Тешко да постоји историјска фигура која сликовитије приказује сву драму унутар онога што бисмо могли назвати модерни женски свет, од Фриде Кало (1907-1954). И даље актуелна, инспиративна и занимљива за различите видове истраживања, она је надасве савршен пример снажне и одлучне жене која је успевала да од изазова које су пред њу поставили природа, друштво, судбина или сам бог, створи уметност. У турбулентним временима какво је наше, лик Фриде Кало нас учи важности личног преиспитивања и сабирања свих расутих делова сопства.
Преживела је дечију парализу, са 18 година и тешку саобраћајну несрећу, због које је имала преко 30 операција и након чега јој је било онемогућено да има децу коју је жарко желела. Њена веза са уметником Дијегом Ривером донела јој је бројне професионалне проблеме, а због његовог неверства се одала алкохолу, дроги и промискуитету. Ипак, у свој тој драми, пред највећим животним амбисима, спашавала ју је уметност односно њена унутарња дивља жена – како би то вероватно објаснила Клариса Пинкола Естес, ауторка књиге „Жене које трче с вуковима“. Та дивља жена је уједно израз неукротивог, исконског и метафизичког у жени. „Шта ће ми ноге ако имам крила којима могу да летим?“ – говорила је – „Говоре да сам уметник покрета надреализма, али то није истина. Ја не сликам мотиве из снова, ја сликам своју реалност“. Због бројних животних фронтова на којима се несвакидашње храбро борила, остала је инспирација бројним људима који су се сусретали са истим или сличним искуствима. Ипак, можда више од свега, била је инспирација модерним женама жељним „еманципације“.
Имајући у виду Фридине животне околности с једне стране, а са друге, њено ликовно и уметничко остварење, које у великој мери садржи елементе магијског, индијанског и европског симболизма, као и романтизма у ширем смислу речи, склонији смо томе да ауторкин „феминизам“ – како га дефинишу модерни историчари уметности и остали истраживачи – дефинишемо као нешто значајно старије од оваквих новијих реакционарних друштвених покрета. Мислимо да је ауторкин уметнички израз плод ауторкине велике жеђи за целовитошћу женског бића; једно дубоко унутарње трагање за састављањем свих делова жене, коју су управо модерни свет и индустријска револуција највише учинили сломљеном, рањеном, дезоријентисаном и, на послетку, осујећеном. Та опсесија аутопортретима нама управо указује на доминацију континуиране кризе сопства које она лечи попут старих бајалица или магова аутохтоних народа Мексика – цветним есенцијама, дивљим животињама, Сунцем и Месецом, корењима и плодовима егзотичног биља, лептирима, облацима…„На својим сликама тражим себе. (…) на својим сликама покушавам да се поново саставим. Тражим нешто што ме повезује са животом“. – говорила је Фрида.
Стављајући себе у колико надреални толико и природни амбијент, она упорно показује како управо не жели бити део модерног, загађеног и антитрадиционалног амбијента. Увек нове колоратуре и детаљи Фридиним портретима дају увек нови живот, откривајући посматрачу баш ону традиционалну, доминантно женску функцију чуварице и неговатељице Живота. Можда ту мајчинску функцију жене ауторка најјезгровитије исповеда речима: „Моје слике су као деца коју не смем да имам“. Дакле, Фридино сликарство није представљало толико револт спрам традиционалне дефиниције жене, колико један интимни покушај реконструкције сопства које надилази дефиниције понуђене у историјском моменту у коме се ауторка налазила. То је и стваралаштво трагања за смислом у свету склоном несталности и ентропији, један par excellence израз веште сублимације и унутарње (оне праве) алхемије. Њено сликарство далеко више путује у прошлост, у свет пре „традиционализма“ ауторкине историјске тачке, него што је израз неке нове, револуционарне и антитрадиционалне идеје.
Генерално, сви аспекти њеног лика и дела, који би се угрубо могли подвести под теме аниме и снажног анимуса, који карактерише, уосталом, и већину великих женских стваралаца, чини само једну од бројних светлосних мандала калеидоскопа кроз који се она може сагледавати. Несумњиво, Фрида Кало је оставила обилан и занимљив материјал за истраживање и компарацију савременим историчарима уметности, психолозима, филозофима, антрополозима и социолозима културе. Искрено се надамо да ће на нашој платформи Два Југа Фрида Кало моћи да се и убудуће сагледава из различитих перспектива.
Новогодишње магично огледало
Ипак, оно због чега је Фрида управо сада узета да буде тема овог чланка су њене инспиративне стране, погодне за период око Нове године. Крај године је идеално време за сабирање наших годишњих достигнућа, за резимирање досадашњег животног пута и планирање даљих корака. Сем што у просеку у том периоду имамо и више слободног времена за интроспекцију, тиховање и контемплацију, сама азбука природе космичких циклуса нам указује на важност ових дана за ток и квалитет свих наредних дана током предстојеће године. Наши преци су нам оставили низ ритуалних празника у овом периоду како би нам осигурали неопходно усредсређивање на полазиште свих полазишта, на акцију пре свих акција илити саму сврху бивствовања. Оно што може бити од посебне помоћи је сећање на претке (ритуално усађено и у саме празнике), на оне који, управо зато што су завршили свој животни циклус, могу најнепристрасније да нас уче – својим делима и начином живота – обрасцима савладавања изазова које пред нас постављају живот и историјске околности; да нас уче како да од малог начинимо велико, да од слабости створимо врлину, од пораза победу, од немогућег могуће. У том смислу, биографије великих уметника као што је и једна Фрида Кало, могу значајно обогатити наш контемплацијски фундус, полазиште наше инспирисаности и организационо-стратегијског погледа на живот.
Такозвана „Најлуђа ноћ“ (како се у жаргону назива дочек Нове године) у Србији, али и у већем делу света ће по свој прилици то и бити – „најлуђа“, али без имало сарказма. Сведоци смо постављања владара широм света који својом политиком али и својим манирима, дневним и међуљудским испадима показују знаке озбиљних психијатријских обољења. На жртвене олтаре теледиригованих ратова све више долазе мала, па и нерођена деца. Свет је на ивици нуклеарног рата, а оволике размере културног и моралног посрнућа историја не памти. Очекивање спаса са истока је све упитније, а сајберг агенда и бескрупулозни систем обавештајних служби све мање дају простора организованом отпору маса. Поставља се тешко питање – шта један мали смртник данас у таквом свету може да учини за себе и свет? Одговора, наравно, има више, јер је људских врста, карактера и могућности много, али када говоримо о крају године, најбоље што можемо да урадимо за себе и свет (као што смо наговестили и у претходном поглављу) је једно темељно и искрено огледање сопства. И, као што је Фрида Кало то чинила током целог живота (чак 55 од њене 143 слике су аутопортрети), правећи од слика своје „магично огледало“ у коме је себе сагледавала, анализирала, али и састављала, дотеривала и охрабривала – тако би и свима нама користило ових дана да се више задубимо у сопствени одраз у неком нашем „магичном огледалу“; да погледамо у све сенке наших профила и да осмислимо начине како да их осветлимо. Уосталом, кадгод немамо мудрости и снаге за веће замахе деловања, мудро је преокренути то у корист самоспознаје, самоисцељења и својеврсну припрему за будуће подвиге.
Ако нам се каткад учини да је наведено промишљање бесмислено и да не води ничему, сетимо се речи нашег великог Владике Николаја Велимировића: „Када би свако од нас викнуо Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав грађанин, Србија би се препородила за три дана и за три године би била срећна и ми бисмо сви доживели срећу њену заједно са децом нашом. У њој би се накупило толико снаге, физичке и моралне, и духовне, да би све спољашње стеге њене попуцале саме од себе. Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо, нека наши потомци виде бар један искрен и одважан покушај од наше стране“.
Инспирација у „најлуђој ноћи“
Али, забога! Па каква би то била Нова година и зимски распуст да се човек уједно и не развесели? Иако то може да изгледа у неку руку себично, ирационално или бестидно у свету који се на свим нивоима распада, ваља се подсетити да новогодишњи празници традиционално представљају ритуално слављење и призивање доласка нових, здравих животних енергија, па се, сходно томе, по нама, тако и треба поставити. Наш примарни циљ не треба да буде забава ради забаве, већ забава у склопу једног дубоко симболичког и трансцендентног контекста у коме стварање микро-среће има за циљ покретање њене просторне и временске експанзије.
Новогодишњу ноћ често прате и маскембалске прославе, које су увек људима забавне, јер им омогућавају да се уз помоћ костима, маске и лика кога одабирају, одморе од сопственог лика и живота, да се додатно опусте и развеселе. Али исто тако, ликови које одабирамо обично имају нешто заједничко са нама самима, што свесно или несвесно, желимо да у јавности истакнемо. На тај начин то постаје и својеврсна игра са самима собом, која може управо бити део откривања нашег новогодишњег „магичног огледала“. Када је у питању прерушавање за специјалне карневалске, маскембалске и друге тематске вечери, на тему Латинске Америке постоји мањи број еvergreen outfit-ова и они се претежно тичу Мексика; а то су надалеко познати Маријачи, Зоро, Катрина и Фрида Кало.
Мушкарцима је приликом маскембала увек било лакше него женама; колико год да смешно изгледају у очима заљубљених жена и пријатеља, тешко да могу изгледати одбојно или неприкладно. Штавише, јака мушка аутоиронија делује вирилно и привлачно јер указује, поред осталог, на супериорну интелектуалну индиферентност спрам сопствене појавности и на стабилно самопоуздање. Код жена се, наравно, ствар ипак компликује, јер треба задовољити већу количину очекивања. Зато је Фрида између осталог веома популарна, јер управо одговара већини тих захтева. То је од свих популарних латиноамеричких, најотменији женски костим, идеалан за даме које не желе да се превише „измотавају“: које желе да испрате императив маскембала, али да истовремено задрже сопствени шарм и лепоту. Она омогућава (не нужну) духовитост, маркирану у виду Фридиних чувених спојених густих обрва, али и један елегантан вечерњи наступ надахнут ликом врхунске уметнице – слободне, дивље жене и аутентичне лепотице којој нису толико важни изглед и године, колико дух и креативна димензија живота. Напослетку, „лепота и ружноћа су фатаморгана, јер други увек на крају виде шта је у нама“ (Фрида Кало).
Уколико костимирану даму прати њен партнер, пожељно је да то буде нека фигура „на висини задатка“ јер, признаћете, не може свако да подржи и издржи пламен једне Фриде Кало. Не мора то нужно бити Дијего Ривера – Фридин муж из живота – јер за њега су везане и црнохуморне Фридине речи ( „Преживела сам две велике несреће у животу. Једну у којој ме трамвај учинио каква јесам, а друга је Дијего. Дијего је био далеко гори“) али, ако то треба да буде неки латиноамерички лик, предлажемо бар некога попут Рудолфа Валентина, Хуана Доминга Перона, Зороа или неког ванредног индијанског поглавице.
Сналажљиви мушкарци се приликом маскембала сами старају о свом импресивном наступу; они други, у томе редовно добијају помоћ породице и пријатеља, а даме, као увек, заслужују посебан третман, и зато смо им овде за крај оставили специјално упутство за маскембалску трансформацију у Фриду Кало.
У провод са Фридом Кало
За прављење Фридиног outfit-а потребно је неколико битних елемената:
- Накит – висеће минђуше и огрлица
- Фризура – плетенице, рајф и цвеће (практичније вештачко)
- Шминка – црвени кармин, црни креон, пудер, руменило и маскара
- Гардероба – ешарпа црне или црвене боје, широка мајица и сукња, по могућству у јарким бојама у духу мексичке традиционалне ношње
Процес трансформације подразумева: прање и фенирање косе, дељење косе, прављење две симетричне плетенице, стављање рајфа – претходно украшеног цветовима по узору на портрете Фриде Кало, завршно обликовање фризуре, лакирање косе, шминкање, стављање накита, ешарпе и остатка гардеробе.
На крају, можете са елегантним потпетицама самоуверено закорачити у „најлуђу ноћ“ и с осмехом који се рађа из крилатице: „Заслужујеш најбоље, јер си ти једна од ретких људи на свету који су искрени према теби, а то је једино што је важно“ (Фрида Кало).
Иако свака жена може да се потруди око себе кад је реч о припреми за тематске вечери, сређивање постаје значајно лакше, успешније и забавније када вам у томе помогне професионални фризер са преко 25 година искуства као што је Сунчица Ђорђевић. Како би вам убедљивије дочарали магију трансформације у Фриду Кало, отишли смо до фризерског салона „Сунчица 777“, (ул. Голубачка 11 на Врачару), где смо цео процес снимили. Наиме, тамо је Јамилет (Yamilet) Богдановић, кубанска уметница и вокал групе „Салса и пунто“, („Salsa y punto“) управо желела да се за једну приватну прославу за крај године, трансформише у једну од најзанимљивијих јунакиња Латинске Америке. Уз пријатно ћаскање о Куби, Мексику, Јамулетиним музичким наступима и Сунчициним искуствима са различитим фризерским захтевима, присуствовали смо стварању једног малог естетског чуда.
Ми смо резултатом у потпуности одушевљени. Како се вама чини? Погледајте видео:
