Аргентина има више него 70-годишњу културу здравствене заштите, почев од човека који је основао социјалну медицину у Аргентини, др Рамона Кариља, 50-их година, у Пероново време. При томе је покренуо тако важно питање попут чињенице да је најбољи план за подршку здравственој заштити постојање водовода и канализације, пристојног пребивалишта и плате, а вируси и бактерије су последице болести попут сиромаштва и социјалне изолације. Др Рамон је успоставио укрепљење здравља као приоритетну осу здравствене заштите насупрот дословном лечењу болести као последице, а не као узрока. Др Хорхе Рашид, професор UNLZ, члан „Покрета за здравље домовине“, професор на националном универзитету „Мајке Трга Мајо“, директор ISEI IOMA, посебно за читаоце „Два Jуга“, говори о систему социјалног осигурања земље и стојећим за његовим разарањем међународним глобалистичким фондовима.
Неолиберализам је у Аргентини обновљен пре 40 година након војне диктатуре. Оваква ситуација изазвала је фрагментацију здравственог система на националном нивоу, којој је својим притиском допринела Светска банка и Међународни монетарни фонд. Аргентина има четири такозвана система социјалног осигурања, од којих се три састоје од директних доприноса активних и пасивних запослених који опслужују пензионере (тзв. PAMI, који служе социјалном раду сваког синдиката, опслужујући између 38-40% становништва , и делују у провинцијским градовима, где свака покрајина има сопствену шему социјалног осигурања, такође засновану на платама). Међу ова четири система, заједно са државном здравственом заштитом, они чине основу укупних улагања у здравствену заштиту у Аргентини. Ова четири система чине 91-92% укупних улагања у Аргентини, упркос штети нанетој у последњих 40 година, будући да фармацеутска индустрија присваја скоро 40% ових инвестиција, и на сваких 100 пезоса уложених у Аргентину, само 30 остаје за здравствену заштиту. Реконструкција парадигме „укрепљење здравља уместо лечења болести“ претпоставља потпуну промену координатног система, будући да је у пројекту Рамона Кариља то несумњиво било засновано на солидарности заједнице, која представља учешће свих општинских, територијалних, синдикалних делатника, друштвених покрета у постављању здравствених приоритета, састављајући (као што радимо данас у провинцији Буенос Ајрес) Петогодишњи здравствени план, који за 40 година представља први план са циљевима и задацима с јасним показатељима напретка.
Демократски режим у Аргентини значио је друштвени поредак заснован на тржишту, које је очигледно потиснуло културу здравља коју је аргентински народ гајио десетлећима. У извесном смислу, све ово још увек постоји у аргентинском народу, а током пандемије се то одразило када су социјално осигурање и државни сектор морали да постану неопходна осовина хитних противмера које је Аргентина предузела против „короне“.
Ово нас ставља на треће место у свету и допушта нам да се поносимо тиме што смо постигли покривеност од 93-94 посто са више од 150 милиона вакцина издвојених за становништво од 43 милиона људи. Главни проблем здравственог система је политичка нестабилност, када се капитализам уплиће и предаје у аутсоринг сектор државних болница, када добит постаје средство финансирања, што разара социјално осигурање. Социјално осигурање се заснива на три врло јасна начела: онај ко зарађује највише помаже ономе ко најмање зарађује, најмлађи – најстаријем, а најздравији – најболеснијем.
Циљ наше владе је да разори системе социјалне заштите, потпуно разоружа и нападне социјални рад. Јачање предузећа и замрзавање плата, као и смањење радничких права, стварају масу такозваног „рада на црно“, који наше сународнике изводи из система социјалног осигурања. И у суштини то је нивелисање права достигнутих последњих година владама које те компаније називају популистичким, а које ми називамо народним, попут перонизма који је, на пример, давао лекове старијим људима потпуно бесплатно. Овога више нема, моја влада је направила корак уназад, такође се појавио проблем да држава обезбеђује скупе и слабо делотворне лекове, а то је већ довело до смрти, што нам гопушта да ову владу определимо као злочиначку и убилачку власт, зато што су људи умрли због непостојања одговарајућих мера у здравственом сектору. И то при недостатку увоза због препрека које влада начелно ствара у економској сфери, укључујући сектор протетике и углавном кардиоваскуларних коронарних стентова. Аргентина има велики научни и технолошки развој у области здравствене заштите, чињенично имамо три добитника Нобелове награде за медицину. Милштајн је, на пример, добио Нобелову награду за стварање моноклонских антитела, која се данас несумњиво користе у свим биолошким лековима најновије генерације као „транспортери”, скоро као ракете за лечење патологија, нарочито онколошких, које су раније лечене системски и наносиле озбиљну штету организму.
У сваком случају, Милеј је питање које морамо политички решити. Инвестициони фонд Блек Рок га је створио као алијансу са Сједињеним Државама, Израелом, Енглеском и НАТО. Аргентина је постала практично колонија због тог политичког решења званог Милеј, што народне масе покушавају да осујете.
Он дозвољава апсолутно све: пљачку националног наслеђа, стране инвестиције, апсолутну приватизацију, неплаћање, апсолутни одлив средстава у иностранство без плаћања пореза, као и пренос права која Аргентина има на своје земље, на њено ваздушно, копнено и морско пространство, која представљају три суверена простора.
Добили смо особу која је за 100 дана, не поседујући стручне способности, дестабилизовала животе свих Аргентинаца, упропастила пројекте и планове свих оних који су имали пројекте и планове, од комерцијалних до индивидуалних, од животних пројеката за своју децу до породичних пројеката стварања породице, радних пројеката, образовних пројеката… Све је разорено, индустрија је разорена, људи су понижени „друштвеним болом“. А Милеј следи наредбе споља, које за њега пишу крупне компаније и утицајне групе попут Блек Рока, Вангарда и МЛН, светских лешинарских фондова.
Председник је, у отргнутости од стварности, за 100 дана променио равнотежу у друштву, јер њему је потребан хаос, потребна му је збрка, потребно му је да ствара страх, и зато људе излаже огромном друштвеном болу и свакодневној драми страха и патње, што представља најбољи начин потчињавања људи процесу колонизације. Ова злокобна особа предаје домовину међународним силама које покушавају да поцепају Аргентину, које покушавају да спрече успостављање УНАСУР-а, које остављају по страни нашу сопствену историју. Они што га подржавају морају знати да ће бити саучесници оног безумља које нас може довести до пада у амбис.
