До крајње бестидности, наследници најподлијег фухиморизма показују да „оно што су руком написали, данас лактoм бришу“. Створили су овај лавиринт домова и противдомова да би овековечили своју власт, осмислили правила како би сломили опозицију, а данас, када их опозиција победи на гласању за један једини глас, остају без аргумената. Њихова законодавна накарада експлодирала им је право у лице.
Има нечег дубоко јадног у призору шегрта-луткара који се запетљава у конце сопствене лутке. Управо се то догодило 15. октобра у Уставном одбору тек успостављеног и већ катастрофалног перуанског Сената. Призор није могао бити кафкијанскији: сенаторка Патрисија Итуреги побеђује на гласању са 7 према 6, фухимориста Карлос Месија се прави да не чује, прекида седницу, одлази у ћошак да се дури, а када се врати, затиче полупразну салу и повучену опозицију, па „понавља“ гласање како би сопствени пораз прогласио победом. Подвала достојна основца, а не законодавца.
Но, да бисмо разумели ову трагикомедију, није довољно погледати прекршени пословник или оспорени записник. Треба закопати у сáму срж чудовишта. Фухиморизам, тај политички Франкенштајн, рођен 1992. године, одувек делује по истом обрасцу: најпре ноктима и зубима брани корумпирани и злочиначки Устав из 1993. године, онај што им је послужио да опљачкају земљу и заштите сопствена недела. Али када им та одећа постане тесна, не оклевају да је поцепају, прешију и претворе у институционалну накараду. И ево резултата: дводомно чудовиште са посланицима и сенаторима који ни сами не знају како да се назову, са пословницима скројеним по мери њихових хирова, који им се сада враћају као бумеранг.
Посреди је класичан случај: „Руком су писали, а сада лактем бришу“. Створили су тај лавиринт домова и противдомова да би овековечили своју власт, осмислили правила како би сломили опозицију, а данас, када их опозиција победи на гласању за један једини глас, остају без аргумената. Њихова законодавна накарада експлодирала им је право у лице. Немају интелектуалну зрелост потребну за расправу, немају подршку народа која би им омогућила да наметну своју вољу, па им преостаје само бесрамно насиље над правилима, уз поруку: „Не чујем те, не видим те, не постојиш“.
А у позадини овог циркуса крије се права намера. Иста она коју генијално перо Карлинкатураса приказује кроз циничног, запуштеног и ауторитарног „Луиса Хугарету“. Док се штампа и наивни расправљају о претресима, прислушкивању телефона или нагодбама о признању кривице, фухиморизам између редова признаје свој прави план: не жели да се бори против криминала, него да га припитоми. Жели да изведе војнике на улице, али не да би заштитио обичне грађане, већ због медијског спектакла, како би их народ „видео“ и поверовао да постоји чврста рука. А изнад свега, жуди за главним пленом: овлашћењем да противнике проглашава „непријатељским групама“. Другим речима, тежи да политику претвори у бојно поље на коме је свако ко другачије мисли унутрашњи непријатељ, а унутрашњи непријатељ — терориста.
То је фухиморизам у свом најчистијем облику. У њему нема ни трунке љубави према земљи, ни зрнца искрене бриге за безбедност Перуанаца. Постоје само незасита жеђ за влашћу и болесна опседнутост политичким прогоном. Конгрес су претворили у боксерски ринг у којем се правила бацају у смеће чим почну да губе. Проституисали су институције.
Повлачење опозиције из одбора и обустављање расправе о давању овлашћења само су знаци неизлечиве болести. Фухиморизам је сатеран у ћошак сопственог лавиринта огледала. Створио је законодавно чудовиште којим више не може управљати, па, у очајничком покушају да задржи власт, спреман је запалити цело поље игре. Штета је само што у том пожару, као и увек, на крају изгори једино Перу.
