Мартин Пулгар (Martin Pulgar), политиколог, стручњак за маркетинг, магистар филозофије рата, водитељ радио-емисије „Geoestrategia del Sur“ на Radio del Sur у Каракасу, за издање „Два Југа“ говори о томе шта се може очекивати од америчких бродова код обала Венецуеле.
Односи Венецуеле са Сједињеним Државама улазе у све дубљу кризу, посебно у последње време, а највише након што је понуђена повећана награда од 50 милиона долара за председника Николaса Мадура, наводно због тога што је вођа потпуно непостојећег картела, познатог као „картел сунца“. Може се рећи да је то продубило кризу у односима САД и Венецуеле. Ова напеост је појачана наводним покретом трупа и војних флота ка јужним карипским обалама, посебно близу границе са Венецуелом – покрет и распоред трупа који више има везе са медијским триком него са стварношћу, пошто нема доказа да се покрет бродова одиграо у размерама које наводе медији. Чињеница је да су односи Венецуеле и САД ушли у критичну фазу у којој практично нема дијалога између актера, а криза је толико дубока да у наредном периоду тешко може доћи до побољшања.
Који је разлог кризе или заоштравања односа између ове две земље, а посебно од стране САД? Верујем да је то повезано с неколико чинилаца. Постоје унутрашњи елементи и тренутне чињенице везано за односе са Латинском Америком. САД морају да пошаљу поруку државама јужно од своје границе, латиноамеричким државама, посебно онима које нису подржале њихову политику потчињавања после увођења царина. Ово је мера за сламање воље држава, у датом случају Мексика, Колумбије и Венецуеле, јер је значајан део америчког вођства и хегемоније на латиноамеричком и карипском потконтиненту доведен у питање.
Овакво коришћење наркоторговине као алата за стварање сукоба са земљама Латинске Америке није ништа ново. САД су користиле методе „лажних застава“ – разна оруђа за стварање вештачких криза како би касније оправдале уплитање. То су радиле и раније у историји, у сукобима попут рата са Шпанијом или Вијетнамом. Тероризам је такође тек оруђе за оправдање интервенција у Латинској Америци, а у овом случају наркоторговина служи прилагођавању тог механизма: акција против Венецуеле представља отворену поруку не само њој већ и Мексику и Колумбији, које су такође биле у потенцијалном домету напада и непосредног уплитања под изговором сузбијања нарко-картела.
Користи се, дакле, механизам борбе против дроге, што је потпуно лажно. У Венецуели не постоје нарко-картели, а извештај УН о дрогама то и потврђује. Већина дроге која стиже у Сједињене Државе преноси се копненим путем, односно преко границе Мексика са САД, као и преко Пацифика. Земље које производе или гаје дрогу су Колумбија, Еквадор, Перу и Боливија, а начин транспорта ове дроге, као и постојање лабораторија које је прерађују у кокаин и друге производе, иде преко Тихог океана ка САД. Венецуela не излази на Тихи океан, што значи да са тим нема везе. Такође, јасно је да Венецуела није ни транзитна земља – кроз карипски део њене територије пролази свега 5-7% дроге која се производи у Колумбији па иде у САД, углавном преко колумбијских Кариба. Дакле, Венецуела није циљ нити део те мреже нарко-картела. Сједињене Државе то покушавају да искористе као изговор и стварање оправдања за могућу интервенцију против Венецуеле.
Што се Гвајане и Венецуеле тиче, постоји, наравно, територијални спор који траје већ више од једног века. Овај спор између Венецуеле и Гвајане настао је углавном услед уплитања Британског царства, које је одузело део територије Венецуеле у XIX веку, када је Венецуела била историјски слаба – пролазила је кроз грађанске ратове и унутрашње сукобе. Британци су то искористили да присвоје територију која им никада није правно припадала. Венецуела има довољно правних и међународних алата да докаже своја права на територију Есекиба, која јој припада као наслеђе борбе за независност у XIX веку и која је неодељиви део њене територије, упркос времену протеклом од стицања независности и свих покушаја да јој се територија, која јој правно и историјски припада, одузме.
У веома нарочитом случају Гвајане, не верујем да ће Сједињене Државе деловати против Венецуеле због сукоба око Гвајане и ситуације у којој се она нашла. Верујем, међутим, да је Гвајана оруђе Сједињених Држава за покушај изградње обруча око Венецуеле, коришћење територије Гвајане као својеврсне базе или дубинске операције за могуће уплитање и стварање притиска на једној страни Венецуеле у тежни за променом режима. Такође, у случају председника Гвајане и његових последњих изјава против Венецуеле – он користи овај механизам притиска Сједињених Држава против Венецуеле како би „јахао“ на њему и некако подгрејао своју изборну кампању, будући да су тренутно у току избори у Гвајани. На крају крајева, све се своди на искоришћавање кризе коју Сједињене Државе стварају против Венецуеле, а Гвајана види прилику да реши вековни погранични спор са Венецуелом, користећи овај тренутак напетости и практично продајући се као савезник и кључни део политике притисака на Венецуелу, а и као једно од оруђа која ће Сједињене Државе користити у случају било какве друге врсте интервенције против Венецуеле. Суочавамо се с могућношћу вишедимензионалног рата, а Гвајана је део тог инструментарија Сједињених Држава против Венецуеле, као што је то био случај са неким олигархијама Латинске Америке и Кариба.
Полазећи од интереса Северне Америке и олигархије Латинске Америке и Кариба, мада је тачно да је ова тренутно продубљена криза са Сједињеним Државама важна, такође је потребно разумети је и са становишта унутрашње политике САД. Верујем да овде постоји борба за моћ између разних група које контролишу спољну политику Сједињених Држава, а посебно Марка Рубиja, који је на неки начин задужен за спровођење политике према Латинској Америци и одржавање оних унутрашњих лобија што подржавају Трампа, посебно интересних група на Флориди које су веома важне за његов легитимитет у тренутку кад предлаже важне промене у структури владе и оперативној структури америчке дубоке државе. Дакле, у овом сценарију бројних фракција усмерених ка спровођењу политике промена, посебно спољнополитичких, које предузима Марко Рубио у правцу зближавања с Русијом – што за неке веома конзервативне кругове у САД може бити синонимом слабости – напад на Венецуелу је за њих показивање снаге зарад одржавања легитимности, засноване на подршци, понекад врло променљивој, различитих моћних група Доналду Трампу унутар најконзервативнијег дела Републиканске странке. Тренутно се може видети да се Трамп налази у положају дубоке неравнотеже услед притиска тих различитих интересних група.
У спољној политици, Венецуела и ова акција против Латинске Америке, савлађивање политике земаља које не прихватају хегемонију Сједињених Држава, веома су битни у погледу група које Трампу дају легитимитет, нарочито оних на југу Флориде, у Мајамију, у свим тим окрузима који су изузетно важни током избора. Дакле, какви су изгледи ове кризе, посебно у вези с Венецуелом? Она може варирати у некаквом цик-цак формату или у циклусима, али Сједињене Државе због нечег нису спремне мењати политику максималног притиска на Венецуелу. То је показао крајњи циљ САД – политика у Латинској Америци је промена режима у Венецуели, Куби и Никарагви. То је у суштини њихов империјални план за континент, и у основи се тиче савлађивања воље за незавиношћу и суверенитетом у Латинској Америци, и то се неће променити у ближој будућности.
Наравно, у случају Венецуеле, Сједињене Државе не кане променити своју политику путем преговора једнаких, јер за САД Венецуела није једнака, већ субјекат који треба потчинити. Венецуела неће прихватити такву потчињеност, и сучељеност ће остати присутна с одређеним циклусима погоршања или побољшања тек тактичке природе.
