Ustav Venecuele je jasan u svojim rokovima. Jedina zakonita mogućnost s kojom opozicija može pokušati je pokretanje referenduma za opoziv predsednika Nikolasa Madura.
Događaji od 3. januara predstavljaju presedan bez paralele u novijoj istoriji Venecuele i čitavog sveta. Kidnapovanje predsednika republike pod lažnim optužbama za trgovinu drogom i primena eksteritorijalne pravde SAD označili su tačku preokreta u međunarodnim odnosima — barem na latinoameričkoj sceni. Ovo je najsurovije lice imperijalizma koji pokušava da nametne narativ po kojem Vašington može ukloniti bilo kog lidera koji se ne povinuje njegovoj hegemoniji. Jasno se uspostavlja zona uticaja iz koje se isključuje svako viđenje drugačije od onog koju su oni spremni da prihvate.
Otmica predsednika Nikolasa Madura znači upravo to. Nije bitno da li se nekome sviđa ili ne sviđa njegovo vođenje države, ideologija, razmišljanja ili ličnost — sve to ne može biti dovoljan razlog za otmicu i nasilnu promenu kursa koji je narod jedne zemlje demokratski odredio.
Posle otmice Nikolasa Madura, potpredsednica Delsi Rodrigez preuzela je dužnost predsednice. Ovo je pravna situacija sui generis, jer venecuelanski Ustav ne predviđa odsustvo šefa države izazvano kidnapovanjem od neke strane sile. Pravosudni organi i Nacionalna skupština ovo tumače kao privremeno vršenje dužnosti do razrešenja situacije sa zarobljenim predsednikom.
Šta donosi budućnost? Prvih sto dana mandata Rodrigezove obeležio je nastavak ekonomskih uspeha započetih pod Madurom. Nastavljene su i planirane reforme, mada je njihovo produbljivanje ograničeno stegama ekonomskog rata i blokadama koje protiv Venecuele sprovode SAD i druge zapadne zemlje. One se postepeno menjaju, ali treba istaći da su najveći gubitnici upravo oni koji su uveli sankcije. Nije se Venecuela udaljila od američkih investicija; već su sankcije uvedene za vreme Obame i produbljene tokom Trampovog prvog mandata primorale američke ekonomske subjekte da se povuku, jer nisu smeli da posluju sa venecuelanskom naftom niti sa domaćim akterima. Oni su izgubili poslovne prilike. Mada je Venecuela i dalje pod snažnim sankcijama i pomorskom blokadom, u prvom kvartalu zabeležen je značajan privredni rast. SAD su otvorile pregovore, posebno nakon što su u Narodnoj skupštini usvojeni zakoni o promenama u naftnom i rudarskom sektoru.
Unutar zemlje sprovedene su mere političkog otvaranja. Doneti su zakoni o amnestiji za osuđenike zbog podrivačkog delovanja protiv države. Važno je naglasiti da su mnogi od oslobođenih u prošlosti zaista delovali protiv države, pa se ne radi o državnoj represiji bez osnova, kako se ponekad tvrdi.
Prisutno je obećanje popuštanja radikalizovanih stavova. Mnogi opozicioni akteri se vraćaju delovanju unutar sistema, zadržavajući kritički odnos prema vlasti, ali bez pribegavanja nasilju ili pobuni. Cilj je da se izbegnu nemiri koji bi mogli poslužiti kao izgovor za vojna uplitanja ili državne udare, te da se očuvaju demokratske institucije zaštićene Ustavom.
Što se tiče pitanja novih izbora, Ustav Venecuele je jasan u svojim rokovima. Jedina zakonita mogućnost s kojom opozicija može pokušati je pokretanje referenduma za opoziv predsednika Nikolasa Madura. Budući da otmica nije predviđena ustavom, o tom procesu trenutno odlučuje vršiteljka dužnosti predsednika. Međutim, trenutni prioritet svih bitnih političkih aktera — pa i umerene opozicije — jeste očuvanje socijalnog mira.
Scene razaranja koje vidimo u Gazi ili napetost u Zapadnoj Aziji služe kao opomena. Venecuela je trenutno stabilna i mirna. Ankete pokazuju da većina stanovništva podržava Delsi Rodrigez, pre svega zbog želje za ekonomskom stabilnošću bez potresa.
Budućnost zavisi od pregovora i odbrane institucionalnosti. Održavanje izbora van ustavnih rokova značilo bi ozakonjavanje uplitanja stranih sila i nasilnog menjanja režima kad god im nije po volji neki predsednik. To bi bilo neprihvatljivo za svaku zemlju. A za Venecuelu je poštovanje Ustava jedini put ka očuvanju suvereniteta i povratku Nikolasa Madura u zemlju.
