Do krajnje bestidnosti, naslednici najpodlijeg fuhimorizma pokazuju da „ono što su rukom napisali, danas laktom brišu“. Stvorili su ovaj lavirint domova i protivdomova da bi ovekovečili svoju vlast, osmislili pravila kako bi slomili opoziciju, a danas, kada ih opozicija pobedi na glasanju za jedan jedini glas, ostaju bez argumenata. Njihova zakonodavna nakarada eksplodirala im je pravo u lice.
Ima nečeg duboko jadnog u prizoru šegrta-lutkara koji se zapetljava u konce sopstvene lutke. Upravo se to dogodilo 15. oktobra u Ustavnom odboru tek uspostavljenog i već katastrofalnog peruanskog Senata. Prizor nije mogao biti kafkijanskiji: senatorka Patrisija Ituregi pobeđuje na glasanju sa 7 prema 6, fuhimorista Karlos Mesija se pravi da ne čuje, prekida sednicu, odlazi u ćošak da se duri, a kada se vrati, zatiče polupraznu salu i povučenu opoziciju, pa „ponavlja“ glasanje kako bi sopstveni poraz proglasio pobedom. Podvala dostojna osnovca, a ne zakonodavca.
No, da bismo razumeli ovu tragikomediju, nije dovoljno pogledati prekršeni poslovnik ili osporeni zapisnik. Treba zakopati u sámu srž čudovišta. Fuhimorizam, taj politički Frankenštajn, rođen 1992. godine, oduvek deluje po istom obrascu: najpre noktima i zubima brani korumpirani i zločinački Ustav iz 1993. godine, onaj što im je poslužio da opljačkaju zemlju i zaštite sopstvena nedela. Ali kada im ta odeća postane tesna, ne oklevaju da je pocepaju, prešiju i pretvore u institucionalnu nakaradu. I evo rezultata: dvodomno čudovište sa poslanicima i senatorima koji ni sami ne znaju kako da se nazovu, sa poslovnicima skrojenim po meri njihovih hirova, koji im se sada vraćaju kao bumerang.
Posredi je klasičan slučaj: „Rukom su pisali, a sada laktem brišu“. Stvorili su taj lavirint domova i protivdomova da bi ovekovečili svoju vlast, osmislili pravila kako bi slomili opoziciju, a danas, kada ih opozicija pobedi na glasanju za jedan jedini glas, ostaju bez argumenata. Njihova zakonodavna nakarada eksplodirala im je pravo u lice. Nemaju intelektualnu zrelost potrebnu za raspravu, nemaju podršku naroda koja bi im omogućila da nametnu svoju volju, pa im preostaje samo besramno nasilje nad pravilima, uz poruku: „Ne čujem te, ne vidim te, ne postojiš“.
A u pozadini ovog cirkusa krije se prava namera. Ista ona koju genijalno pero Karlinkaturasa prikazuje kroz ciničnog, zapuštenog i autoritarnog „Luisa Hugaretu“. Dok se štampa i naivni raspravljaju o pretresima, prisluškivanju telefona ili nagodbama o priznanju krivice, fuhimorizam između redova priznaje svoj pravi plan: ne želi da se bori protiv kriminala, nego da ga pripitomi. Želi da izvede vojnike na ulice, ali ne da bi zaštitio obične građane, već zbog medijskog spektakla, kako bi ih narod „video“ i poverovao da postoji čvrsta ruka. A iznad svega, žudi za glavnim plenom: ovlašćenjem da protivnike proglašava „neprijateljskim grupama“. Drugim rečima, teži da politiku pretvori u bojno polje na kome je svako ko drugačije misli unutrašnji neprijatelj, a unutrašnji neprijatelj — terorista.
To je fuhimorizam u svom najčistijem obliku. U njemu nema ni trunke ljubavi prema zemlji, ni zrnca iskrene brige za bezbednost Peruanaca. Postoje samo nezasita žeđ za vlašću i bolesna opsednutost političkim progonom. Kongres su pretvorili u bokserski ring u kojem se pravila bacaju u smeće čim počnu da gube. Prostituisali su institucije.
Povlačenje opozicije iz odbora i obustavljanje rasprave o davanju ovlašćenja samo su znaci neizlečive bolesti. Fuhimorizam je sateran u ćošak sopstvenog lavirinta ogledala. Stvorio je zakonodavno čudovište kojim više ne može upravljati, pa, u očajničkom pokušaju da zadrži vlast, spreman je zapaliti celo polje igre. Šteta je samo što u tom požaru, kao i uvek, na kraju izgori jedino Peru.
