Видео сам број између десет и један, који није девет, осам, седам, шест, пет и тако даље. Тај цели број је незамислив; дакле, Бог постоји.
Dreamtigers
У детињству сам се са одушевљењем предавао обожавању тигра: не тачкастог тигра са пловећих острва Паране, из амазонске збрке, већ пругастог, азијског, краљевског тигра коме се могу супротставити само ратници, у тврђави на леђима слона. Имао сам обичај да се бескрајно задржавам пред једним кавезом у зоолошком врту; волео сам велике енциклопедије и књиге из природних наука због раскошности њихових тигрова. (Још се сећам тих слика, ја који не памтим добро чело или осмех неке жене.) Прошло је детињство, заборављени су тигрови и страст према њима, али још живе у мојим сновима. У њиховим дубоким и хаотичним водама они и даље владају, и то на овај начин: кад спавам, неки сан ми привуче пажњу и ја одмах знам да је то сан. Онда обично помислим: ово је сан, чиста разонода моје воље и, пошто располажем неограниченом моћи, проузроковаћу једног тигра.
Каква неспособност! Моји снови никако не успевају да створе жељену звер. Тигар се, истина, појављује, али препариран или слабашан, или са чудним променама облика, или неприхватљиве величине, или сувише непостојан, или подсећајући на пса или птицу.
Дијалог о дијалогу
А. – У жару расправе о бесмртности пустили смо да падне ноћ, а нисмо упалили лампу. Нисмо видели једни другима лица. Са равнодушношћу и благошћу које су биле убедљивије од жустрине глас Маседонија Фернандеса понављао је да је душа бесмртна. Уверавао ме је да је смрт тела потпуно безначајна и да је умрети најбезначајнија ствар која се човеку може догодити. Ја сам се играо Маседонијевом бритвом; отварао сам је и затварао. Хармоника из суседства до бесконачности је свирала Кумпарситу, ону досадну којештарију која се свиђа многим људима, јер мисле да је стара… Предложим Маседонију да се убијемо да бисмо причали на миру.
С. (подсмешљиво) – Али слутим да се на крају нисте одлучили.
А. (сада врло тајанствено) – Искрено речено, не сећам се да ли смо те ноћи извршили самоубиство.
Нокти
Послушне чарапе милују их преко дана, кожне ципеле са окованим ђоном их чине чврстима, али моји ножни прсти не желе да то знају. Само их занима да испуштају нокте; рожнате плочице, полупровидне и еластичне, да се бране, од кога? Глупи и неповерљиви, како само они могу бити, ни за тренутак не престају да припремају то крхко оружје. Одбацују свет и екстазу да би бескрајно усавршавали неке узалудне шиљке које режу и поново режу хитре маказе из Солингена. После деведесет сумрачних дана пренаталног заточења створили су ту јединствену индустрију. Када ме буду чували на Реколети, у кући пепељасте боје опремљеној сувим цвећем и амајлијама, они ће наставити свој упоран рад, док их труљење не обузда. Њих, и браду на мом лицу.
Argumentum Ornithologicum
Затварам очи и видим јато птица. Визија траје једну секунду, можда и мање; не знам колико сам птица видео. Да ли је њихов број био одређен или неодређен? Тај проблем обухвата и проблем постојања Бога. Ако Бог постоји, број је одређен, јер Бог зна колико сам птица видео. Ако Бог не постоји, број је неодређен, јер нико није могао да их изброји. У том случају видео сам, рецимо, мање од десет, а више од једне птице, али нисам видео девет, осам, седам, шест, пет, четири, три или две птице. Видео сам број између десет и један, који није девет, осам, седам, шест, пет и тако даље. Тај цели број је незамислив; дакле, Бог постоји.
Покривена огледала
Ислам тврди да ће на беспризивни дан Страшног суда сваки извршилац лика живе твари ускрснути са делима својим и да ће му бити наређено да их оживи, да у томе неће успети и да ће заједно са њим бити предат вечном огњу. Као дете упознао сам ужас сабласног удвостручавања и умножавања стварности, али пред великим огледалима. Њихово непогрешиво и непрестано деловање, њихово прогањање мојих поступака, њихова космичка пантомима постајали су натприродни чим би пала ноћ. Једна од мојих упорних молби упућених Богу и анђелу који ме чува била је да не сањам огледала. Знам да сам мотрио на њих са неспокојством. Понекад сам се плашио да не почну да се разликују од стварности, а понекад да у њима угледам свој лик који су изобличиле чудне несреће. Знао сам да је тај страх, поново, на чудан начин, присутан у свету. Прича је одвећ једноставна и непријатна.
Негде 1927. године упознао сам једну суморну девојку: прво преко телефона (јер је Хулија у почетку била само глас без имена и без лица); затим на углу једне улице, увече. Имала је крупне уплашене очи, косу глатку и црну као угаљ, строго тело. Била је унука и праунука федералиста, као што сам ја био потомак унитариста и та стара свађа наших крви за нас је представљала спону, боље поседовање отаџбине. Живела је са својима у једној оронулој кућерини са врло високом глатком таваницом у зловољности и бљутавости пристојног сиромаштва. Поподне – само неколико пута увече – излазили смо у шетњу по њеној четврти, Балванери. Ходали смо дуж великог зида железнице; улицом Сармијенто једном смо стигли до удолина Стогодишњег парка. Међу нама није било љубави нити привида љубави: наслућивао сам у њој неку жестину којој је еротика била потпуно страна и бојао се је. Да би се зближили, мушкарци обично причају женама истините или измишљене догађаје из свог детињства; биће да сам јој једном испричао онај са огледалима и тако јој сугерисао 1928. халуцинацију која ће се разбуктати 1931. Недавно сам сазнао да је полудела и да су у њеној спаваћој соби огледала покривена, јер у њима види мој одраз уместо потиснутог свога, дрхти, ћути и говори да је волшебно прогањам. Кобно робовање моме лику, једном од мојих некадашњих ликова. Та мрска судбина црта мога лица требало би да ме учини мрским самоме себи, али ми сада није стало до тога.
Превод са шпанског Радивоје Константиновић
Извор: P. U. L. S. E.
