Predsednički izbori u Peruu se s ulaskom u novu, 1926. godinu, postepeno zahuktavaju. O unutrašnjim okolnostima u zemlji, progonima, razvoju izborne kampanje „Dva Juga“ razgovaraju s Horheom Luisom Paredesom, politikologom i ekonomistom, kandidatom za peruanski Senat ispred partije Podemos-Peru.
Predsednički izbori u Peruu 2026. godine već su nazvani „najsloženijim izbornim procesom u istoriji“, očigledno zbog broja učesnika — 37 kandidata! I izgleda da tu nije kraj. Po Vašem mišljenju, ko se već može smatrati jasnim favoritom i pretendentom na mesto šefa države?
Odgovarajući na prvo pitanje, važno je razumeti da su se u Peruu promenila pravila izborne igre. Cilj je bio da se uvedu opšti predizbori; taj zakon je usvojen pre otprilike četiri godine i sve stranke su ih sprovodile. Nakon toga, četiri ili pet stranaka sa najviše glasova takmičilo bi se na opštim izborima. Nažalost, sadašnji Kongres je to poništio i dozvolio svim strankama da idu pravo na opšte izbore. To znači da ćemo u aprilu 2026. godine imati čak 39 političkih partija-učesnica.
Ovo dovodi do usitnjavanja (atomizacije) glasova. Prema poslednjim anketama, samo šest ili sedam partija će preći izborni cenzus. Podsećam, cenzus je 5% glasova, uz uslov od tri senatora i pet poslanika za dobijanje političkog predstavništva. Ostale stranke automatski nestaju iz registra. Još uvek nema jasnog favorita; neki kandidati tapkaju u mestu ili gube podršku i ne prelaze 10%. Postoji velika grupa od preko dvadeset partija koje ne rastu, dok se grupa od sedam-osam partija konsoliduje jer imaju nacionalnu infrastrukturu, ali i dalje nema jasnog lidera.
Isto pitanje se odnosi i na partije-favorite za peruanski Senat.
Što se mene tiče, kandidujem se za Senat ispred partije Podemos-Peru (Podemos-Perú). Imamo veoma zanimljivu nacionalnu platformu. Za sada se ne naziru, odnosno ne postoje ankete u vezi sa senatorskim izborima. Agencije za istraživanje javnog mnjenja još uvek ne sprovode tu vrstu terenskih istraživanja, ali će ih sigurno u nekom trenutku raditi. Tada ćemo videti ko su kandidati koji počinju da se pojavljuju i iz kojih stranaka dolaze.
Kako ocenjujete krivično gonjenje Pedra Kastilja? Možete li objasniti našim čitaocima da li je opravdano ili politički motivisano? Da li slučaj Betsi Čavez ima veze s tim? U oba slučaja, Meksiko deluje kao branilac Kastilja i Čaveza. Koji je njihov interes da se mešaju u peruanske poslove?
Što se tiče Pedra Kastilja, iz moje bliske perspektive (bio sam potpredsednički kandidat stranke koja ga je nominovala 2016. godine) — sudska odluka o „pokušaju pobune“ je, najblaže rečeno, nategnuta. Ništa nije pokrenuto; to je bilo samo čitanje „liste želja“ predsednika Kastilja, ali nije bilo konkretnog čina nasilja ili akcije vojske da se zauzme Kongres ili Tužilaštvo. Zato je osuđen samo za „pokušaj pobune“, a ne za pobunu. Dobio je 11 godina, a prema krivičnom zakonu, ova vrsta presude nosi pogodnost „dva za jedan“. To znači da će odležati samo pet i pô godina, a pošto je već tri godine u zatvoru, za dve godine bi mogao biti na slobodi.
Slučaj Betsi Čavez je složeniji. Puštena je iz istražnog pritvora zahvaljujući žalbi podnetoj Ustavnom sudu, ali se kasnije nije odazivala pozivima na ročišta i sklonila se u ambasadu Meksika. Međutim, peruanska vlada je odmah pokrenula mehanizme koji joj omogućavaju — kako u okviru OEA, tako i kroz dvostrane sporazume — da zatraži hitno povlačenje celokupnog diplomatskog osoblja Meksika. Tako su diplomate proterane iz zemlje, a u ambasadi je ostao samo mali broj ljudi sa Betsi Čavez.
Ona je praktično zatvorenik u ambasadi. Vlada odugovlači proces pred međunarodnim telima (OEA, UN), tvrdeći da Meksiko zloupotrebljava pravo na utočište. Predsednik je u jednom trenutku najavljivao, čak i pretio, da će upasti u ambasadu i izvući Betsi Čavez, ali to bi bilo izuzetno nepopularno i politički pogubno po njega, jer za takvu akciju nije imao podršku. To su verovatno dobro izmerili i zato nisu postupili na taj način.
Pred nama je veoma neizvestan izborni proces. Naša stranka je već najavila da ćemo, ako dođemo na vlast, pomilovati Pedra Kastilja i osloboditi Betsi Čavez, jer smatramo da su procesi protiv njih potpuno nepravedni.
Zašto je socijaldemokratska „Stranka narodne akcije“ (Partido Acción Popular) povučena iz izborne trke? Kakve posledice to ima po društveno-politički pejzaž Perua?
Partija „Narodna akcija“ je sankcionisana od strane izbornih organa (ONPE) zbog unutrašnjih sukoba i krize legitimiteta koja traje godinama. Do toga su je doveli sami njeni rukovodioci, od kojih su mnogi osporavani i procesuirani zbog korupcije. Svi poslanici Narodne akcije koji su trenutno u Kongresu bili su optuženi za primanje mita od različitih vlada, uz još niz drugih problema.
Svi su pod znakom pitanja. Jedan lider je na neproziran način preuzeo predsedništvo stranke — bivši gradonačelnik jedne opštine u Limi — i počeo manipulisati strankom, uključujući i učlanjenja problematičnih ličnosti. Ušao je u sukob sa grupom poznatom kao „svete krave“ Narodne akcije, među kojima su predsednički kandidat Barnečea, Džoni Leskano, Viktor Andres Garsija Belaunde i drugi. Unutrašnji sukobi su se razbuktali i bilo je jasno da će do ove situacije doći. Stara garda Narodne akcije želela je zadržati unutrašnju vlast. Na unutarstranačkim izborima pobedio je gospodin Čavez, sadašnji predsednik stranke, ali se tvrdi da je kandidat Barnečea u poslednjem trenutku protivdemokratski promenio delegate, što mu je donelo pobedu. To je prijavljeno ONPE-u, koji je dao za pravo Čavezu.
Zbog tih unutrašnjih nepravilnosti i nemogućnosti žalbe na vreme, poništeno je njihovo učešće na izborima 2026. To nije politički progon, već posledica lošeg unutrašnjeg upravljanja.
Možete li nam pružiti opšti pregled situacije javne bezbednosti i organizovanog kriminala u Peruu kako bismo lakše razumeli probleme?
Problemi bezbednosti u zemlji su veoma složeni i imaju mnogo različitih dimenzija.
S jedne strane, postoji unutrašnja korupcija kako u policiji, tako i među političarima koji vode politiku borbe protiv kriminala. Između 600 i 700 policajaca — podoficira i nižih činova — odgovaralo je zbog saradnje sa kriminalnim bandama. Otkriveno je da su iznajmljivali svoje oružje kriminalnim grupama.
Takođe se terete da su znali gde se prestupnici nalaze i da nisu reagovali. Sa druge strane, jedan kriminalac, vođa kriminalne organizacije uhvaćen u Paragvaju, izjavio je da je svakog meseca predavao milione sola generalima, pukovnicima i njihovim ljudima.
Prva tačka analize je, dakle, korupcija unutar državnog bezbednosnog aparata. Druga dimenzija je činjenica da živimo u zemlji s izuzetno visokom stopom nezakonite i sive delatnosti, kako u radnoj, tako i u privrednoj oblasti. U Peruu je skoro 80% ekonomije u sivoj zoni, a od toga 30–40% čine nezakonite delatnosti: trgovina drogom, ilegalno rudarstvo, trgovina ljudima, ilegalni ribolov. Zašto? Zato što nema ozbiljne državne politike za uvođenje zemlje u legalne tokove. Zbog toga je veliki deo stanovništva primoran da se bavi delatnostima izvan zakona, što dodatno pogoršava situaciju.
Treća dimenzija je prodor međunarodnih kriminalnih organizacija u Peru, poput „Trena de Aragua“ i drugih, koje su našle plodno tle ne samo u velikim gradovima, već i u rudarskim zonama, gde odsustvo legalizacije malih rudara čini te zajednice lakim plenom za iznude. Posledica toga je da ilegalna trgovina zlatom postaje izuzetno unosan posao za bande.
Dodatan problem je što telekomunikacione kompanije prodaju SIM kartice kao da prodaju hleb na ulici — bez ikakve kontrole. Upravo se preko tih kartica vrši iznuđivanje malih preduzetnika. Prema podacima koje imamo, veoma zabrinjavajućim, skoro 40-50% preduzeća u Peruu plaća danak — da ne govorimo o svakodnevnim ubistvima onih što neće da plate.
Nacionalni transport, kako gradski tako i međugradski, je izložen napadima i ubistvima — na putevima i ulicama svaka dva-tri dana vidimo ubijene vozače.
Osećaj nesigurnosti je višeslojan. Ono što treba uraditi — i to je predlog koji nosim u Senat — jeste, prvo, izrada zakona koji će policiju iz osnova preurediti kroz stvaranje nove policije — s novim komandnim kadrom, novim uniformama i sopstvenim obaveštajnim sistemom, jer je, nažalost, čitav postojeći sistem potpuno truo.
Drugo, potrebno je slati policajce na obuku u inostranstvo, ako je moguće u Kinu, kako bi stekli nova znanja, i dati snažan podstrek ulaganjima u bezbednosnu tehnologiju — govorimo o dronovima, kamerama i slično.
Dakle, takva je situacija u zemlji: mi smo država koja raste, imamo makroekonomsku stabilnost, ali je iznutra zemlja trula — institucije ne rade, obrazovanje ne prati rast, 40% stanovništva živi u siromaštvu. Zbog toga nam je neophodna potpuna rekonfiguracija javne politike, opšti unutrašnji reinženjering, i to je predlog koji mi zastupamo.
