Политиколог, маркетиншки стручњак, магистар филозофије рата, универзитетски професор из области међународне политике, геополитике, безбедности и одбране, водитељ радио програма „Geoestrategia del Sur“ на Радију дел Сур у Каракасу Мартин Пулгар за издање Два Југа говори о околностима повратка Венецуеланаца, посебно деце, назад у Венецуелу.
Да, током свих ових дана било је депортација из САД у Венецуелу, прво са територије САД у два авиона, а затим је авион с великим бројем депортованих отишао у Хондурас, где их је Венецуела по повратку из Гвантанама преузела. Постоји и могућност других депортација Венецуеланаца у Мексико.
Венецуела, у оквиру плана „Vuelta a la Patria“ („Повратак у отаџбину“), преузима их у Мексику како би их довезла у Венецуелу. Овако или онако, све ове депортације које Сједињене Државе спроводе, не само Венецуеланаца, већ и Латиноамериканаца на својој територији, акције су које је оркестрирала Трампова администрација, испуњавајући своја предизборна обећања, протеривањем илегалних миграната који су одлазили у Сједињене Државе и којима су САД историјски давале предност зарад задовољавања потреба за јефтином радном снагом.
Елем, они су преокренули овај процес водећи политику криминализације људи који долазе у Сједињене Државе у потрази за некаквим благостањем, тежњи ка бољим пословима услед криза у Латинској Америци. Венецуелански случај је јединствен по томе што је већи део те миграције у Сједињене Државе првобитно био изнуђен због свих санкција, примењених ка Венецуели.
Многи од њих су отишли у Латинску Америку, а онда прешли у Сједињене Државе када се криза у земљама Латинске Америке заоштрила и отишли су у САД у потрази за новим видицима.
Сада постоји план „Отаџбина“ који Венецуела већ неко време спроводи у низу латиноамеричких земаља и који се користи за проналажење грађана док трају преговори са Сједињеним Државама.
Ово се дешава у контексту неколико елемената које треба узети у обзир. Прво, САД путем оваквог извоза желе регулисати миграциони процес.
Венецуела никада није одбијала да прими своје држављане, узимајући у обзир да се верује како је та миграција изазвана санкцијама и да Венецуеланци без њих не би емигрирали ни у Латинску Америку, ни у Сједињене Државе, ни у Европу, јер Венецуела није била земља имиграције.
Једна од демонстрација, упркос кампањи против венецуеланске имиграције, јесте демонстрација тога да је лаж да су они криминалци, лаж да је већина њих починила икакав преступ.
Венецуела је спровела истрагу о тим мигрантима и огромна већина њих нема никакав досије у венецуеланском правосудном систему нити припадају криминалним групама које Сједињене Државе идентификују као „Tren de Aragua“ или неким од оних криминалних група које су ма како подстрекивале венецуеланску опозицију на дестабилизацију Венецуеле финансирањем или подршком из земаља што су тежиле дестабилизацији револуције.
Сада Венецуела прихвата ове мигранте, од којих већина, огромна већина, нема никакву криминалну прошлост ни рачуне с венецуеланским правосудним системом. Венецуела и план „Отаџбина“, дабоме, имају за циљ да их дочекају, повежу са њиховим породицама и разраде читав план за њихову реинтеграцију у венецуеланско друштво.
Што се тиче пријема ових миграната и њихове интеграције у Венецуелу, увек може доћи до неког утицаја или неприхватања из неких сектора, углавном због матрице мишљења створене од опозиције Венецуеланаца без држављанства, који стварају негативну слику о Венецуели, да су они што долазе, они што се враћају, криминалци или припадају тим криминалним групацијама.
Већина њих су људи из друштва и нема разлога за ма какво одбацивање. Држава Венецуела ће, кроз свој систем јавне безбедности и унутрашњи поредак, наравно, морати спровести неопходне контроле како би спречила нарушавање јавног реда или криминал, било као резултат миграције или као резултат ма које врсте одбијања које се може појавити.
Оно што нигде у Венецуели, ни у једној групи венецуеланског друштва није покренуто изван медија и друштвених мрежа је тежња ка распиривању неке мржње у елементима венецуеланског друштва, али то не пролази, јер у неком смислу су већина повратника добри људи који су отишли у САД или Латинску Америку у потрази за могућностима запошљавања, које нису добили, већ се нашли у рукама окрутних експортера, нарочито они што су пребачени у затвор Гвантанамо који је, по речима неких од њих, пакао на земљи.
Тако да у случају Венецуеле и венецуеланског друштва, нема никаквог порицања могућности да они дођу и буду савршено прихваћени од стране друштва.
Преговори Вашингтона и Венецуеле о тим миграционим споразумима и пријему венецуеланских имиграната морају потрајати да би се проценило хоће ли имати већи утицај на преговоре или на побољшање односа са Сједињеним Државама.
Венецуела има свој „План за повратак у отаџбину“ и преговара са САД. Видећемо колико ће ти преговори трајати и колико ће дубоко ићи. Нисам оптимиста у погледу односа Сједињених Држава са Венецуелом. Они имају своје виђење господарења својом домовином, а у Венецуели се наставља револуција која себе не сматра непријатељем Сједињених Држава, већ непријатељем свих тих империјалних напора за господарењем над Латинском Америком, посебно Венецуелом. Тако да ћемо видети шта ће се десити у блиској будућности, да ли је могуће побољшати односе са Сједињеним Државама.
