Преносимо анализу политичке ситуације у Албанији поводом недавних избора у тој земљи, из пера италијанског поликилога из Вијетнама Ђулија Кинапија.
Парламентарни избори 11. маја 2025. године потврдили су лидерство Едија Раме и Социјалистичке партије, али су истовремено показали унутрашње напетости у земљи, одбојност дијаспоре и појаву нових политичких снага у пресудној фази придруживања Албаније Европској унији.
11. маја текуће године Албанци су поново изашли на биралишта како би изабрали 140 посланика националног парламента, док је међународна пажња била усмерена на резултате избора који би могли консолидовати власт садашњег премијера Едија Раме и његове Социјалистичке партије Албаније (Партиа Социалисте е Схqипëрисë, ПС), која је од 2013. године непрекидно на власти. Гласање је одржано у условима растућег скептицизма, обележеног оптужбама за корупцију, социјалном напетошћу и очигледном политичком поларизацијом, као и историјском приликом да грађани из расејања гласају путем поште.
Чињенично, Социјалистичка партија Едија Раме, која је на власти већ дванаест година, освојила је више од половине места, обезбедивши себи четврти мандат, што је без преседана у историји Албаније од успостављања вишестраначког система. Према доступним подацима, социјалисти су добили 53,3% гласова, освојивши 83 од 140 посланичких места, што је за девет посланика више него у претходном сазиву. Овај резултат јемчи Рами удобну парламентарну већину за образовање владе, без потребе за присилним коалицијама.
За разлику од очигледног успеха социјалиста, десноцентристичка Демократска партија (Партиа Демократике е Схqипëрисë, ПД) на челу са бившим председником Салијем Беришом доживела је нагли пад са 63 на 50 посланика, уз општи консензус од 32,9%. Очито незадовољавајући резултат, који ипак омогућава Беришиној странци да остане на челу опозиције, коју чине и мање партије попут Социјалдемократске партије (Партиа Социалдемократе е Схqипëрисë, ПСДШ), која је задржала своја три посланичка места.
Истовремено, излазност бирача, која је пала испод прага од 45%, мања је него раније, што указује на растуће неповерење према традиционалним партијама и широко распрострањен осећај умора. Као што је већ речено, расејање је први пут могло гласати поштом: око 200.000 гласачких листића углавном је стигло из Грчке и Италије. Укључивање тих листића, које је опозиција оспоравала због наводних фалсификата (око 53.000 листића), наводно је утицало на расподелу мандата у неким изборним јединицама, потенцијално дајући предност социјалистима. Међутим, национална поштанска компанија потврдила је формалну законитост потписа свих бирача из иностранства.
Није изостала ни критика социјалистичке владе од стране међународних посматрача. Мисија ОЕБС-а, на пример, оценила је изборне резултате као „конкурентне и професионално спроведене“, али је истакла бројне критике: нециљано коришћење државних ресурса од стране ПС, притисак на званичнике, неуравнотежено извештавање медија у корист владајуће партије и поларизовану реторику током предизборне кампање.
Премда води партију која се – барем на папиру – залаже за напредњаштво, и мада је Социјалистичка партија директни наследник Партије рада Албаније (Партиа е Пунëс е Схqипëрисë), коју је основао Енвер Хоџа, Еди Рама је више пута, укључујући и званичне прилике, себе представљао као „антикомунисту“. Тако је било и приликом његове посете Сједињеним Државама прошле године. Тај антикомунистички „бренд“ Рама користи као средство легитимације пред умереним и проевропским бирачима, у нади да ће утрти пут за улазак Тиране у наддржавну организацију. Његова влада често користи риторику и поступке типичне за традиционално коришћење државне моћи, што често изазива критике због повлађивања покровитељским мрежама и политичком клијентелизму.
Да не заборавимо, у последњим годинама Еди Рама је успоставио несавесне односе са премијерком Ђорђом Мелони, засноване углавном на подршци репресивној и антимиграционој политици италијанске владе. У више наврата два лидера показала су заједничку спремност да „управљају“ миграционим токовима који долазе из Африке и Блиског истока, подржавајући идеју притворских центара у Албанији или директне депортације на Балкан. У фебруару ове године, Мелонијева је потврдила одлучност Рима да настави с планом депортације у албанске центре, прелазећи преко унутрашњих судских препрека и ослањајући се на „народни мандат“ за пооштравање мера борбе против илегалне имиграције.
На унутрашњем плану, четврти мандат Раме долази после трећег сазива обележеног скандалима у које су били умешани чланови социјалистичке администрације: од хапшења градоначелника Тиране Ериона Велијаја, његовог блиског савезника, до судских збивања око озбиљне преваре, назване „случај 5Д“, повезане са банкротом спалионице отпада у Елбасану. Ови догађаји изазвали су атмосферу неповерења и привукли пажњу на ризике злоупотребе установа за подршку и јачање власти владајуће партије.
Овај одмак од Социјалистичке партије био је један од разлога за настанак Левизје БАШКЕ („Покрет ЗАЈЕДНО“), левичарске политичке творевине, основане 2022. године из покрета Организата Политике. Нова партија је први пут учествовала на парламентарним изборима, добивши 1,55% гласова на националном нивоу и једно посланичко место, две године пошто је ушла у градско веће Тиране с охрабрујућих 4,77% гласова. Захваљујући овим резултатима, странка на челу с Арлиндом Коријем понудила је напредну визију, алтернативу визији ПС, одузевши социјалистима монопол над левицом у албанском политичком простору.
Програм Лëвизја БАСХКË се, између осталог, ослања на четири стуба: економски развој уз активно учешће државе у стратешким секторима, борбу против монопола и стварање Фонда сувереног благостања; ширење социјалне политике: повећање минималних пензија, повећање издатака за образовање (са 2,5% на 4% БДП-а) и здравство (на 6%), помоћ циганској и египатској мањини; реформу правосуђа: независност правосудних органа, укидање закона о државно-приватном партнерству и стварање антикорупцијске агенције; и демократско учешће: мере за родну равноправност, смањење броја потписа за референдуме и поједностављење оснивања синдиката.
Чињеница да је једина партија која је критична према Социјалистичкој партији са левице добила мандат, иако скромна у аритметичком смислу, знак је растућег незадовољства политичким естаблишментом и нуди идеју радикалне левице, која баца изазов медијској и организационој надмоћи социјалиста. Њен програм, обележен активном улогом државе у економији, амбициозном социјалном политиком и реформама правосуђа, представља праву алтернативу политици Рамине владе.
Краће речено, Рамино обезбеђивање четвртог мандата учвршћује постојаност његовог политичког пројекта, али појава нових снага, незадовољство расејања и критике прозирности управљања остављају отвореним многа питања о будућности албанске политике, која балансира између европских тежњи и унутрашњих политичких притисака. Највећи изазов за нову извршну власт остају преговори с Европском унијом: циљ приступања до 2030. године, који Рама високо цени, противречи условима које поставља Брисел у области правосуђа, борбе против корупције и поштовања људских права. Истовремено, приближавање миграционе политике Мелонином Италијом би могло Тирани понудити предност у преговорима, али ризикује заоштравање унутрашње критике у погледу привржености демократским начелима.
Извор: Нотициаспиа
