Издање „Два Југа“, заједно са професором Робертом Серхиом Ди Чаном, наставља да повлачи историјске паралеле између аргентинских председника различитих епоха. Данас поредимо Хавијера Милеја са Хорхеом Рафаелом Виделом, војним и државним делатником који је земљом фактички владао од 1976. до 1981. године и са другима у једном периоду аргентинске историје.
Милеј има потпредседника који потиче из војничке породице из доба геноцида и диктатуре, отац му је био војник. Потпредседник је још гори од Милеја. И ово ће се лоше завршити. Не знам докле ће људи толерисати све те корекције и сву ту инфлацију.
И замрзавање плата, зато што они подижу цене, али плате не расту. Ово ће се завршити грађанским ратом. Ово личи на репресију, јер ова власт репресира као диктатура. Једино што ова влада још није учинила је то што није повезана с нестанцима људи. Премда има анонимних претњи.
Политика садашњег миленијума није нова за Аргентину и није њен сопствени изум. Та политика приватизације, смањења учешћа државе, фискалних прилагођавања, привредне дерегулације, спољнотрговинске дерегулације, либерализације цена – све је то овде већ виђено.
То је урађено 90-их година са „менемизмом“, за њим је последовала влада Де ла Руа, то је било учињено с Макријевом владом од 2015. до 2019. године.
Али као што је рекао Сезар Луис Меноти, велики аргентински тренер који је преминуо ових дана: „Нема ничег горег од ове владе, нисам видео ничег горег. Ничег, јер је диктатура радила много лоших ствари – убијала је, мучила, чинила да људи нестају, силовала, деиндустријализовала земљу, надувала цене, људи су се предавали финансијским хазардним играма, земља је гурана у дугове… Управо са диктатуром је земља почела да нагомилава велике дугове, али она сама по себи није људе лишавала хлеба или хране, као што је то учинио Милеј.
Као историчар и предавач историје могу рећи да је пре Макрија најгора влада била диктатура 76-83 и Менем који је владао 10 година. Затим је дошла друга, још гора, Макријева влада. И ми смо говорили да нема горег од тог Макрија. Сада је дошао најгори од свих, луди психопата, јер идеје које он има не постоје у стварности, не могу се провести у живот, оне не постоје, увек су пропадале. Милеј не верује у државу, не верује у народ, не верује у социјалну правду, не верује у прерасподелу богатства, не верује у пензионере, не верује у Мајке Трга Мајо, не верује у 30.000 несталих људи.
Као што већ рекох у претходном интервјуу, Милеј је купио авионе ради освајања популарности, да би стекао популарност у народу. У нашој земљи већ дуги низ година ниједна влада није куповала авионе, па је он стекао популарност у народу и у оружаним снагама. Очигледно, он има намеру да и даље наоружава војску и морнарицу, да би становништво казало: „Ето, видите, тај лудак је дошао и урадио то, а други нису“. У временима оштре штедње то није оправдано.
Требало је ту набавку да направимо за време наших перонистичких влада, морали смо то учинити за време киршнеризма, за владе Алберта Фернандеза, коју смо имали 12 година, али то нисмо урадили.
Милеј је веома добро доминирао у јавним гласилима, веома добро управљао друштвеним мрежама, тако да је освојио срца младих и шипараца, али и одраслих, зато што нико раније расправљао питање људских права, нико није разматрао питање Мајака Трга Мајо, нико није расправљао да ли је за време диктатуре нестало 8.000 или 30.000 или 10.000 људи. Али, ствар је у томе да није требало да буде никаквих нестанака, ни једног, и то није питање бројева, то је питање памћења.
Ја нисам гласао за тог момка. Он је душевни болесник, пацијент психијатријске болнице. Цивилно-војна диктатура која је код нас успостављена 76-83 уз учешће Виделе била је пројекат финансиран и створен од САД, ЦИА, Пентагона, тобоже да би се спречило напредовање комунизма у Латинској Америци. Тако да је то био пројекат и процес одстрањивања људи, да би се пригушили гласови радника и свих људи који су се борили за своја права. И, као што рекох, та власт је почела да тражи унутрашњег непријатеља, јер смо били усред хладног рата и требало је да бранимо западне и хришћанске вредности. Бајаги. А „опасност“ се састојала у промицању комунизма у Латинској Америци и Аргентини. Али у Аргентини проблем није био комунизам или комунисти, проблем је био перонизам.
Другим речима, требало им је да сасеку перонизам у корену, што су и учинили, уништивши перонизам и спровевши деперонизацију земље после Пероновог пада, од ’55. године, од када су извршили државни удар. Наметањем доктрине америчке националне безбедности Латинској Америци кроз план „Кондор“, свако ко је мислио другачије, свако ко је хтео да се бори за права, за бољи свет, за боље и праведније друштво, сматран је подривачким елементом. Тако су уклонили многе младе мислиоце који је требало да постану наше будуће вође, тако да је постојало „грађанско саучесништво“, како је рекао Едуардо Павловски, аргентински психоаналитичар и филмски режисер. Умро је од тог истог „грађанског саучесништва“. „Грађанско саучесништво“, рекао је он, представља идеолошку подршку свим диктатурама и геноциду. Преврат се догодио 24. марта 1976. против тадашње председнице Марије Естеле Мартинез де Перон, која је била потпредседница треће владе генерала Перона. Генерал Перон је умро 1. јула 1974. и наследила га је Марија Естела Мартинез де Перон, која је била његова трећа супруга и потпредседник. Тако да је то био пројекат који су осмислили, финансирали и створили ЦИА, Пентагон и Сједињене Државе. И било је не само спољних, већ и унутрашњих непријатеља и издајника, попут аргентинске католичке цркве, бизнисмена и самих људи који су били саучесници.
Сада се поново враћамо на исто. Ето зашто је врло важно проучавати историју Аргентине, познавати светску историју, историју Латинске Америке: не можемо понављати грешке из прошлости. Ако у нечему има сличних црта, онда је то економска политика и политика финансијских игара, фискално прилагођавање, огромна спољна задуженост, дерегулација привреде, дерегулација спољне трговине и, очигледно, „слатки новац“ – јефтини долар, који је довео до затварања и банкрота аргентинских компанија.
Но, за тог момка, Милеја, народ је гласао, народ је сâм изабрао ту исту политику која иде против радника, што је још горе од неолиберализма, зато што је то анархокапитализам. У доба диктатуре такође су радили нешто слично: повећавали цене на услуге, поскупљавали струју, поскупљавали гас, поскупљавали воду, поскупљавали аутобуске карте, поскупљавали превоз, повећавали порезе, и земља је деиндустријализована. Диктатуром је почела деиндустријализација земље. Онда се она завршила с Менемовом владом, где је Менем све приватизовао, растопио државу, уништио је, приватизовао сва државна предузећа, направио катастрофу од које још покушавамо да се опоравимо. Приватизовао је луке, приватизовао море предавши суверенитет рибарским заводима, направио је неред, али једино што његови саучесници, шта год чинили нису учинили је да отимају људима храну из уста попут Милеја. Они нису приватизовали болнице, а овај хоће да их приватизује… Све се расте: цене расту, храна расте, струја расте, гас расте, расту услуге, расте транспорт. То је сличан програм, али још гори, зато што се ничим добрим ово неће завршити ако овај момак не промени курс, доћи ће до грађанског рата. Превоз је поскупео, лекови поскупели, храна поскупела, средства за чишћење поскупела! Ви ништа не можете купити, схватате ли?
За диктатуре је било нешто слично, али милиција, као што већ рекох, милицајци су били убице, мучитељи, силоватељи жена. Бацали су људе у реку, у море, у жбуње. Спаљивали су људе у пећима крематоријума, па их је било много више. Тако каже инжењер Хорхе Бусанић, аргентински војно-поморски инжењер. У то време је министар диктатуре био Мартинез Диос, који очевидно никога није изгонио из државних предузећа и није спроводио приватизацију, напротив, он је државу увећао довођењем људи у државна предузећа, запосливши их. Затворио је приватне фирме јер су отишле под стечај. Била је неолиберална привреда.
Тако да су на крају крајева добри момци били домобрани диктатуре, а лоши они који су се борили за људска и радничка права, који су се борили за праведније друштво, праведнији свет, бољи свет, боље друштво.
