O stanju u Hondurasu nekoliko meseci posle više nego sumnjivih izbora pitali smo našeg stalnog saradnika Fredisa Leonela Martineza Pastranu. Njegov opis stanja pokazao se iznenađujuće sličnim onome što živimo u Srbiji, te stoga pre samog članka čitaocima dajemo na uvid i njegovo propratno pismo, bez ikakvih izmena — prim. ur. Dva Juga.
Braćo, nadam se da je kod vas sve dobro i da nižete uspehe. Voleo bih, takođe, znati kako je u vašoj zemlji, u vašoj otadžbini, kako se nosite s ovom imperijalističkom lavinom, koja, budući da je u opadanju, postaje sve nasilnija i čak želi da nas odstrani. Mislim da je naša situacija u Hondurasu proizvod tog međunarodnog prestrojavanja moći.
Ovde, u Hondurasu, stanje je veoma teško… upravo juče napisah nešto kako ne bih direktno napadao, ali da ipak izložim u kakvoj se situaciji nalazimo. Poslaću vam to, procenite i vidite da li zaslužuje pažnju.
Stanje je takvo da postoji nezvaničan, ali veoma osetan progon socijalnih pokreta. Desila se snažna demobilizacija i medijska ofanziva — reč je o tome da se kognitivni rat značajno pojačao. Ne postoji nijedan televizijski kanal niti medij koji dovodi u pitanje mere poput neopravdanih i protivustavnih političkih procesa koje sprovodi država. Jedan od glavnih promotera toga je kandidat za predsednika koji nije postao predsednik, nije učestvovao na izborima, ali je uspeo da utiče na izborni savet, kako bi postao poslanik — govorimo o Horheu Kaliksu. Zakon zabranjuje da neko ko je već bio kandidat ponovo učestvuje na drugi način, ali on to ipak čini.
Tu je takođe i neopravdani postupak protiv Marlona Očoe, jednog od članova izbornog saveta, samo zato što je od samog početka ukazivao na nepravilnosti unutar tog tela. Ali narod u celini najviše trpi — mi koji imamo samo svoj rad kao kapital, jer uslovi postaju sve teži. Ja sam, na primer, bio državni službenik i već sam otpušten.
Cene goriva su porasle — sa 103 na 137, na primer za „super“ benzin. Prevoz je poskupeo između 20 i 35%, a to se oseća i u prodavnicama i na pijacama. Sve je to povezano sa fragmentacijom stvarnosti, znanja i istine. Stoga vam i šaljem sledeći tekst, pod naslovom
Kada se istina rasparča: čitanje Hondurasa kroz „1984.“
U trenucima najvećih političkih napetosti, kakve trenutno prolazi Honduras posle izbornog procesa i događaja koji se razvijaju 2026. godine, na kocki nije samo upravljanje državom. Ono što se zapravo dovodi u pitanje jeste nešto dublje: sposobnost jednog društva da prepozna, izgradi i održi zajedničku predstavu o istini. Kada ta istina počne da se rasparčava, demokratija više ne slabi zbog delovanja silom, već počinje da se urušava usled pometnje.
Delo „1984.“ ostaje ključna polazna tačka za razumevanje ovakvih prilika. Ono ne opisuje samo autoritarni režim, već upućuje složenije upozorenje: vlast se ne učvršćuje samo neposrednim ugnjetavanjem, već kontrolom jezika, manipulacijom pamćenjem i uvođenjem neizvesnosti u svakodnevni život. Drugim rečima, nije reč samo o nametanju jedne verzije stvarnosti, već o slabljenju kolektivne sposobnosti da se ona pozna.
U honduraškom kontekstu ova razmatranja dobijaju posebnu aktuelnost. Narativi koji prate izborne procese, kao i takozvani „politički procesi“, često ne razjašnjavaju činjenice. Naprotiv, oni proizvode više tumačenja, suprotstavljene verzije i trajan osećaj sumnje. To nije beznačajno.
Kada istina prestane da bude zajednička polazna tačka, građani gube ključni oslonac za donošenje promišljenih odluka. Jedno od najsablasnijih upozorenja Džordža Orvela jeste da vlasti nije potrebno da svi veruju u laž — dovoljno je da niko ne bude potpuno uveren u istinu.
U savremenom svetu ovo pomaže da se razume zbog čega pometnja može biti podjednako delotvorno političko sredstvo kao i prinuda. U okruženju u kojem sve deluje relativno, sposobnost kritičkog preispitivanja slabi, a učešće postaje neizvesnije.
Ovome se pridružuje još jedan tih, ali presudan element: strah. Ne nužno otvoreni strah od represije, već svakodnevni, raspršeni strah — od gubitka posla, od obeleženosti, od isključenosti. U zemlji gde mnogi zavise od države, ovaj strah ne utiče samo na pojedinačno ponašanje, već ograničava i mogućnost zajedničkog delovanja.
To dovodi do autocenzure koja, i bez neposredne prinude, sužava prostor za izražavanje i debatu. Demokratija može zadržati spoljašnje oblike, dok se njen suštinski sadržaj prazni. Sloboda izražavanja formalno postoji, ali je u praksi ograničena.
Istovremeno, rasparčanost društva dodatno produbljuje problem. Političke podele, nepoverenje i nedostatak dijaloga otežavaju izgradnju organizovanog građanstva. Podeljeno društvo ima manju snagu delovanja i postaje podložnije manipulaciji.
Još jedan rizik je postepena normalizacija ovakvih pojava. Kada neizvesnost postane stalna, društva se na nju navikavaju. Ono što bi nekada izazvalo ogorčenje — postaje svakodnevica. To smanjuje kritičku svest, slabi kolektivno pamćenje i ograničava sposobnost da se zamisle alternative.
Ipak, priznavanje ovih rizika ne znači prihvatanje fatalizma. Ono, naprotiv, otvara mogućnost delovanja. Istorija i kritičko mišljenje pokazuju da je i u teškim uslovima moguće graditi odgovore iz samog društva — ne uvek kroz velike proteste, već i kroz tiše, ali značajne procese.
Jačanje kritičkog mišljenja, obnova prostora za dijalog i podsticanje zajedničkog organizovanja predstavljaju ključne korake. To znači prelazak sa reaktivnog na aktivno građanstvo — ono koje analizira i deluje na osnovu sopstvenog razumevanja stvarnosti. U tom procesu, kolektivno stvaranje znanja postaje najvažnijim oruđem za suprotstavljanje dezinformacijama i obnavljanje poverenja.
Za one što žive u ekonomskoj nesigurnosti ili zavise od rada u državnom sektoru, izazov je još veći. Ne radi se o zauzimanju stava kojim se ugrožava lična ili porodična stabilnost, već o pronalaženju načina delovanja u okviru mogućeg — kroz obrazovanje, zajedničko promišljanje i učešće u lokalnim inicijativama. Ovo su ostvarivi putevi k uticaju bez suvišnog rizikovanja.
Najvažnija pouka iz „1984.“ nije samo upozorenje na opasnosti vlasti, već značaj očuvanja sposobnosti mišljenja. Kada društvo izgubi tu sposobnost, svaki oblik nadzora postaje lakši. No, kada građani očuvaju kritičko mišljenje, čak i u teškim uslovima, otvaraju se mogućnosti za promenu.
Honduras nije osuđen da ponovi najmračnije scenarije, opisane u književnosti, ali se suočava s izazovom da ne zanemaruje znake koji ukazuju na krhkost njegove demokratije. U vremenu kada se istina čini raskomadanom, najveći čin kolektivne odgovornosti je nastojati na njenom traženju, građenju i odbrani.
Jer, na kraju krajeva, pitanje nije samo u tome ko ima moć da odredi šta je istina, već da li je društvo spremno nastaviti s njenim preispitivanjem.
