Године 1982. дошло је до оружаног сукоба између Аргентине и Велике Британије око Малвинских острва, који је ушао у историју као Фолкландски рат (Енглезии су архипелагу дали своје име). У борбеним дејствима погинуло је укупно 649 аргентинских и 255 британских војника, као и три житеља Фолкландских острва.
Ниједна држава није званично објавила рат, иако су владе како Велике Британије, тако и Аргентине тврдиле да су острва зона војних дејстава и званично признавале да су ратно стање и борбена дејства између држава готово искључиво ограничени на спорне територије и подручје јужног Атлантика у којем се налазе. Острва су два пута откривена: 1690. од стране енглеских, и 1694. француских морепловаца (ови су их назвали Малвинима, у част њиховог родног града Сан Малоа). Од почетка 19. века (након стицања независности) Аргентина је ова острва сматрала својим. Заузимање Малвинских острва од стране Велике Британије 1833. изазвало је незадовољство међу аргентинским становништвом и довело до оружаног сукоба век и пô касније. Разговори о могућности проширења аргентинског суверенитета на архипелаг са доласком на власт Хавијера Милеја настављени су с новом снагом. О изгледима за „одмрзавање“ старог сукоба, за издање Два Југа говоре сарадници фондације ADACRI – политиколог Ивон Алвес Гарсија и геополитички аналитичар Марсело Рамирез.
Гарсија не види изгледе новог оружаног сучељавања око Малвинских острва.
– Истина је да не видимо прави напредак. Чини се да идемо уназад уместо да се крећемо ка праведном и коначном решењу, које допушта да повратимо оно што нам по праву припада.
Политиколог је уверен да је дошло време да влада „стави националне интересе изнад свих других разматрања и чврсто заштити Малвине”.
Марсело Рамирез каже да политика пријатељства са Британијом, коју је изабрао аргентински председник, није нова, а Милеј „свет гледа кроз призму капитализма и комунизма, у апсурдној и нереалној упроштености“.
– Због тога он Маргарет Тачер сматра херојем, упркос њеној улози током Фокландског сукоба. Разне аргентинске владе које подржавају Запад покушавале су да воде политику зближавања са Великом Британијом, али увек безуспешно. Успеле су само да натерају Британце да искористе ту могућност за пооштравање или јачање своје позиције, као што и данас чине. Аргентина пролази кроз процес прогресивне „демалвинизације“ од стране тих влада и средстава масовног информисања, праћен већином политичких снага. Борба с „репресивним патријархатом“ је аргентинским напредним снагама постала изговор за прихватање промена повољних за прозападну политику, које у себи укључују промену циљева. Ми се данас не боримо с неједнакошћу и, а кунем се Малвинским острвима, боримо се само против климатских промена или хетеропатријархата. Малвинска острва не могу бити изузетак у том процесу, у самој ствари то је оно што је основно, јер подразумева кроткост пред територијалним губитком острва, али и губитком контроле над Јужним Атлантиком, пројекцијом непријатеља над Патагонијом. То такође повећава вероватноћу консолидације британских претензија на суверенитет над антарктичким територијама у односу на претензије на ту територију од стране Чилеа и Аргентине – каже Рамирез.
Сложеност политике према Малвинским острвима, по Марселу Рамирезу, стога доводи до тешке ситуације за земљу: због крајности у својим идејама, национална влада искључује било какве претензије на Малвинска острва „гестом потчињавања Западу, који схватају као једину спољнополитичку опцију“. – Озбиљан ризик који почињемо да увиђамо, упоредо са другим већ постојећим знацима, од којих су многи повезани за самим Уједињеним Краљевством и Израелом, јесте могућна балканизација Аргентине, подстакнута од ових земаља – закључује политиколог.
