикетом „наркотероризма“, не само против опозиције, друштвених покрета и левице, већ и против сваког дисидентског гласа, чак и ако долази из саме олигархије.
То се већ дешавало: породица Нобоа користи цео државни апарат, у најбољем стилу Сомозе, Батисте или Дивалијеа, чак и за обрачун са ривалским компанијама.
Посебно забрињава изостанак реакције, не само националних, већ и међународних стручњака, који су на све то зажмурили. Када говорим о међународним стручњацима, мислим не само на Сједињене Америчке Државе, које се представљају као шампиони у борби против дроге, већ и на највише европске власти у овој и другим областима, које су морале реаговати на понављање случајева у којима су исти актери истовремено политичари и бизнисмени, и то тако очигледно повезани са заплењеним пошиљкама кокаина.
Случај породице Нобоа, као и случај банке бившег председника — Банке Гвајакиљ, чији је председник, зет бившег председника Гиљерма Ласа, господин Данило Карера, већ осуђен у правосудном систему који је очигледно под утицајем тих истих интереса, али који ипак није могао занемарити ниво друштвеног притиска и срамоте који су доказе о повезаности тако важне банке с организованим криминалом учиниле неоспорним.
Сматрам да је веома важно то што су управо та банка, сама породица Нобоа и њихове компаније први заинтересовани да се ствари разјасне — али то нису учинили. Требало би да они представе доказе да немају ништа са тим, да су, на крају крајева, чак и жртве. То би очекивали њихови партнери, то би очекивали грађани — али се то није догодило.
Очигледно је да се, тзв. „бренд државе“ веома брзо урушио и да последице неће трпети само еквадорски производи, него их већ трпе и сами грађани Еквадора, јер је њихов пасош на међународном нивоу постао стигматичан.
Педро Паес, доктор економских наука с Универзитета у Тексасу. Био је министар економије, надзорник за контролу тржишне власти, члан Стиглицове комисије УН, директор Института за економска истраживања PUCE, универзитетски професор у Еквадору и САД.
