Пре неколико недеља имао сам прилику да прочитам саопштење аргентинског Министарства спољних послова, које је приступило Међународној коалицији за повратак украјинске деце, наводно присилно депортоване у Русију. Садашња аргентинска влада показује двојне стандарде када је у питању помоћ деци жртвама рата. С једне стране, она подржава државу Израел, која већ више од годину дана баца бомбе, бомбардује, гранатира Палестину и појас Газе, што доводи до безбројних жртава (данас има око 32.000 мртвих, убијених као резултат геноцида), али се, ипак, придржава званичног дискурса израелске владе, поручујући да су убијени дечаци гакође терористи и залаже се за етничко чишћење палестинског народа. Шта рећи, овде су присутни двојни стандарди. Професор Универзитета Ла Матанза и члан синдиката Сутеба Матанза Хуан Баутиста – посебно за издање „Два Југа“.
Мимо тих двоструких стандарда, изопаченост је да Аргентина тренутно иде ка 80-постотној стопи сиромаштва међу својим становништвом. Према званичним подацима, ниво сиромаштва је тренутно достигао 55%, али би после последњих мера прилагођавања ова бројка могла достићи 80% у јулу или августу. Поврх свега, влада буквално крије храну, ускраћује снабдевање добротворним народним кухињама… Али ова храна, као што би требало да је целом свету познато, намењена је сиромашнима и деци, зар не?
Историјски гледано, држава је играла улогу у исправљању ове ситуације и била је главни чинилац, или су ту улогу преузеле друштвене, политичке и социјалне организације које су последњих 30 или више година стварале ове народне кухиње да би три пута дневно обезбеђивале храну сиромашним људима или онима који су у опасности да остану без средстава за живот.
С новим заокретом аргентинске владе у рукама либералне политике либертаријанаца, намирнице за јавне кухиње више нису куповане. Намирнице преостале од претходне владе купио је Алберто Фернандез још прошле године. Овим производима истиче рок трајања, млеко се квари, а захваљујући судској пресуди и многобројним новинским истраживањима, храну су почели расподељивати, али не онако као раније, већ су је уступили приватној компанији.
Што се тиче помоћи украјинској деци, ова помоћ представља још један израз кипаизма, ако се тако могу изразити, или потпуне анексије западних земаља, посебно интереса Сједињених Држава, које дајући такав сигнал идеолошки стоје на тој страни сукоба.
И још нешто: ми такође разумемо да се та средства користе за финансирање рата, не ограничавајући се реториком, која очигледно делује племенито, али знамо да се та средства одавно користе за финансирање ратова, то су рачуни који не подлежу ревизији, и то је новац који се пере за финансирање трупа, за финансирање логистике.
Сад с узнемиреношћу гледамо како се цео западни свет и неке латиноамеричке земље крећу ка прављењу великог блока против Русије да би је ослабили, без обзира на то како ће се ово одразити на њихове економије, имајући у виду да смо до ступања Милеја на дужност имали добре и одличне односе са Русијом, почели смо закључивати трговинске споразуме и захваљујући Русији и Бразилу били позвани да ступимо у БРИКС.
Али, нажалост, то није успело због идеолошких двојних стандарда које власт примењује према Русији.
Што се тиче хуманитарне помоћи за децу коју влада указује, они је не дају Палестинцима, већ је дају Украјинцима. Осим двојних стандарда, постоји и „перверзија“ – не дају средства нашој овдашњој унесрећеној деци, а шаљу помоћ Украјинцима.
И трећи, по мом мишљењу важан правац: поред свега овога, они се стављају на једну од страна у сукобу, желе да заузму врло активну позицију како би се представили као латиноамеричка земља која највише подржава Израел и САД.
