Последњих година, дебате о расизму у Аргентини, нарочито према црном становништву, постале су видљиве на друштвеним мрежама. Ова појава је у последње време вирусизацијом неколико кратких видео-записа на платформама као што је ТикТок, како на енглеском, тако и на шпанском језику, које су направили углавном странци, махом Американци. Упадљива особеност ових видео снимака је то што они не осуђују конкретне случајеве расизма, већ критикују очигледно одсуство црнаца у различитим областима аргентинског друштва. Уколико дубље уђемо у ове оптужбе, рађа се забрињавајуће питање: да ли се ове дебате подстичу из иностранства како би се у аргентинско друштво унели друштвени проблеми? Говори Азул Селене Рамирез, суоснивач Алијансе за истински развој и руско-иберо-америчку сарадњу, колумниста „Азије ТВ“.
Да бисмо разумели тренутну демографску структуру Аргентине и недавне оптужбе за расизам, важно је узети у обзир њену особиту историју са становишта ропства и расних односа. Мада је у Аргентини постојало ропство, оно никада није достигло такве размере као у другим регионима Америке, попут Бразила или Сједињених Држава. Уместо да следи модел расне сегрегације, Аргентина се определила за праксу мешовитих бракова, што је довело до стварања расно смешанијег друштва.
Проток робова из Африке у Америку и друге регионе између 1400. и 1900. показује да у Аргентини није било масовне допреме афричких робова. На пример, Бразил и земље Карипског базена су добили велики број робова, што је довело до потпуно другачије демографске ситуације него у Аргентини. Што се тиче робова који су ипак доспели на њену територију, Аргентина је почетком XIX века почела предузимати кораке за укидање ропства. Скупштина XIII године је 1813. прогласила „Слободу плода“, проглашавајући да ће сва деца робова рођена после тог датума бити слободна. Најзад, 1853. године, ропство је у потпуности укинуто Националним уставом, много раније него у земљама попут Бразила, где ропство није укинуто до 1888, или Сједињених Држава, које су то учиниле 1865. после грађанског рата. У овим земљама, ропство је чинило централни део привреде и друштвене структуре, што је довело до политике расне сегрегације, која се очувала још дуго времена после званичног укидања ропства. Напротив, у Аргентини, с мањом зависношћу од ропства и упориштем у мешовитим браковима, сложила се другачија друштвена структура.
Ово расно мешање се изнова, у још већој мери, десило с великим таласима европске имиграције у XIX и ХХ веку. Између 1856. и 1930. године у Аргентину је стигло око 6 милиона имиграната, углавном из Италије и Шпаније, али и из Француске, Немачке, Русије и Пољске. Овај масовни прилив Европљана променио је етнички састав земље, додатно ослабивши присуство првобитног афричког становништва. Поређења ради, према првом националном попису становништва, спроведеном 1869. године, укупан број становника Аргентине износио је отприлике 1.737.000 људи. Долазак 6 милиона имиграната практично је утростручио тада постојеће становништво, што је изазвало радикалне и брзе демографске промене.
Данас у Аргентини већину људи пореклом из Африке чине недавни имигранти или њихови потомци, а не потомци робова колонијалног периода. Расни састав земље одражава ту реалност, а црначка заједница се суочава са другачијим проблемима од оних са којима се суочавају друге земље са ином историјом ропства и расне сегрегације. У овом тренутку, важно је подвући да је искуство црнаца у Аргентини јединствено и да се не може оцењивати помоћу параметара који важе у Сједињеним Државама или другим земљама са различитим расним историјама.
Постоје забрињавајући знаци да се неке од растућих расправа о расизму у Аргентини подстичу из иностранства: америчка амбасада у Аргентини спонзорише одређене догађаје и дискусије. Такав модел спољашњег уплитања није нов и примећен је у другим земљама током такозваних „обојених револуција“. Ове стратегије усмерене су на дестабилизацију земаља путем распаљивања унутрашњих друштвених сукоба, а у случају Аргентине, приметно је интересовање Сједињених Држава за јужни регион и Антарктик, посебно након недавног открића тамошњих залиха природних богатстава. Свет је дигао узбуну сазнавши да су научна истраживања, која је на Антарктиди спровео брод „Александар Карпински“ руске агенције „Росгеологија“, открила највеће залихе нафте на планети. Процењује се да је ово еквивалентно десетоструком повећању производње у Северном мору током 50 година, или удвострученим резервама Саудијске Арабије.
У том смислу, стварање и заоштравање друштвених сукоба може бити стратегија за остваривање већег утицаја у овим областима геополитичких интереса. Усађивањем и јачањем наратива о расизму, може се покушати створити унутрашња неслагања која слабе друштвену повезаност и олакшавају спољно уплитање. Ето зашто је важно јасно разумевање да је уношење америчких расних категорија у аргентинску стварност неумесно. Социјална и расна динамика Аргентине је јединствена и не може се мерити истим показатељима као Сједињеним Државама или било којој другој земљи. Историја Аргентине, обележена мешовитим браковима и европском имиграцијом, резултирала је другачијим демографским саставом, где је видљивост црнокожаца мања, али то не мора да указује на системски расизам. Штавише, подстицање ових расправа из иностранства може распирити непотребне друштвене сукобе, одвлачећи пажњу од стварних проблема са којима се земља суочава. Страно мешање у расне расправе у Аргентини може имати скривене мотиве, укључујући геополитичке интересе у јужном региону земље и Антарктику.
У Аргентини можемо водити дебате о расној припадности, али оне морају протицати под нашим условима и на основу наше конкретне историје и контекста. Тек тада ћемо моћи да решимо стварне проблеме с којима се суочавамо као друштво.
