Pre nekoliko nedelja imao sam priliku da pročitam saopštenje argentinskog Ministarstva spoljnih poslova, koje je pristupilo Međunarodnoj koaliciji za povratak ukrajinske dece, navodno prisilno deportovane u Rusiju. Sadašnja argentinska vlada pokazuje dvojne standarde kada je u pitanju pomoć deci žrtvama rata. S jedne strane, ona podržava državu Izrael, koja već više od godinu dana baca bombe, bombarduje, granatira Palestinu i pojas Gaze, što dovodi do bezbrojnih žrtava (danas ima oko 32.000 mrtvih, ubijenih kao rezultat genocida), ali se, ipak, pridržava zvaničnog diskursa izraelske vlade, poručujući da su ubijeni dečaci gakođe teroristi i zalaže se za etničko čišćenje palestinskog naroda. Šta reći, ovde su prisutni dvojni standardi. Profesor Univerziteta La Matanza i član sindikata Suteba Matanza Huan Bautista – posebno za izdanje „Dva Juga“.
Mimo tih dvostrukih standarda, izopačenost je da Argentina trenutno ide ka 80-postotnoj stopi siromaštva među svojim stanovništvom. Prema zvaničnim podacima, nivo siromaštva je trenutno dostigao 55%, ali bi posle poslednjih mera prilagođavanja ova brojka mogla dostići 80% u julu ili avgustu. Povrh svega, vlada bukvalno krije hranu, uskraćuje snabdevanje dobrotvornim narodnim kuhinjama… Ali ova hrana, kao što bi trebalo da je celom svetu poznato, namenjena je siromašnima i deci, zar ne?
Istorijski gledano, država je igrala ulogu u ispravljanju ove situacije i bila je glavni činilac, ili su tu ulogu preuzele društvene, političke i socijalne organizacije koje su poslednjih 30 ili više godina stvarale ove narodne kuhinje da bi tri puta dnevno obezbeđivale hranu siromašnim ljudima ili onima koji su u opasnosti da ostanu bez sredstava za život.
S novim zaokretom argentinske vlade u rukama liberalne politike libertarijanaca, namirnice za javne kuhinje više nisu kupovane. Namirnice preostale od prethodne vlade kupio je Alberto Fernandez još prošle godine. Ovim proizvodima ističe rok trajanja, mleko se kvari, a zahvaljujući sudskoj presudi i mnogobrojnim novinskim istraživanjima, hranu su počeli raspodeljivati, ali ne onako kao ranije, već su je ustupili privatnoj kompaniji.
Što se tiče pomoći ukrajinskoj deci, ova pomoć predstavlja još jedan izraz kipaizma, ako se tako mogu izraziti, ili potpune aneksije zapadnih zemalja, posebno interesa Sjedinjenih Država, koje dajući takav signal ideološki stoje na toj strani sukoba.
I još nešto: mi takođe razumemo da se ta sredstva koriste za finansiranje rata, ne ograničavajući se retorikom, koja očigledno deluje plemenito, ali znamo da se ta sredstva odavno koriste za finansiranje ratova, to su računi koji ne podležu reviziji, i to je novac koji se pere za finansiranje trupa, za finansiranje logistike.
Sad s uznemirenošću gledamo kako se ceo zapadni svet i neke latinoameričke zemlje kreću ka pravljenju velikog bloka protiv Rusije da bi je oslabili, bez obzira na to kako će se ovo odraziti na njihove ekonomije, imajući u vidu da smo do stupanja Mileja na dužnost imali dobre i odlične odnose sa Rusijom, počeli smo zaključivati trgovinske sporazume i zahvaljujući Rusiji i Brazilu bili pozvani da stupimo u BRIKS.
Ali, nažalost, to nije uspelo zbog ideoloških dvojnih standarda koje vlast primenjuje prema Rusiji.
Što se tiče humanitarne pomoći za decu koju vlada ukazuje, oni je ne daju Palestincima, već je daju Ukrajincima. Osim dvojnih standarda, postoji i „perverzija“ – ne daju sredstva našoj ovdašnjoj unesrećenoj deci, a šalju pomoć Ukrajincima.
I treći, po mom mišljenju važan pravac: pored svega ovoga, oni se stavljaju na jednu od strana u sukobu, žele da zauzmu vrlo aktivnu poziciju kako bi se predstavili kao latinoamerička zemlja koja najviše podržava Izrael i SAD.
