Povodom vojnog upada SAD u Venecuelu i otmice predsednika Nikolasa Madura i njegove supruge, na dva pitanja Dva Juga odgovorio je Roberto Gutijerez, profesor na Tehnološkom univerzitetu Korehidor u Keretaru.
1. Kakve su reakcije u Meksiku na američku operaciju protiv Venecuele?
Što se reakcije u Meksiku na otmicu Nikolasa Madura u Venecueli tiče, samo nekoliko časova posle izgreda, vlada predsednice Klaudije Šejnbaum oglasila se oštrim odbijanjem jednostrane mere Vašingtona. Preko zvaničnog naloga predsednice, citiran je član 2 Povelje Ujedinjenih nacija, koji se izričito odnosi na uzdržavanje država članica od upotrebe sile protiv teritorijalne celovitosti ili nezavisnosti bilo koje države. Drugim rečima, Meksiko je pozvao na poštovanje međunarodnog prava, što je istorijski bio takođe njegov štit od pritisaka angloevropskih vojnih sila još od XIX veka.
Nakon toga, vlada Meksika je zajedno sa vladama Brazila, Kolumbije, Kube i drugih latinoameričkih država oštro osudila postupke Sjedinjenih Država u venecuelanskoj prestonici. Brazilski predsednik Lula da Silva i Klaudija Šejnbaum razgovarali su telefonom i složili se da je podela sveta na zone uticaja zastarela ideja, te da region, naprotiv, treba da nastavi unapređivati slobodnu trgovinu i demokratiju.
Šejnbaumova je bila veoma izričita u stavu da se političke razlike moraju rešavati diplomatskim putem i ponovila je stav Meksika o neintervenciionizmu i nemešanju u unutrašnje poslove drugih država. Ti postulati su deo korpusa principa meksičke spoljne politike, sadržanih u članu 89, stav X Ustava, koji zajedno sa Doktrinom Estrada pozivaju da se ne sudi niti meša u unutrašnje demokratske procese drugih država.
2. Da li zvanični Meksiko ovo vidi kao potencijalnu pretnju?
Pretnje jednostranom američkom vojnom intervencijom na meksičkoj teritoriji bile su stalne i primetno su se pojačale od početka drugog mandata Donalda Trampa — prvenstveno zato što je krajem februara 2025. godine američka administracija klasifikovala meksičke kartele kao terorističke organizacije. Izravna posledica toga je da bi institucija sada zvana „Ministarstvom rata“ (Department of War) mogla pokušati opravdati taktičke vojne upade protiv određenih ciljeva, premda je za to i dalje potrebno odobrenje američkog Kongresa, posebno imajući u vidu ograničavanja Trampovih intervencija.
Iako su Meksiko i Sjedinjene Države u poslednja dva desetleća postepeno jačali svoju bezbednosnu saradnju, Trampova administracija je unekoliko nepredvidiva: ne može se jemčiti da neće doći do nekog oblika oružanog upada, koji bi u svakom slučaju bio minimalan kako ne bi izazvao potpuni prekid odnosa sa meksičkom vladom, veće nezadovoljstvo u američkoj unutrašnjoj politici i međunarodnu osudu.
Meksiko je nastavio pozivati na saradnju bez podrivanja njegovog suvereniteta. Državni sekretar Marko Rubio je u nekoliko navrata ponovio da je ova administracija učinila najviše u borbi protiv trgovine drogom. Međutim, unutrašnje protivrečnosti u Trampovoj administraciji — između onoga što njeni zvaničnici govore i onoga što rade — čine budućnost regionalne vojne saradnje prilično nepredvidivom.
