Izdanje „Dva Juga“, zajedno sa profesorom Robertom Serhiom Di Čanom, nastavlja da povlači istorijske paralele između argentinskih predsednika različitih epoha. Danas poredimo Havijera Mileja sa Horheom Rafaelom Videlom, vojnim i državnim delatnikom koji je zemljom faktički vladao od 1976. do 1981. godine i sa drugima u jednom periodu argentinske istorije.
Milej ima potpredsednika koji potiče iz vojničke porodice iz doba genocida i diktature, otac mu je bio vojnik. Potpredsednik je još gori od Mileja. I ovo će se loše završiti. Ne znam dokle će ljudi tolerisati sve te korekcije i svu tu inflaciju.
I zamrzavanje plata, zato što oni podižu cene, ali plate ne rastu. Ovo će se završiti građanskim ratom. Ovo liči na represiju, jer ova vlast represira kao diktatura. Jedino što ova vlada još nije učinila je to što nije povezana s nestancima ljudi. Premda ima anonimnih pretnji.
Politika sadašnjeg milenijuma nije nova za Argentinu i nije njen sopstveni izum. Ta politika privatizacije, smanjenja učešća države, fiskalnih prilagođavanja, privredne deregulacije, spoljnotrgovinske deregulacije, liberalizacije cena – sve je to ovde već viđeno.
To je urađeno 90-ih godina sa „menemizmom“, za njim je posledovala vlada De la Rua, to je bilo učinjeno s Makrijevom vladom od 2015. do 2019. godine.
Ali kao što je rekao Sezar Luis Menoti, veliki argentinski trener koji je preminuo ovih dana: „Nema ničeg goreg od ove vlade, nisam video ničeg goreg. Ničeg, jer je diktatura radila mnogo loših stvari – ubijala je, mučila, činila da ljudi nestaju, silovala, deindustrijalizovala zemlju, naduvala cene, ljudi su se predavali finansijskim hazardnim igrama, zemlja je gurana u dugove… Upravo sa diktaturom je zemlja počela da nagomilava velike dugove, ali ona sama po sebi nije ljude lišavala hleba ili hrane, kao što je to učinio Milej.
Kao istoričar i predavač istorije mogu reći da je pre Makrija najgora vlada bila diktatura 76-83 i Menem koji je vladao 10 godina. Zatim je došla druga, još gora, Makrijeva vlada. I mi smo govorili da nema goreg od tog Makrija. Sada je došao najgori od svih, ludi psihopata, jer ideje koje on ima ne postoje u stvarnosti, ne mogu se provesti u život, one ne postoje, uvek su propadale. Milej ne veruje u državu, ne veruje u narod, ne veruje u socijalnu pravdu, ne veruje u preraspodelu bogatstva, ne veruje u penzionere, ne veruje u Majke Trga Majo, ne veruje u 30.000 nestalih ljudi.
Kao što već rekoh u prethodnom intervjuu, Milej je kupio avione radi osvajanja popularnosti, da bi stekao popularnost u narodu. U našoj zemlji već dugi niz godina nijedna vlada nije kupovala avione, pa je on stekao popularnost u narodu i u oružanim snagama. Očigledno, on ima nameru da i dalje naoružava vojsku i mornaricu, da bi stanovništvo kazalo: „Eto, vidite, taj ludak je došao i uradio to, a drugi nisu“. U vremenima oštre štednje to nije opravdano.
Trebalo je tu nabavku da napravimo za vreme naših peronističkih vlada, morali smo to učiniti za vreme kiršnerizma, za vlade Alberta Fernandeza, koju smo imali 12 godina, ali to nismo uradili.
Milej je veoma dobro dominirao u javnim glasilima, veoma dobro upravljao društvenim mrežama, tako da je osvojio srca mladih i šiparaca, ali i odraslih, zato što niko ranije raspravljao pitanje ljudskih prava, niko nije razmatrao pitanje Majaka Trga Majo, niko nije raspravljao da li je za vreme diktature nestalo 8.000 ili 30.000 ili 10.000 ljudi. Ali, stvar je u tome da nije trebalo da bude nikakvih nestanaka, ni jednog, i to nije pitanje brojeva, to je pitanje pamćenja.
Ja nisam glasao za tog momka. On je duševni bolesnik, pacijent psihijatrijske bolnice. Civilno-vojna diktatura koja je kod nas uspostavljena 76-83 uz učešće Videle bila je projekat finansiran i stvoren od SAD, CIA, Pentagona, tobože da bi se sprečilo napredovanje komunizma u Latinskoj Americi. Tako da je to bio projekat i proces odstranjivanja ljudi, da bi se prigušili glasovi radnika i svih ljudi koji su se borili za svoja prava. I, kao što rekoh, ta vlast je počela da traži unutrašnjeg neprijatelja, jer smo bili usred hladnog rata i trebalo je da branimo zapadne i hrišćanske vrednosti. Bajagi. A „opasnost“ se sastojala u promicanju komunizma u Latinskoj Americi i Argentini. Ali u Argentini problem nije bio komunizam ili komunisti, problem je bio peronizam.
Drugim rečima, trebalo im je da saseku peronizam u korenu, što su i učinili, uništivši peronizam i sprovevši deperonizaciju zemlje posle Peronovog pada, od ’55. godine, od kada su izvršili državni udar. Nametanjem doktrine američke nacionalne bezbednosti Latinskoj Americi kroz plan „Kondor“, svako ko je mislio drugačije, svako ko je hteo da se bori za prava, za bolji svet, za bolje i pravednije društvo, smatran je podrivačkim elementom. Tako su uklonili mnoge mlade mislioce koji je trebalo da postanu naše buduće vođe, tako da je postojalo „građansko saučesništvo“, kako je rekao Eduardo Pavlovski, argentinski psihoanalitičar i filmski režiser. Umro je od tog istog „građanskog saučesništva“. „Građansko saučesništvo“, rekao je on, predstavlja ideološku podršku svim diktaturama i genocidu. Prevrat se dogodio 24. marta 1976. protiv tadašnje predsednice Marije Estele Martinez de Peron, koja je bila potpredsednica treće vlade generala Perona. General Peron je umro 1. jula 1974. i nasledila ga je Marija Estela Martinez de Peron, koja je bila njegova treća supruga i potpredsednik. Tako da je to bio projekat koji su osmislili, finansirali i stvorili CIA, Pentagon i Sjedinjene Države. I bilo je ne samo spoljnih, već i unutrašnjih neprijatelja i izdajnika, poput argentinske katoličke crkve, biznismena i samih ljudi koji su bili saučesnici.
Sada se ponovo vraćamo na isto. Eto zašto je vrlo važno proučavati istoriju Argentine, poznavati svetsku istoriju, istoriju Latinske Amerike: ne možemo ponavljati greške iz prošlosti. Ako u nečemu ima sličnih crta, onda je to ekonomska politika i politika finansijskih igara, fiskalno prilagođavanje, ogromna spoljna zaduženost, deregulacija privrede, deregulacija spoljne trgovine i, očigledno, „slatki novac“ – jeftini dolar, koji je doveo do zatvaranja i bankrota argentinskih kompanija.
No, za tog momka, Mileja, narod je glasao, narod je sâm izabrao tu istu politiku koja ide protiv radnika, što je još gore od neoliberalizma, zato što je to anarhokapitalizam. U doba diktature takođe su radili nešto slično: povećavali cene na usluge, poskupljavali struju, poskupljavali gas, poskupljavali vodu, poskupljavali autobuske karte, poskupljavali prevoz, povećavali poreze, i zemlja je deindustrijalizovana. Diktaturom je počela deindustrijalizacija zemlje. Onda se ona završila s Menemovom vladom, gde je Menem sve privatizovao, rastopio državu, uništio je, privatizovao sva državna preduzeća, napravio katastrofu od koje još pokušavamo da se oporavimo. Privatizovao je luke, privatizovao more predavši suverenitet ribarskim zavodima, napravio je nered, ali jedino što njegovi saučesnici, šta god činili nisu učinili je da otimaju ljudima hranu iz usta poput Mileja. Oni nisu privatizovali bolnice, a ovaj hoće da ih privatizuje… Sve se raste: cene rastu, hrana raste, struja raste, gas raste, rastu usluge, raste transport. To je sličan program, ali još gori, zato što se ničim dobrim ovo neće završiti ako ovaj momak ne promeni kurs, doći će do građanskog rata. Prevoz je poskupeo, lekovi poskupeli, hrana poskupela, sredstva za čišćenje poskupela! Vi ništa ne možete kupiti, shvatate li?
Za diktature je bilo nešto slično, ali milicija, kao što već rekoh, milicajci su bili ubice, mučitelji, silovatelji žena. Bacali su ljude u reku, u more, u žbunje. Spaljivali su ljude u pećima krematorijuma, pa ih je bilo mnogo više. Tako kaže inženjer Horhe Busanić, argentinski vojno-pomorski inženjer. U to vreme je ministar diktature bio Martinez Dios, koji očevidno nikoga nije izgonio iz državnih preduzeća i nije sprovodio privatizaciju, naprotiv, on je državu uvećao dovođenjem ljudi u državna preduzeća, zaposlivši ih. Zatvorio je privatne firme jer su otišle pod stečaj. Bila je neoliberalna privreda.
Tako da su na kraju krajeva dobri momci bili domobrani diktature, a loši oni koji su se borili za ljudska i radnička prava, koji su se borili za pravednije društvo, pravedniji svet, bolji svet, bolje društvo.
