Martin Pulgar (Martin Pulgar), politikolog, stručnjak za marketing, magistar filozofije rata, voditelj radio-emisije „Geoestrategia del Sur“ na Radio del Sur u Karakasu, za izdanje „Dva Juga“ govori o tome šta se može očekivati od američkih brodova kod obala Venecuele.
Odnosi Venecuele sa Sjedinjenim Državama ulaze u sve dublju krizu, posebno u poslednje vreme, a najviše nakon što je ponuđena povećana nagrada od 50 miliona dolara za predsednika Nikolasa Madura, navodno zbog toga što je vođa potpuno nepostojećeg kartela, poznatog kao „kartel sunca“. Može se reći da je to produbilo krizu u odnosima SAD i Venecuele. Ova napeost je pojačana navodnim pokretom trupa i vojnih flota ka južnim karipskim obalama, posebno blizu granice sa Venecuelom – pokret i raspored trupa koji više ima veze sa medijskim trikom nego sa stvarnošću, pošto nema dokaza da se pokret brodova odigrao u razmerama koje navode mediji. Činjenica je da su odnosi Venecuele i SAD ušli u kritičnu fazu u kojoj praktično nema dijaloga između aktera, a kriza je toliko duboka da u narednom periodu teško može doći do poboljšanja.
Koji je razlog krize ili zaoštravanja odnosa između ove dve zemlje, a posebno od strane SAD? Verujem da je to povezano s nekoliko činilaca. Postoje unutrašnji elementi i trenutne činjenice vezano za odnose sa Latinskom Amerikom. SAD moraju da pošalju poruku državama južno od svoje granice, latinoameričkim državama, posebno onima koje nisu podržale njihovu politiku potčinjavanja posle uvođenja carina. Ovo je mera za slamanje volje država, u datom slučaju Meksika, Kolumbije i Venecuele, jer je značajan deo američkog vođstva i hegemonije na latinoameričkom i karipskom potkontinentu doveden u pitanje.
Ovakvo korišćenje narkotorgovine kao alata za stvaranje sukoba sa zemljama Latinske Amerike nije ništa novo. SAD su koristile metode „lažnih zastava“ – razna oruđa za stvaranje veštačkih kriza kako bi kasnije opravdale uplitanje. To su radile i ranije u istoriji, u sukobima poput rata sa Španijom ili Vijetnamom. Terorizam je takođe tek oruđe za opravdanje intervencija u Latinskoj Americi, a u ovom slučaju narkotorgovina služi prilagođavanju tog mehanizma: akcija protiv Venecuele predstavlja otvorenu poruku ne samo njoj već i Meksiku i Kolumbiji, koje su takođe bile u potencijalnom dometu napada i neposrednog uplitanja pod izgovorom suzbijanja narko-kartela.
Koristi se, dakle, mehanizam borbe protiv droge, što je potpuno lažno. U Venecueli ne postoje narko-karteli, a izveštaj UN o drogama to i potvrđuje. Većina droge koja stiže u Sjedinjene Države prenosi se kopnenim putem, odnosno preko granice Meksika sa SAD, kao i preko Pacifika. Zemlje koje proizvode ili gaje drogu su Kolumbija, Ekvador, Peru i Bolivija, a način transporta ove droge, kao i postojanje laboratorija koje je prerađuju u kokain i druge proizvode, ide preko Tihog okeana ka SAD. Venecuela ne izlazi na Tihi okean, što znači da sa tim nema veze. Takođe, jasno je da Venecuela nije ni tranzitna zemlja – kroz karipski deo njene teritorije prolazi svega 5-7% droge koja se proizvodi u Kolumbiji pa ide u SAD, uglavnom preko kolumbijskih Kariba. Dakle, Venecuela nije cilj niti deo te mreže narko-kartela. Sjedinjene Države to pokušavaju da iskoriste kao izgovor i stvaranje opravdanja za moguću intervenciju protiv Venecuele.
Što se Gvajane i Venecuele tiče, postoji, naravno, teritorijalni spor koji traje već više od jednog veka. Ovaj spor između Venecuele i Gvajane nastao je uglavnom usled uplitanja Britanskog carstva, koje je oduzelo deo teritorije Venecuele u XIX veku, kada je Venecuela bila istorijski slaba – prolazila je kroz građanske ratove i unutrašnje sukobe. Britanci su to iskoristili da prisvoje teritoriju koja im nikada nije pravno pripadala. Venecuela ima dovoljno pravnih i međunarodnih alata da dokaže svoja prava na teritoriju Esekiba, koja joj pripada kao nasleđe borbe za nezavisnost u XIX veku i koja je neodeljivi deo njene teritorije, uprkos vremenu proteklom od sticanja nezavisnosti i svih pokušaja da joj se teritorija, koja joj pravno i istorijski pripada, oduzme.
U veoma naročitom slučaju Gvajane, ne verujem da će Sjedinjene Države delovati protiv Venecuele zbog sukoba oko Gvajane i situacije u kojoj se ona našla. Verujem, međutim, da je Gvajana oruđe Sjedinjenih Država za pokušaj izgradnje obruča oko Venecuele, korišćenje teritorije Gvajane kao svojevrsne baze ili dubinske operacije za moguće uplitanje i stvaranje pritiska na jednoj strani Venecuele u težni za promenom režima. Takođe, u slučaju predsednika Gvajane i njegovih poslednjih izjava protiv Venecuele – on koristi ovaj mehanizam pritiska Sjedinjenih Država protiv Venecuele kako bi „jahao“ na njemu i nekako podgrejao svoju izbornu kampanju, budući da su trenutno u toku izbori u Gvajani. Na kraju krajeva, sve se svodi na iskorišćavanje krize koju Sjedinjene Države stvaraju protiv Venecuele, a Gvajana vidi priliku da reši vekovni pogranični spor sa Venecuelom, koristeći ovaj trenutak napetosti i praktično prodajući se kao saveznik i ključni deo politike pritisaka na Venecuelu, a i kao jedno od oruđa koja će Sjedinjene Države koristiti u slučaju bilo kakve druge vrste intervencije protiv Venecuele. Suočavamo se s mogućnošću višedimenzionalnog rata, a Gvajana je deo tog instrumentarija Sjedinjenih Država protiv Venecuele, kao što je to bio slučaj sa nekim oligarhijama Latinske Amerike i Kariba.
Polazeći od interesa Severne Amerike i oligarhije Latinske Amerike i Kariba, mada je tačno da je ova trenutno produbljena kriza sa Sjedinjenim Državama važna, takođe je potrebno razumeti je i sa stanovišta unutrašnje politike SAD. Verujem da ovde postoji borba za moć između raznih grupa koje kontrolišu spoljnu politiku Sjedinjenih Država, a posebno Marka Rubija, koji je na neki način zadužen za sprovođenje politike prema Latinskoj Americi i održavanje onih unutrašnjih lobija što podržavaju Trampa, posebno interesnih grupa na Floridi koje su veoma važne za njegov legitimitet u trenutku kad predlaže važne promene u strukturi vlade i operativnoj strukturi američke duboke države. Dakle, u ovom scenariju brojnih frakcija usmerenih ka sprovođenju politike promena, posebno spoljnopolitičkih, koje preduzima Marko Rubio u pravcu zbližavanja s Rusijom – što za neke veoma konzervativne krugove u SAD može biti sinonimom slabosti – napad na Venecuelu je za njih pokazivanje snage zarad održavanja legitimnosti, zasnovane na podršci, ponekad vrlo promenljivoj, različitih moćnih grupa Donaldu Trampu unutar najkonzervativnijeg dela Republikanske stranke. Trenutno se može videti da se Tramp nalazi u položaju duboke neravnoteže usled pritiska tih različitih interesnih grupa.
U spoljnoj politici, Venecuela i ova akcija protiv Latinske Amerike, savlađivanje politike zemalja koje ne prihvataju hegemoniju Sjedinjenih Država, veoma su bitni u pogledu grupa koje Trampu daju legitimitet, naročito onih na jugu Floride, u Majamiju, u svim tim okruzima koji su izuzetno važni tokom izbora. Dakle, kakvi su izgledi ove krize, posebno u vezi s Venecuelom? Ona može varirati u nekakvom cik-cak formatu ili u ciklusima, ali Sjedinjene Države zbog nečeg nisu spremne menjati politiku maksimalnog pritiska na Venecuelu. To je pokazao krajnji cilj SAD – politika u Latinskoj Americi je promena režima u Venecueli, Kubi i Nikaragvi. To je u suštini njihov imperijalni plan za kontinent, i u osnovi se tiče savlađivanja volje za nezavinošću i suverenitetom u Latinskoj Americi, i to se neće promeniti u bližoj budućnosti.
Naravno, u slučaju Venecuele, Sjedinjene Države ne kane promeniti svoju politiku putem pregovora jednakih, jer za SAD Venecuela nije jednaka, već subjekat koji treba potčiniti. Venecuela neće prihvatiti takvu potčinjenost, i sučeljenost će ostati prisutna s određenim ciklusima pogoršanja ili poboljšanja tek taktičke prirode.
