Teško da postoji istorijska figura koja slikovitije prikazuje svu dramu unutar onoga što bismo mogli nazvati moderni ženski svet, od Fride Kalo (1907-1954). I dalje aktuelna, inspirativna i zanimljiva za različite vidove istraživanja, ona je nadasve savršen primer snažne i odlučne žene koja je uspevala da od izazova koje su pred nju postavili priroda, društvo, sudbina ili sam bog, stvori umetnost. U turbulentnim vremenima kakvo je naše, lik Fride Kalo nas uči važnosti ličnog preispitivanja i sabiranja svih rasutih delova sopstva.
Preživela je dečiju paralizu, sa 18 godina i tešku saobraćajnu nesreću, zbog koje je imala preko 30 operacija i nakon čega joj je bilo onemogućeno da ima decu koju je žarko želela. Njena veza sa umetnikom Dijegom Riverom donela joj je brojne profesionalne probleme, a zbog njegovog neverstva se odala alkoholu, drogi i promiskuitetu. Ipak, u svoj toj drami, pred najvećim životnim ambisima, spašavala ju je umetnost odnosno njena unutarnja divlja žena – kako bi to verovatno objasnila Klarisa Pinkola Estes, autorka knjige „Žene koje trče s vukovima“. Ta divlja žena je ujedno izraz neukrotivog, iskonskog i metafizičkog u ženi. „Šta će mi noge ako imam krila kojima mogu da letim?“ – govorila je – „Govore da sam umetnik pokreta nadrealizma, ali to nije istina. Ja ne slikam motive iz snova, ja slikam svoju realnost“. Zbog brojnih životnih frontova na kojima se nesvakidašnje hrabro borila, ostala je inspiracija brojnim ljudima koji su se susretali sa istim ili sličnim iskustvima. Ipak, možda više od svega, bila je inspiracija modernim ženama željnim „emancipacije“.
Imajući u vidu Fridine životne okolnosti s jedne strane, a sa druge, njeno likovno i umetničko ostvarenje, koje u velikoj meri sadrži elemente magijskog, indijanskog i evropskog simbolizma, kao i romantizma u širem smislu reči, skloniji smo tome da autorkin „feminizam“ – kako ga definišu moderni istoričari umetnosti i ostali istraživači – definišemo kao nešto značajno starije od ovakvih novijih reakcionarnih društvenih pokreta. Mislimo da je autorkin umetnički izraz plod autorkine velike žeđi za celovitošću ženskog bića; jedno duboko unutarnje traganje za sastavljanjem svih delova žene, koju su upravo moderni svet i industrijska revolucija najviše učinili slomljenom, ranjenom, dezorijentisanom i, na posletku, osujećenom. Ta opsesija autoportretima nama upravo ukazuje na dominaciju kontinuirane krize sopstva koje ona leči poput starih bajalica ili magova autohtonih naroda Meksika – cvetnim esencijama, divljim životinjama, Suncem i Mesecom, korenjima i plodovima egzotičnog bilja, leptirima, oblacima…„Na svojim slikama tražim sebe. (…) na svojim slikama pokušavam da se ponovo sastavim. Tražim nešto što me povezuje sa životom“. – govorila je Frida.
Stavljajući sebe u koliko nadrealni toliko i prirodni ambijent, ona uporno pokazuje kako upravo ne želi biti deo modernog, zagađenog i antitradicionalnog ambijenta. Uvek nove kolorature i detalji Fridinim portretima daju uvek novi život, otkrivajući posmatraču baš onu tradicionalnu, dominantno žensku funkciju čuvarice i negovateljice Života. Možda tu majčinsku funkciju žene autorka najjezgrovitije ispoveda rečima: „Moje slike su kao deca koju ne smem da imam“. Dakle, Fridino slikarstvo nije predstavljalo toliko revolt spram tradicionalne definicije žene, koliko jedan intimni pokušaj rekonstrukcije sopstva koje nadilazi definicije ponuđene u istorijskom momentu u kome se autorka nalazila. To je i stvaralaštvo traganja za smislom u svetu sklonom nestalnosti i entropiji, jedan par excellence izraz vešte sublimacije i unutarnje (one prave) alhemije. Njeno slikarstvo daleko više putuje u prošlost, u svet pre „tradicionalizma“ autorkine istorijske tačke, nego što je izraz neke nove, revolucionarne i antitradicionalne ideje.
Generalno, svi aspekti njenog lika i dela, koji bi se ugrubo mogli podvesti pod teme anime i snažnog animusa, koji karakteriše, uostalom, i većinu velikih ženskih stvaralaca, čini samo jednu od brojnih svetlosnih mandala kaleidoskopa kroz koji se ona može sagledavati. Nesumnjivo, Frida Kalo je ostavila obilan i zanimljiv materijal za istraživanje i komparaciju savremenim istoričarima umetnosti, psiholozima, filozofima, antropolozima i sociolozima kulture. Iskreno se nadamo da će na našoj platformi Dva Juga Frida Kalo moći da se i ubuduće sagledava iz različitih perspektiva.
Novogodišnje magično ogledalo
Ipak, ono zbog čega je Frida upravo sada uzeta da bude tema ovog članka su njene inspirativne strane, pogodne za period oko Nove godine. Kraj godine je idealno vreme za sabiranje naših godišnjih dostignuća, za rezimiranje dosadašnjeg životnog puta i planiranje daljih koraka. Sem što u proseku u tom periodu imamo i više slobodnog vremena za introspekciju, tihovanje i kontemplaciju, sama azbuka prirode kosmičkih ciklusa nam ukazuje na važnost ovih dana za tok i kvalitet svih narednih dana tokom predstojeće godine. Naši preci su nam ostavili niz ritualnih praznika u ovom periodu kako bi nam osigurali neophodno usredsređivanje na polazište svih polazišta, na akciju pre svih akcija iliti samu svrhu bivstvovanja. Ono što može biti od posebne pomoći je sećanje na pretke (ritualno usađeno i u same praznike), na one koji, upravo zato što su završili svoj životni ciklus, mogu najnepristrasnije da nas uče – svojim delima i načinom života – obrascima savladavanja izazova koje pred nas postavljaju život i istorijske okolnosti; da nas uče kako da od malog načinimo veliko, da od slabosti stvorimo vrlinu, od poraza pobedu, od nemogućeg moguće. U tom smislu, biografije velikih umetnika kao što je i jedna Frida Kalo, mogu značajno obogatiti naš kontemplacijski fundus, polazište naše inspirisanosti i organizaciono-strategijskog pogleda na život.
Takozvana „Najluđa noć“ (kako se u žargonu naziva doček Nove godine) u Srbiji, ali i u većem delu sveta će po svoj prilici to i biti – „najluđa“, ali bez imalo sarkazma. Svedoci smo postavljanja vladara širom sveta koji svojom politikom ali i svojim manirima, dnevnim i međuljudskim ispadima pokazuju znake ozbiljnih psihijatrijskih oboljenja. Na žrtvene oltare teledirigovanih ratova sve više dolaze mala, pa i nerođena deca. Svet je na ivici nuklearnog rata, a ovolike razmere kulturnog i moralnog posrnuća istorija ne pamti. Očekivanje spasa sa istoka je sve upitnije, a sajberg agenda i beskrupulozni sistem obaveštajnih službi sve manje daju prostora organizovanom otporu masa. Postavlja se teško pitanje – šta jedan mali smrtnik danas u takvom svetu može da učini za sebe i svet? Odgovora, naravno, ima više, jer je ljudskih vrsta, karaktera i mogućnosti mnogo, ali kada govorimo o kraju godine, najbolje što možemo da uradimo za sebe i svet (kao što smo nagovestili i u prethodnom poglavlju) je jedno temeljno i iskreno ogledanje sopstva. I, kao što je Frida Kalo to činila tokom celog života (čak 55 od njene 143 slike su autoportreti), praveći od slika svoje „magično ogledalo“ u kome je sebe sagledavala, analizirala, ali i sastavljala, doterivala i ohrabrivala – tako bi i svima nama koristilo ovih dana da se više zadubimo u sopstveni odraz u nekom našem „magičnom ogledalu“; da pogledamo u sve senke naših profila i da osmislimo načine kako da ih osvetlimo. Uostalom, kadgod nemamo mudrosti i snage za veće zamahe delovanja, mudro je preokrenuti to u korist samospoznaje, samoisceljenja i svojevrsnu pripremu za buduće podvige.
Ako nam se katkad učini da je navedeno promišljanje besmisleno i da ne vodi ničemu, setimo se reči našeg velikog Vladike Nikolaja Velimirovića: „Kada bi svako od nas viknuo Srbija je nesrećna zato što sam ja rđav čovek i rđav građanin, Srbija bi se preporodila za tri dana i za tri godine bi bila srećna i mi bismo svi doživeli sreću njenu zajedno sa decom našom. U njoj bi se nakupilo toliko snage, fizičke i moralne, i duhovne, da bi sve spoljašnje stege njene popucale same od sebe. Šta nam ostaje drugo do da pođemo, dakle, od sebe, draga braćo, neka naši potomci vide bar jedan iskren i odvažan pokušaj od naše strane“.
Inspiracija u „najluđoj noći“
Ali, zaboga! Pa kakva bi to bila Nova godina i zimski raspust da se čovek ujedno i ne razveseli? Iako to može da izgleda u neku ruku sebično, iracionalno ili bestidno u svetu koji se na svim nivoima raspada, valja se podsetiti da novogodišnji praznici tradicionalno predstavljaju ritualno slavljenje i prizivanje dolaska novih, zdravih životnih energija, pa se, shodno tome, po nama, tako i treba postaviti. Naš primarni cilj ne treba da bude zabava radi zabave, već zabava u sklopu jednog duboko simboličkog i transcendentnog konteksta u kome stvaranje mikro-sreće ima za cilj pokretanje njene prostorne i vremenske ekspanzije.
Novogodišnju noć često prate i maskembalske proslave, koje su uvek ljudima zabavne, jer im omogućavaju da se uz pomoć kostima, maske i lika koga odabiraju, odmore od sopstvenog lika i života, da se dodatno opuste i razvesele. Ali isto tako, likovi koje odabiramo obično imaju nešto zajedničko sa nama samima, što svesno ili nesvesno, želimo da u javnosti istaknemo. Na taj način to postaje i svojevrsna igra sa samima sobom, koja može upravo biti deo otkrivanja našeg novogodišnjeg „magičnog ogledala“. Kada je u pitanju prerušavanje za specijalne karnevalske, maskembalske i druge tematske večeri, na temu Latinske Amerike postoji manji broj evergreen outfit-ova i oni se pretežno tiču Meksika; a to su nadaleko poznati Marijači, Zoro, Katrina i Frida Kalo.
Muškarcima je prilikom maskembala uvek bilo lakše nego ženama; koliko god da smešno izgledaju u očima zaljubljenih žena i prijatelja, teško da mogu izgledati odbojno ili neprikladno. Štaviše, jaka muška autoironija deluje virilno i privlačno jer ukazuje, pored ostalog, na superiornu intelektualnu indiferentnost spram sopstvene pojavnosti i na stabilno samopouzdanje. Kod žena se, naravno, stvar ipak komplikuje, jer treba zadovoljiti veću količinu očekivanja. Zato je Frida između ostalog veoma popularna, jer upravo odgovara većini tih zahteva. To je od svih popularnih latinoameričkih, najotmeniji ženski kostim, idealan za dame koje ne žele da se previše „izmotavaju“: koje žele da isprate imperativ maskembala, ali da istovremeno zadrže sopstveni šarm i lepotu. Ona omogućava (ne nužnu) duhovitost, markiranu u vidu Fridinih čuvenih spojenih gustih obrva, ali i jedan elegantan večernji nastup nadahnut likom vrhunske umetnice – slobodne, divlje žene i autentične lepotice kojoj nisu toliko važni izgled i godine, koliko duh i kreativna dimenzija života. Naposletku, „lepota i ružnoća su fatamorgana, jer drugi uvek na kraju vide šta je u nama“ (Frida Kalo).
Ukoliko kostimiranu damu prati njen partner, poželjno je da to bude neka figura „na visini zadatka“ jer, priznaćete, ne može svako da podrži i izdrži plamen jedne Fride Kalo. Ne mora to nužno biti Dijego Rivera – Fridin muž iz života – jer za njega su vezane i crnohumorne Fridine reči ( „Preživela sam dve velike nesreće u životu. Jednu u kojoj me tramvaj učinio kakva jesam, a druga je Dijego. Dijego je bio daleko gori“) ali, ako to treba da bude neki latinoamerički lik, predlažemo bar nekoga poput Rudolfa Valentina, Huana Dominga Perona, Zoroa ili nekog vanrednog indijanskog poglavice.
Snalažljivi muškarci se prilikom maskembala sami staraju o svom impresivnom nastupu; oni drugi, u tome redovno dobijaju pomoć porodice i prijatelja, a dame, kao uvek, zaslužuju poseban tretman, i zato smo im ovde za kraj ostavili specijalno uputstvo za maskembalsku transformaciju u Fridu Kalo.
U provod sa Fridom Kalo
Za pravljenje Fridinog outfit-a potrebno je nekoliko bitnih elemenata:
- Nakit – viseće minđuše i ogrlica
- Frizura – pletenice, rajf i cveće (praktičnije veštačko)
- Šminka – crveni karmin, crni kreon, puder, rumenilo i maskara
- Garderoba – ešarpa crne ili crvene boje, široka majica i suknja, po mogućstvu u jarkim bojama u duhu meksičke tradicionalne nošnje
Proces transformacije podrazumeva: pranje i feniranje kose, deljenje kose, pravljenje dve simetrične pletenice, stavljanje rajfa – prethodno ukrašenog cvetovima po uzoru na portrete Fride Kalo, završno oblikovanje frizure, lakiranje kose, šminkanje, stavljanje nakita, ešarpe i ostatka garderobe.
Na kraju, možete sa elegantnim potpeticama samouvereno zakoračiti u „najluđu noć“ i s osmehom koji se rađa iz krilatice: „Zaslužuješ najbolje, jer si ti jedna od retkih ljudi na svetu koji su iskreni prema tebi, a to je jedino što je važno“ (Frida Kalo).
Iako svaka žena može da se potrudi oko sebe kad je reč o pripremi za tematske večeri, sređivanje postaje značajno lakše, uspešnije i zabavnije kada vam u tome pomogne profesionalni frizer sa preko 25 godina iskustva kao što je Sunčica Đorđević. Kako bi vam ubedljivije dočarali magiju transformacije u Fridu Kalo, otišli smo do frizerskog salona „Sunčica 777“, (ul. Golubačka 11 na Vračaru), gde smo ceo proces snimili. Naime, tamo je Jamilet (Yamilet) Bogdanović, kubanska umetnica i vokal grupe „Salsa i punto“, („Salsa y punto“) upravo želela da se za jednu privatnu proslavu za kraj godine, transformiše u jednu od najzanimljivijih junakinja Latinske Amerike. Uz prijatno ćaskanje o Kubi, Meksiku, Jamuletinim muzičkim nastupima i Sunčicinim iskustvima sa različitim frizerskim zahtevima, prisustvovali smo stvaranju jednog malog estetskog čuda.
Mi smo rezultatom u potpunosti oduševljeni. Kako se vama čini? Pogledajte video:
