Politikolog, marketinški stručnjak, magistar filozofije rata, univerzitetski profesor iz oblasti međunarodne politike, geopolitike, bezbednosti i odbrane, voditelj radio programa „Geoestrategia del Sur“ na Radiju del Sur u Karakasu Martin Pulgar za izdanje Dva Juga govori o okolnostima povratka Venecuelanaca, posebno dece, nazad u Venecuelu.
Da, tokom svih ovih dana bilo je deportacija iz SAD u Venecuelu, prvo sa teritorije SAD u dva aviona, a zatim je avion s velikim brojem deportovanih otišao u Honduras, gde ih je Venecuela po povratku iz Gvantanama preuzela. Postoji i mogućnost drugih deportacija Venecuelanaca u Meksiko.
Venecuela, u okviru plana „Vuelta a la Patria“ („Povratak u otadžbinu“), preuzima ih u Meksiku kako bi ih dovezla u Venecuelu. Ovako ili onako, sve ove deportacije koje Sjedinjene Države sprovode, ne samo Venecuelanaca, već i Latinoamerikanaca na svojoj teritoriji, akcije su koje je orkestrirala Trampova administracija, ispunjavajući svoja predizborna obećanja, proterivanjem ilegalnih migranata koji su odlazili u Sjedinjene Države i kojima su SAD istorijski davale prednost zarad zadovoljavanja potreba za jeftinom radnom snagom.
Elem, oni su preokrenuli ovaj proces vodeći politiku kriminalizacije ljudi koji dolaze u Sjedinjene Države u potrazi za nekakvim blagostanjem, težnji ka boljim poslovima usled kriza u Latinskoj Americi. Venecuelanski slučaj je jedinstven po tome što je veći deo te migracije u Sjedinjene Države prvobitno bio iznuđen zbog svih sankcija, primenjenih ka Venecueli.
Mnogi od njih su otišli u Latinsku Ameriku, a onda prešli u Sjedinjene Države kada se kriza u zemljama Latinske Amerike zaoštrila i otišli su u SAD u potrazi za novim vidicima.
Sada postoji plan „Otadžbina“ koji Venecuela već neko vreme sprovodi u nizu latinoameričkih zemalja i koji se koristi za pronalaženje građana dok traju pregovori sa Sjedinjenim Državama.
Ovo se dešava u kontekstu nekoliko elemenata koje treba uzeti u obzir. Prvo, SAD putem ovakvog izvoza žele regulisati migracioni proces.
Venecuela nikada nije odbijala da primi svoje državljane, uzimajući u obzir da se veruje kako je ta migracija izazvana sankcijama i da Venecuelanci bez njih ne bi emigrirali ni u Latinsku Ameriku, ni u Sjedinjene Države, ni u Evropu, jer Venecuela nije bila zemlja imigracije.
Jedna od demonstracija, uprkos kampanji protiv venecuelanske imigracije, jeste demonstracija toga da je laž da su oni kriminalci, laž da je većina njih počinila ikakav prestup.
Venecuela je sprovela istragu o tim migrantima i ogromna većina njih nema nikakav dosije u venecuelanskom pravosudnom sistemu niti pripadaju kriminalnim grupama koje Sjedinjene Države identifikuju kao „Tren de Aragua“ ili nekim od onih kriminalnih grupa koje su ma kako podstrekivale venecuelansku opoziciju na destabilizaciju Venecuele finansiranjem ili podrškom iz zemalja što su težile destabilizaciji revolucije.
Sada Venecuela prihvata ove migrante, od kojih većina, ogromna većina, nema nikakvu kriminalnu prošlost ni račune s venecuelanskim pravosudnim sistemom. Venecuela i plan „Otadžbina“, dabome, imaju za cilj da ih dočekaju, povežu sa njihovim porodicama i razrade čitav plan za njihovu reintegraciju u venecuelansko društvo.
Što se tiče prijema ovih migranata i njihove integracije u Venecuelu, uvek može doći do nekog uticaja ili neprihvatanja iz nekih sektora, uglavnom zbog matrice mišljenja stvorene od opozicije Venecuelanaca bez državljanstva, koji stvaraju negativnu sliku o Venecueli, da su oni što dolaze, oni što se vraćaju, kriminalci ili pripadaju tim kriminalnim grupacijama.
Većina njih su ljudi iz društva i nema razloga za ma kakvo odbacivanje. Država Venecuela će, kroz svoj sistem javne bezbednosti i unutrašnji poredak, naravno, morati sprovesti neophodne kontrole kako bi sprečila narušavanje javnog reda ili kriminal, bilo kao rezultat migracije ili kao rezultat ma koje vrste odbijanja koje se može pojaviti.
Ono što nigde u Venecueli, ni u jednoj grupi venecuelanskog društva nije pokrenuto izvan medija i društvenih mreža je težnja ka raspirivanju neke mržnje u elementima venecuelanskog društva, ali to ne prolazi, jer u nekom smislu su većina povratnika dobri ljudi koji su otišli u SAD ili Latinsku Ameriku u potrazi za mogućnostima zapošljavanja, koje nisu dobili, već se našli u rukama okrutnih eksportera, naročito oni što su prebačeni u zatvor Gvantanamo koji je, po rečima nekih od njih, pakao na zemlji.
Tako da u slučaju Venecuele i venecuelanskog društva, nema nikakvog poricanja mogućnosti da oni dođu i budu savršeno prihvaćeni od strane društva.
Pregovori Vašingtona i Venecuele o tim migracionim sporazumima i prijemu venecuelanskih imigranata moraju potrajati da bi se procenilo hoće li imati veći uticaj na pregovore ili na poboljšanje odnosa sa Sjedinjenim Državama.
Venecuela ima svoj „Plan za povratak u otadžbinu“ i pregovara sa SAD. Videćemo koliko će ti pregovori trajati i koliko će duboko ići. Nisam optimista u pogledu odnosa Sjedinjenih Država sa Venecuelom. Oni imaju svoje viđenje gospodarenja svojom domovinom, a u Venecueli se nastavlja revolucija koja sebe ne smatra neprijateljem Sjedinjenih Država, već neprijateljem svih tih imperijalnih napora za gospodarenjem nad Latinskom Amerikom, posebno Venecuelom. Tako da ćemo videti šta će se desiti u bliskoj budućnosti, da li je moguće poboljšati odnose sa Sjedinjenim Državama.
