Novoizabrani predsednik SAD najavio je planove za uvođenje carine od 100 odsto za zemlje BRIKS-a koje žele da napuste dolar. Kako bi to moglo uticati na globalnu ekonomiju? Kako će to uticati na Boliviju? Da li predsednik Bolivije Arse radi pravu stvar uspostavljanjem kontakta sa BRIKS-om? Za izdanje „Dva Juga“na ova pitanja je odgovorio Andre Gandijon, bivši glavni i odgovorni urednik časopisa Militant i generalni sekretar Francuske nacionalističke partije, autor, između ostalog, dvotomnika Temelji XXI veka (Roudil, 1992) i Nacionalna rešenja za globalnu krizu (AEncre, 2011).
Trampove pretnje
Plan BRIKS-a da stvori alternativni, ako ne i rivalski monetarni sistem dolaru – nesumnjivo predstavlja pretnju globalnoj nadmoći Sjedinjenih Država koja je neizbežno u padu, makar u relativnom smislu, i koja počiva na vojnim i finansijskim stubovima. Ako dolar izgubi svoju poziciju vodeće svetske valute, ionako već opadajuća moć Sjedinjenih Država biće ozbiljno ugrožena.
Ovaj pad, barem relativan, neizbežan je iz dva niza razloga. Prvi se odnosi na uspon država poput Kine i Indije, koje su do pre nekoliko desetleća bile zavisne od Zapada. Brz oporavak Rusije, koja je bila na najnižoj tački pre trideset godina, posle raspada Sovjetskog Saveza, ubrzava ovaj trend. Pošto su monetarna pitanja uvek, u svojoj osnovi, pitanja odnosa moći, neizbežno je da se globalni monetarni i finansijski sistem mora ponovo uravnotežiti.
Drugi niz se zasniva na činjenici da Zapad, na čelu sa Sjedinjenim Državama, odbija uzeti u obzir ovu realnost i čini sve da zadrži sve neodrživiji status kvo. Primera radi, zahteve za promenom raspodele glasova u MMF-u Zapad je uvek odbijao, pa su zemlje BRIKS-a u razvoju, čije ekonomije sada prevazilaze moć zemalja G7, odlučile da stvore sopstveni sistem. Ova odlučnost je bila pojačana sa dvama nizovima uzroka: ne samo činjenicom da je samoproglašena eksteritorijalnost dolara dovela dotle da su Sjedinjene Države jednostrano prisvojile pravo na uvođenje sankcija državama i kompanijama koje koriste dolar na način koji ne odgovara Vašingtonu, već i činjenicom da je kriza iz 2008. godine dovela do toga da je zapadni model izgubio poverenje, što je imalo štetne posledice po ekonomije zemalja poput Kine i Rusije.
Ali SAD, a posebno politička i finansijska osovina londonskog Sitija i Volstrita, kojoj se mora dodati i američki vojno-industrijski kompleks, nikada nisu prihvatile da se njihova prevlast od XIX veka naovamo dovodi u pitanje. Anglosaksonsko neprijateljstvo prema Trećem rajhu proističe iz činjenice da je taj režim želeo da ospori tu prevlast. Sve ostalo sa njihove strane bilo je samo prazno brbljanje, i ovaj cilj nacionalsocijalističke Nemačke odredio je pomoć Sovjetskom Savezu, protiv koga su je oni prvobitno podržavali kako bi slomili Rusiju, i taj cilj se nije menjao decenijama. Od tada su i drugi lideri platili životima svoju želju da ospore tu nadmoć: Sadam Husein, Gadafi s njegovim zlatnim dinarom, ali i Milošević u Srbiji, koji je pokušao da se otrgne iz kandži dolara u uslovima sveopšteg neprijateljstva prema Srbiji.
Projekat BRIKS će neminovno izazvati burnu reakciju ove političke i finansijske osovine. Reakcija može biti dve vrste, koje se međusobno ne isključuju: rat u vojnom smislu reči te ekonomski i finansijski rat.
Rat protiv BRIKS-a vodi se kroz takozvane sukobe „niskog intenziteta“ širom sveta, koji imaju za cilj destabilizaciju ili čak slabljenje kroz iscrpljivanje država poput Rusije (Ukrajina je najpoznatiji primer), sukobe koji, ako je potrebno, mogu prerasti u vojna dejstva visokog intenziteta. Vidimo kako ekonomski rat dobija oblik zahvaljujući Trampu i njegovoj pretnji da će uvesti 100-postotni porez na uvoz komercijalne robe u Sjedinjene Države.
Međutim, Tramp živi u pogrešnoj eposi. SAD više ne mogu uspeti u takvom planu. A prvi element neuspeha leži u činjenici da američka privreda, kao i privrede zapadnih zemalja (to jest, mahom njihovih vazala u EU), sve više zavisi od zemalja BRIKS-a, na koje su preneli proizvodnju svojih industrijskih i potrošačkih dobara, iz razloga vezanih za težnju ka maksimiziranju finansijske dobiti. U vojnoj oblasti, na primer, proizvodnja projektila kao što je Tomahavk upola zavisi od delova proizvedenih u Aziji, posebno u Kini, što stvara očigledne probleme zavisnosti i suvereniteta.
Tramp će, želeći da uvede previsoke carine, u velikoj meri lišiti svoju zemlju industrijskih proizvoda, robe široke potrošnje potrebne za njen ekonomski i društveni život. Kineska privreda će se, između ostalog, suočiti sa krizom tržišta, ali će moći pronaći druga, razvijanjem unutrašnjeg tržišta (ta ideja postoji već godinama) i prodajom roba ostatku sveta uz moguću pomoć kredita kroz sopstveni sistem finansiranja. Rusija, pak, pošto je tako izolovana, neće imati nikakvih posebnih problema. Osim toga, kao što je već najavljeno, Kina će prestati da isporučuje retke zemne metale koji su Zapadu, uglavnom SAD, neophodni za proizvodnju elektronskih komponenti, i njihova industrijska delatnost u ovoj oblasti biće ugušena, dok se njihovo vođstvo u ovoj oblasti smanjuje iz dana u dan.
Iznad svega, takva pretnja Vašingtona može samo da ojača rešenost ovih država da bace izazov dolaru i ubrzaju stvaranje alternativnog monetarnog sistema koji ne bi nužno bio zajednička valuta, već međunarodni klirinški sistem sličan onome koji su Evropljani iskušali 1950-ih s Evropskom platnom unijom, a što je poslužilo kao osnova za stvaranje Zajedničkog tržišta 1957. godine. Vladimir Putin je dao sličnu izjavu, rekavši da ih prisilne carinske mere SAD ne samo neće baciti na kolena, već će ojačati njihovu rešenost da stvore alternativni sistem dolaru.
U ovom natezanju konopa, zapadni ljudi će na kraju biti gubitnici, tim pre što doživljavaju potpuni moralni i duhovni pad, njihov obrazovni sistem se urušava, a nestanak mnogih industrijskih grana na njihovom tlu dovodi do kolosalnih gubitaka znanja, plodova truda niza uzastopnih pokoljenja, koje je, jednom izgubljene, često teško obnoviti.
Međutim, da budemo jasni: Zapadnjaci, kojima preovlađuje talmudski način sektaškog razmišljanja i ohole nadmoći – setimo se „velike sudbine“ koju propovedaju Sjedinjene Države – i čiji je intelekt sklerotičan, spremni su na sve. Nesposobni da se nose s procesom slabljenja što ih razjeda, ali težeći da uprkos zdravom razumu održe već uveliko načetu planetarnu nadmoć, u stanju su biti toliko ludi upustiti se u rizik izazivanja planetarne katastrofe. Osim ako se oni sami ne sruše usled svojih unutrašnjih protivrečnosti.
Uticaj na Boliviju
Da bismo razmotrili posledice carinskih mera koje je Tramp najavio za Boliviju, moramo se zapitati kakvo mesto u svetu zauzima bolivijska privreda.
Kakva je priroda bolivijske privrede? To je privreda zemlje koja se bori da se razvija po međunarodnim standardima. Naporedo s konkurentnim izvozno orijentisanim granama (kao što su poljoprivreda – 12% BDP-a 2022. i rudarstvo – 26% BDP-a 2022. godine) postoji značajna neformalna i samostalna privreda (nepoljoprivredna neformalna zaposlenost je 79% prema MOR). To je, dakle, zemlja koja nije u poziciji moći.
Međutim, kako pokazuju trgovinski tokovi, privreda Bolivije nije orijentisana ka Zapadu. Glavni izvozni partneri Bolivije su Brazil (kroz prodaju prirodnog gasa), Indija (kroz prodaju čistog zlata) i Kina, zatim Argentina i, u manjoj meri, Kolumbija, Peru – drugim rečima, susedne latinoameričke zemlje – i Japan. Što se tiče uvoza, glavni dobavljači Bolivije su Kina (21%), Brazil (17%) i Argentina (10%). Francuska, na primer, čini samo 1,1% bolivijskog uvoza.
Dakle, privreda Bolivije je već u velikoj meri usklađena sa svetom BRIKS-a, i uzvratne mere SAD bi imale samo sporedan uticaj.
S monetarne tačke gledišta, međutim, činjenica da je bolivijska valuta vezana za dolar od 2011. u smislu fiksnog pariteta stvara ozbiljnu zavisnost. Ova stvarnost zahteva da se kao zaštita od uzvratnih mera SAD sprovede delikatna preorijentacija valutnih veza, koja može biti uspešna samo uz finansijsku i novčanu podršku Brazila i, pre svega, Kine, kao deo strategije zaobilaženja zapadnog finansijskog poretka. Ovde ima mnogo neizvesnosti. Zemlja već pati od ozbiljnih neravnoteža i visokog nivoa javnog duga izraženog u stranoj valuti, što je samo po sebi slabost. Ako je ova realnost posebna prepreka, ona može nestati samo sa bolivijskom nacionalnom politikom koja omogućava zemlji da stvori sopstvena sredstva za razvoj i obnavljanje ravnoteže. Evo Morales je pokrenuo takav projekat, ali ga je teško sprovesti. Nijedna država, nijedan narod ne može uspeti ako se ne oslanja najpre na sebe.
Međunarodna orijentacija bolivijske ekonomije ipak u potpunosti opravdava odluku predsednika Arsea da se pridruži BRIKS-u kao partnerska država, posebno imajući u vidu da se Sjedinjene Države uopšte neprijateljski raspoložene prema Boliviji od vremena predsedavanja Eva Moralesa. Susedni Brazil, jedan od osnivača BRIKS-a, nudi zemlji bez izlaza na more priliku da u širem smislu pobegne od pritisaka Zapada, koji neizbežno vise nad njom.
Međutim, BRIKS je u velikoj meri neformalna organizacija, koja tek sada počinje stvarati svoje strukture, od kojih je trenutno jedina postojeća Nova razvojna banka.
Budućnost je stoga širom otvorena, ali višepolarni svet u nastajanju, koji Zapad odbija da prihvati, trebalo bi da omogući zemlji poput Bolivije, pod uslovom da ona zna kako će sebe kontrolisati, da izađe iz situacije u privredi, koja ostaje uglavnom nerazvijena prema objektivno prihvaćenim međunarodnim standardima.
