Ископавање литијума и могућа опасност по животну средину при експлоатацији овог метала је болна тема не само за Србију, већ и за Аргентину. О ситуацији с литијумом питали смо Андреса Мачуку, социолога и економисту, наставника на Универзитету Ла Матанза и члана синдиката Сутеба Матанза.
Резерве литијума у Чилеу, Перуу, Аргентини и Боливији су највеће на свету, а већ постоје постројења за вађење овог важног елемента, који је, изгледа, уско повезан с већ прилично важним развојем производње електромобила, где је активан како бизнисмен Илон Маск, познат по својим ризичним улагањима, тако и Кина. Пре неколико недеља стигао је брод са хиљадама електромобила за бразилско тржиште, обећавају још један, што је створило читаву ситуацију, која представља разумљив део глобалне природе економске размене. Европска производња и технологије јако заостају за Кином, а да не говоримо о Сједињеним Државама, које већ дуги низ година губе битку за економску хегемонију од Кине.
Дакле, наша земља је, ако ћемо укратко, уграђена у традиционалну економију пољопривредне експлоатације, односно сточарства и ратарства, првенствено соје, и онога што је било у историји наше земље захваљујући улози коју је држава имала у производњи нафте, која је протраћена као резултат приватизације, спровођене деценијама.
Влада моје земље иде ка потпуној приватизацији енергетских предузећа, нафтних компанија. Застој у производњи на нафтном пољу Вака Муерта, који траје годинама, говори о природи аргентинских пословних група, прилично спорих, паразитских у погледу потреба за помоћју са стране државе.
Ту је и питање екстрактивизма, односно традиционалне економске линије диференцираних аграрних прихода од извоза житарица, првенствено соје, према производњи нафте. У штампи се појављују, додуше тек у замецима, примери екстрактивистичке експлоатације којој се одупиру бројне заједнице и покрајине због хидрауличног фрактурирања, коришћења воде и еколошког утицаја градова на околину.
Стога се у медијима појачава пропаганда да ће Милеј у свом пријатељству с „Теслом“, посебно с Илоном Маском, преговарати о могућности економског развоја као резултат ове политике привезивања страних компанија које су овде, у Аргентини, у складу са законодавном основом, повезане с режимом страних улагања, скраћено названим RIGI, што даје потпуну слободу страним компанијама да извлаче, чак и уз помоћ стране технологије, дивиденде из необновљивих ресурса.
Такође знам да се у свету води дебата о томе у којој мери ће парадигматска нафтна енергија или енергетска структура бити потпуно, да тако кажем, одбачена, заборављена када цео систем снабдевања електричном енергијом, укључујући и електромобилски парк, престане да зависи од залиха нафте.
И покрећу се расправе о томе да можда неће бити енергетске аутономије у погледу нафте. Мислим да свака компанија која се бави рударењем литијума зна за ове дебате, за технолошку парадигму која има своје границе с обзиром на мотив профита, недостатак планирања и надметање, а не сарадњу људи, економских региона, националних држава.
Стога сматрамо да је и за међународну размену важно имати политичке елементе суверене државе; земље које их немају налазе се у опасности, посебно по питању бриге о животној средини.
У Аргентини се држава по питањима рударства држи строже регулативе од Чилеа. Аргентина по овом питању није кинески избор, а с обзиром на личност Илона Маска, све ово је зацело споран сценарио.
