Čimo se koristi za utaživanje gladi, sprečavanje žeđi, ublažavanje umora, čimo okrepljuje i daje energiju, a ako to nije dovoljno, nanese li se na kožu, odbija zmije; eto nekih svojstava koja mu pripisuju oni što ga upotrebljavaju.
Istraživači tvrde da poreklo čimoa datira pre otprilike 6000-8000 godina. Dok naši starci i starice tvrde da je stvoren u lekovite svrhe i da su ga šamani oduvek koristili za isceljivanje. Tako da i jedni i drugi ističu da je to rezultat procesa eksperimentisanja koje je tokom vremena sprovodila kultura Indijanaca.
Knjige hronika evropskih konkvistadora govore da su starosedeoci venecuelanskih zemalja pre svog dolaska na kontinent ronili u laguni Urao i vadili slane kamenove koje su posle drobljenja nekoliko puta mešali pod vatrom s listovima duvana, koji su, osim toga, dodavani u vodu. Dodavali su pepeo od osušenih kora banane; kada bi smesa bila gotova, držali su je u listovima i, kad bi ogladneli tokom šetnji ili izleta, žvakali porciju čimoa.
Takođe se priča da su urođenici Kristiforu Kolumbu i njegovoj posadi kao dar dobre volje i dobrodošlice nudili el čimo, koji su oni brzo naučili da koriste.
Ali šta je to čimo?
Čimo se dobija od tečnosti koja se oslobađa iz lista duvana kada se kuva dok ne obrazuje crni žele ili pastu, oštra ukusa i mirisa slična izbeljivaču; žvaće se kao žvakaća guma, pa se ispljune. Prilikom žvakanja izaziva stalno lučenje sline. Neki ga ljudi, kada ga prvi put koriste, progutaju, što izaziva stomačne tegobe, vrtoglavicu i u nekim slučajevima povraćanje.
Čimo služi za utaživanje gladi i žeđi, proizvodi energiju, otklanja umor, odgoni zmije, leči ubode osa, pčela i drugih insekata, skida prehladu, izaziva euforiju i povišeno raspoloženje, a koristi se i kao protivupalno sredstvo. Takođe pomaže u ublažavanju zubobolje kada se nanese neposredno na desni.
Bez želje da branimo duvan ili cigarete, kojih, kao što znamo, pušenje ne samo da izaziva rak, već može oštetiti gotovo svaki organ u telu, uključujući pluća, srce, krvne sudove, genitalije, usta, kožu, oči i kosti, podsećamo da čimo potiče upravo od prirodnog lišća duvana.
Proces pripreme
Iako se el čimo pripisuje narodu Anda, dobro je poznat širom Venecuele, posebno u državama Tačira, Merida, Truhiljo, Barinas, Kohedes, Portugesa, Apure, Lara i Jarakuj, Zulija.
Za proizvodnju 1 kg čimoa utroši se oko 10 kg lista duvana, pa je njegova koncentracija 10 puta veća i jača. Nivo pH u čimoa može varirati od 8,5 do 10, pri čemu procenat nikotina dostiže 60%.
El čimo, kao što smo već spomenuli, u zavisnosti od regiona u kome se pravi, ima različite preparate. Ovom prilikom ćemo pomenuti tri udaljena mesta na teritoriji Venecuele:
1) U nizijskoj zoni Barinas mu se dodaju zmajevo drvo i guasimo golać. Zmajevo drvo su koristile drevne civilizacije u srednjem veku i naši starosedeoci, i smatralo se magičnim drvetom jer se njegov sok, kada je izložen vazduhu, pretvara u crvenu tečnost zvanu „zmajeva krv“, koja, kada se osuši i pretvori u prah, služi za lečenje čireva, krvarenja i drugih bolesti, jačanje desni i čišćenje zuba. Pored svojih lekovitih svojstava, koristi se kao boja i lak za drvo. El guasimo, takođe poznat kao guasima, kaulote, tapakulo ili madžahua, je drvo srednje veličine poreklom iz Amerike koje se koristi kao prirodni lek za lečenje bolova u stomaku, grčeva i gubitka kose.
2) U državi Bolivar, u južnom delu reke Orinoko, priprema se uz dodatak melase. Melasa je pasta ili viskozni sirup što nastaje pripremanjem soka od slatke trske, koji se dobija kuvanjem šećera.
3) U državi Merida, delu regiona kome pripisuju začetke čimoa u Venecueli, kao poseban sastojak dodaju se sô i pšenično brašno. Ova sô se vadi iz lagune Urao, i s tim sastojkom čimo proizvodi više pljuvačke kod onih koji ga upotrebljavaju; dok pšenično brašno doprinosi pastoznom izgledu proizvoda.
Izvor: Correo del Alba
