Argentinska „levica” pratila je opšti kurs iberoameričke i evropske „levice”. Izgubila je pravo „antikapitalističko punjenje“, ne bori se za pravo na sredstva za proizvodnju, čak nije zainteresovana ni za bolju raspodelu bogatstva. Umesto toga, levica je prihvatila zahteve gendernih manjina, ekološku agendu koja muškarce smatra uzrokom klimatskih promena i feminizam, ispočetka radikalni, a zatim suludi. Politikolog i novinar, direktor „Azija TV“ Marselo Ramirez, posebno za izdanje „Dva Juga” govori o peronizmu kao političkom činiocu u Argentini i aktivnim pokušajima da se on razgradi.
Dnevni red „levice” danas je, dakle, isti kao onaj koji predlaže Vašington sa Bajdenom na čelu, a koji guraju EU, forum u Davosu, finansijske korporacije i druge poluge globalne moći. Sve ovo leži u osnovi formalnog antikapitalističkog diskursa, ali na delu nema nikakvog uticaja na stvarne događaje. Uvođenje „nebinarne“ nacionalne lične karte, „inkluzivni“ jezik, vršenje abortusa u zemlji sa malom gustinom naseljenosti, feminizam koji ukazuje na političko lezbejstvo i rzaranje porodice behu njegova glavna dostignuća poslednjih godina. Ova agenda je nametnuta na različite načine, pre svega velikodušnim donacijama kroz NVO, fondacije i međunarodne organizacije koje su izdvojile ogromne svote novca za podršku i unapređivanje ove politike. Podrška u vidu stipendija i putovanja u inostranstvo, uglavnom na univerzitete u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Španiji radi proučavanja gendernih i ekoloških pitanja, doprinela je ukorenjivanju te politike u nastavnm osoblju državnih i privatnih univerziteta, čak i verskih. Otuda su ovu političku liniju nametnuli obrazovnom sistemu u celini, a zatim je projektovali na državni aparat triju sila. Ova politika je ostvarivana tokom nekoliko decenija, ali je njen tempo ubrzan posle raspada Sovjetskog Saveza, a naročito poslednjih godina, sa posebnim osloncem na poslednju vladu Alberta Fernandeza.
Navedene protivrečnosti proizilaze upravo iz ovog postupka. U argentinskoj političkoj stvarnosti peronizam je ključni činilac. Pravac rođen sa idejom bliskom socijalnoj doktrini Katoličke crkve, sa vizijom celovite zajednice, jednako udaljene između socijalizma i kapitalizma, neprijemčive za materijalizam, sa duhovnim sadržajem i spasavanjem latinoameričke kulturne prošlosti. Isto tako, on je predlagao stvaranje alternative tadašnjim preovlađujućim sistemima kroz savez između Argentine, Brazila i Čilea, a zatim uticaj na ceo region i zemlje Trećeg sveta tog vremena.
Ukratko, ovo je ideološka osnova peronizma, koji je gospodario argentinskom politikom od druge polovine HH veka. „Levica“, suočena sa nemogućnošću stvaranja odgovarajuće političke snage, s obzirom na to da narodni sektor i većinu čine peronisti, izabrala je politiku prodora u peronizam. Postepeno, njegove ideje su počele da se koriste za stvaranje inačice „socijalističkog“ peronizma, završenog sukobom 70-ih, državnim prevratom i početkom nazadovanja Argentine. Druga etapa nastupila je s raspadom Sovjetskog Saveza i dolaskom formalne „demokratije“, koja je podržavala liberalnu ekonomsku politiku, ali ovog puta sa primesama narodnog odobravanja. Od tada, peronizam je podvrgnut pritisku dvaju liberalnih pokreta: „desnog“ Menema i njegovih protržišnih i američkih ideja, i „levice“ kao što je kiršnerizam. Ovaj drugi, posebno posle smrti Nestora Kiršnera 2009. godine, sve više se okretao idejama buđenja.
Peronizam se tako našao u klopci između desničarskih snaga zvanih Republikanska partija SAD (bez Trampa) i probuđenih „levičarskih“ snaga Demokratske partije. Od stare peronističke ideologije malo šta je ostalo, mlade bojovnike su izdali „levi” kiršneristi, a „desnica” se pozicionirala u finansijskoj i ekonomskoj sferi. Prvobitne ideje su svedene na minimum zbog njihovog neznanja, strašne ideološke pripreme i moći novca da finansira svaki novi projekat, odbacujući i progoneći tradicionalne. „Levica“ izvan okvira peronizma predstavlja tačnu kopiju Zapada, ali to nema značaja. Njihov izborni tok iznosi oko 3% glasova, a njihov uticaj je minimalan u svakom smislu. Svodi se na nebitne mobilizacije, prisustvo na univerzitetima i u oblasti umetnosti, ali sa malim uticajem. Ovog puta su imali istorijsku priliku, s obzirom na slom kiršnerizma, ali su nastavljali nastojati na „politici buđenja“, kojoj se stanovništvo obično opire.
Dolazak Mileja se objašnjava ovom slikom: peronizam, iscrpljen nepopularnom politikom, tuđom njegovoj istorijskoj ideologiji, i finansijskom vlašću, ugrađenom u sve političke partije koje donose odluke. Nema organizovanih političkih snaga koje bi ponudile nešto drugačije i koje bi podržalo bar 80 odsto biračkog tela. Jednostavnije rečeno, zapadne sile su preuzele kontrolu nad argentinskim političkim partijama iznutra i nametnule im svoju politiku. Protivurečnosti u političkim snagama nastaju kao posledica nedovoljnog dolaska stanovništva i činjenice da mnogi bojovnici počinju da shvataju šta se dešava. Ipak, uračuna li se to da njihova radna mesta zavise od političkih i državnih struktura i da se oni koji saopštavaju šta se dešava izoluju i progone, oni se ne usuđuju da izađu iz sistema i stvore nešto novo. Veruju da će posle izvesnog vremena uspeti da se izbore sa ovom situacijom. Na primer, opisujući „talas buđenja“, politički aktivisti su tvrdili da treba da ostave po strani svoje žalbe, prigrle kvir feminizam i sačekaju jer je „to samo moda“. Stvarnost je bila drugačija, i oni su sada ostali utučeni i zbunjeni jer su se ti alternativci našli na vlasti zahvaljujući njihovom finansiranju i vrbovanju najamoralnijih osoba u svoje redove, spremnih na sve zarad lične koristi.
Prema tome, protivrečnosti su u srži političkih struktura, a na nivou realizacije činjenica to više nisu protivrečnosti, već demontaža prethodnog sistema. Industrijske, socijalne i kulturne politike istorijskog peronizma, politike koje su decenijama opstajale u državi, sada demontiraju političari koji sebe nazivaju peronistima, ali to u stvarnosti nisu. Istrošenost koja ovo izaziva usmeravana je od onih koji osuđuju ove politike, ali ono što oni jednostavno rade je to što skrivaju promene unutar peronizma, koriste simboliku peronizma i štošta drugo da bi zapravo išli u drugom pravcu, nastojeći da ubrzaju razgradnju tog istog peronizma.
