PRVI DEO TEKSTA
DRUGI DEO TEKSTA
Bio je to verski sukob, ali istovremeno i građanski, bratoubilački rat. Kristerosi su oružje uzeli uvereni da brane pravo da javno ispovedaju veru i slobodu Crkve od države koja je sve oštrije sprovodila antiklerikalno zakonodavstvo i državni ateizam. Ali sa obe strane fronta nalazili su se Meksikanci.
Put ka sporazumu
Do početka 1929. godine postalo je jasno da nijedna strana nije u stanju da postigne odlučujuću pobedu. Federalna vojska nije uspela da uništi pokret kristerosa. Naprotiv, ustanici su se od stihijski organizovanih seljačkih četa razvili u daleko ozbiljniju vojnu snagu. Početkom 1929. pod oružjem se nalazilo više desetina hiljada kristerosa. S druge strane, oni nisu raspolagali sredstvima kojima bi mogli da zauzmu glavne gradove i obore federalnu vlast. Rat je tako ušao u iscrpljujuću pat-poziciju. Istovremeno se vlada suočila sa novim problemima. U martu 1929. izbio je veliki vojni ustanak generala Gonsala Eskobara, kojem se pridružio značajan deo federalne vojske1. Predsednik Emilio Portes Hil2 morao je da razmišlja i o predstojećim izborima, ekonomskim posledicama višegodišnjeg sukoba i opštoj političkoj stabilnosti zemlje. Okončanje verskog rata postalo je potreba i same države.
Važnu ulogu u traženju rešenja odigrao je američki ambasador Dvajt Vitni Morou (Dwight Whitney Morrow). Sjedinjenim Državama nije odgovaralo produžavanje nestabilnosti u Meksiku. Pored bezbednosti susedne države i duge zajedničke granice, postojali su veliki američki ekonomski interesi u Meksiku, naročito u naftnom sektoru. Morou je smatrao da se trajnija stabilizacija američko-meksičkih odnosa ne može postići dok traje sukob meksičke države sa Katoličkom crkvom. Posredovanje nije počelo tek 1929. Morou je već ranije uspostavio kontakte sa crkvenim predstavnicima i omogućio razgovore sa Kaljesom. Do odlučujućeg pomaka, međutim, došlo je posle dolaska Portesa Hila na mesto predsednika. U junu 1929. u Meksiko su radi pregovora došli Leopoldo Ruis i Flores, nadbiskup Mićoakana i apostolski delegat ad referendum3, i Paskual Dijas i Bareto, tadašnji biskup Tabaska. Morou je tokom putovanja iz Sjedinjenih Država razgovarao sa njima o mogućoj osnovi sporazuma. Potom su 12, 13, 15. i 21. juna održani razgovori sa predsednikom Portesom Hilom. Američki ambasador nije bio formalna strana u sporazumu, ali je imao izuzetno značajnu posredničku ulogu i učestvovao u oblikovanju izjava kojima je kompromis objavljen.
Pogibija generala Gorostijete
Dok su se otvarala vrata pregovorima, pokret kristerosa ostao je bez čoveka koji ga je u vojnom pogledu najviše oblikovao. General Enrike Gorostijeta Velarde poginuo je 2. juna 1929. godine kod Atotonilka el Alta u Halisku, manje od tri nedelje pre objavljivanja sporazuma. Njegovom pogibijom na izvestan način zatvara se vojni luk Kristijade. Kada je 1927. preuzeo komandu, zatekao je mnoštvo lokalnih, nedovoljno povezanih i hronično slabo naoružanih odreda. Do 1929. kristerosi su imali mnogo razvijeniju komandnu strukturu, disciplinu i sposobnost koordinisanog delovanja. Gorostijeta nije rešio njihov najveći problem — nedostatak oružja i municije — ali je pokazao da se od seljačke gerile može stvoriti vojna sila koju federalna armija nije mogla lako da uništi. Njegova smrt došla je u posebno osetljivom trenutku. Gorostijeta se protivio okončanju borbe bez stvarnih garancija verske slobode. Kristerosi, međutim, nisu neposredno učestvovali u pregovorima koji su nekoliko nedelja posle smrti njihovog komandanta okončali rat.
„Aranžmani“ iz 1929.
21. juna 1929. godine postignuti su čuveni „aranžmani“ (arreglos), odnosno dogovor između predstavnika meksičke vlade i crkvenih velikodostojnika. Već sam naziv ukazuje na specifičnu prirodu postignutog dogovora. Nije bio zaključen konkordat niti klasičan mirovni ugovor, a sporni članovi Ustava i antiklerikalni zakoni ostali su na snazi. Predsednik Portes Hil javno je izjavio da namera države nije da uništi identitet Katoličke crkve niti da se meša u njene duhovne funkcije i da će postojeći zakoni biti primenjivani nepristrasno i bez neprijateljskog odnosa prema Crkvi. Postignuto je razumevanje o vraćanju hramova na upotrebu Crkvi, položaju sveštenstva i amnestiji za kristerose koji polože oružje. Sa svoje strane, crkvena jerarhija prihvatila je nastavak delovanja u okviru postojećeg ustavnog i zakonskog poretka i odlučila da obnovi javno bogosluženje.
Može se zaključiti da je postignuti dogovor predstavljao kompromis, ali ne i rešenje osnovnog pravnog problema koji je 1926. godine doveo do sukoba. Crkva je dobila mogućnost da ponovo javno vrši svoju misiju, dok je vlada izbegla formalno povlačenje antiklerikalnog zakonodavstva. Postepeno je tako uspostavljen modus vivendi: zakoni su ostali na snazi, ali se mnoge njihove najrestriktivnije odredbe više nisu primenjivale sa istom strogošću. Za kristerose je situacija bila mnogo teža. Ljudi koji su skoro tri godine ratovali nisu sedeli za pregovaračkim stolom. Posle dogovora crkvenih predstavnika sa vladom od njih je zatraženo da polože oružje. Mnogi su to prihvatili iz poslušnosti Crkvi, ali su arreglos u delu pokreta kristerosa doživljeni kao gorko razočaranje, pa čak i kao napuštanje onih koji su podneli najveći teret oružane borbe. Ponovo su uspostavljena javna bogosluženja. Crkve koje su tri godine bile bez redovnog liturgijskog života sada su se punile vernicima. Formalno, velika Kristijada bila je završena. Ali nasilje nije prestalo.
Posle mira — likvidacije i Druga Kristijada
Amnestija nije svim bivšim kristerosima donela sigurnost. Tokom godina posle sporazuma pojedini nekadašnji komandanti i istaknuti učesnici pokreta bili su hapšeni ili ubijani. Lokalni obračuni, političke osvete i strah vlasti od ponovnog organizovanja kristerosa produžili su nasilje i posle formalnog završetka rata. Istovremeno se pokazalo da kompromis iz 1929. nije uklonio duboki sukob oko mesta vere u meksičkom javnom životu. Tokom tridesetih godina ponovo je došlo do zaoštravanja odnosa. U pojedinim saveznim državama ponovo je ograničavan broj sveštenika i zatvarani su hramovi, a naročito snažan otpor izazvala je politika „socijalističkog obrazovanja“, koja je 1934. dobila i ustavno utemeljenje. U takvim okolnostima došlo je do novog oružanog otpora, poznatog kao Druga Kristijada (Segunda Cristiada ili La Segunda). Ona nije dostigla razmere rata iz 1926-1929. godine: nije imala jedinstvo, brojnost ni organizaciju prve Kristijade, a ni crkvena jerarhija nije je podržavala. Istraživanja pokazuju da je episkopat, naprotiv, nastojao da obuzda novi oružani pokret i disciplinuje katoličke organizacije koje su se protivile sporazumu iz 1929. godine. Ipak, oružane grupe ponovo su delovale u Halisku, Mićoakanu, Sakatekasu, Najaritu, Durangu, Gvanahuatu i drugim oblastima tokom druge polovine tridesetih godina. Tako se Kristijada zapravo nije završila jednim jasnim trenutkom. Oružje većine kristerosa utihnulo je 1929. godine, ali spor koji je izazvao rat nije bio pravno rešen. Trebale su godine postepenog popuštanja i izgradnje praktičnog suživota da bi otvoreni verski sukob meksičke države i Katoličke crkve zaista počeo da se povlači u prošlost. U tome leži i tragični paradoks Kristijade. Počela je kao otpor vernika zakonima koje su doživljavali kao napad na slobodu vere; prerasla je u seljački ustanak i pravi građanski rat; stvorila je svoje vojskovođe, heroje i mučenike, ali i donela nasilje, osvetu i stradanje nevinih. Završila se ne vojnom pobedom, već kompromisom kojim osnovni zakoni nisu promenjeni, dok su oni koji su tri godine nosili oružje pozvani da se vrate svojim kućama.
Bilans Kristijade — verski sukob i bratoubilački rat
Tačan broj žrtava Kristijade teško je utvrditi, a procene u istoriografiji znatno se razlikuju. Kada je reč o neposrednim gubicima zaraćenih strana, najčešće se govori o približno 90.000 poginulih: prema jednoj često navođenoj proceni, stradalo je oko 55.000 pripadnika federalnih snaga i njihovih saveznika i oko 35.000 kristerosa. Žan Mejer je, međutim, iznosio i nešto više procene vojnih gubitaka, dok se u literaturi, kada se pored poginulih boraca uračunaju i civilne žrtve rata, represalija i prisilnog raseljavanja, pojavljuje i znatno veća cifra od oko 250.000 mrtvih. Stoga ove brojeve treba razumeti kao istoriografske procene, a ne kao konačan i poimenično utvrđen bilans. Šire demografske i društvene posledice rata bile su ogromne: čitava sela bila su izložena represalijama i prisilnom raseljavanju, dok je veliki broj Meksikanaca napustio zemlju; procenjuje se da je samo između 1925. i 1929. oko 250.000 Meksikanaca otišlo u Sjedinjene Američke Države usled progona i rata.
Iza ovih brojki stoji činjenica bez koje se priroda Kristijade ne može razumeti. Bio je to verski sukob, ali istovremeno i građanski, bratoubilački rat. Kristerosi su oružje uzeli uvereni da brane pravo da javno ispovedaju veru i slobodu Crkve od države koja je sve oštrije sprovodila antiklerikalno zakonodavstvo i državni ateizam. Ali sa obe strane fronta nalazili su se Meksikanci. U istim krajevima iz kojih su seljaci odlazili među kristerose drugi su služili u federalnoj vojsci ili u naoružanim formacijama koje su se borile na strani vlade. Politički i verski sukob tako je rascepio lokalne zajednice, pa ponekad i porodice. Zbog toga Kristijadu ne treba romantizovati. Nesumnjivo je da je državna politika dovela do teškog narušavanja verskih sloboda i progona Crkve, kao što su nesumnjivi mučeništvo sveštenika i vernika i verski motiv ogromnog broja kristerosa. Ali oružani sukob je, kao i svaki građanski rat, oslobodio i sopstvenu logiku nasilja: represalije, streljanja, osvete i zločine. Upravo zbog toga njegov završetak 1929. godine nije predstavljao pobedu jedne strane, nego izlaz iz sukoba koji je postajao sve pogubniji za samo meksičko društvo.
Od modus vivendi do 1992. godine
„Aranžmani“ iz 1929. nisu, međutim, rešili osnovno pitanje odnosa Crkve i države. Antiklerikalne odredbe Ustava nisu ukinute, a Katolička crkva nije dobila pravni položaj koji bi odgovarao njenom stvarnom prisustvu u meksičkom društvu. Posle novih sukoba tokom tridesetih godina, naročito za vreme predsednika Lasara Kardenasa del Rija (Lázaro Cárdenas del Río, predsednik Meksika 1934-1940), od četrdesetih godina postepeno se uspostavljao svojevrsni nepisani modus vivendi. Država je sve manje primenjivala najoštrije antiklerikalne propise, dok je Crkva prihvatala postojeći politički poredak i izbegavala neposrednu konfrontaciju sa državom. Pravne restrikcije su, međutim, formalno opstale još decenijama.
Koliko je položaj bio neobičan, pokazuje i činjenica da je papa Jovan Pavle II već u januaru 1979. posetio Meksiko, svega nekoliko meseci posle izbora za rimskog episkopa, iako Meksiko i Sveta stolica tada nisu imali diplomatske odnose. Povod je bila Treća generalna konferencija latinoameričkog episkopata u meksičkom gradu Puebli. Ogroman odziv stanovništva tokom papine posete jasno je pokazao koliki je raskorak postojao između formalnog pravnog položaja Crkve i stvarnosti jednog društva u kojem je katolicizam i dalje imao ogroman značaj. Meksiko je zauzimao posebno mesto u pontifikatu pape Jovana Pavla II. Zemlju je posetio čak pet puta: 1979, 1990, 1993, 1999. i 2002. godine. Njegove posete pratile su upravo period u kojem se odnos meksičke države prema Crkvi postepeno menjao, a istraživači im pridaju značajno mesto u tom procesu. Do odlučujuće pravne promene došlo je tek 1992. godine. Nije, kako se ponekad navodi, potpisan konkordat sa Svetom stolicom. Meksiko je reformisao članove 3, 5, 24, 27. i 130. Ustava, dakle upravo korpus ustavnih odredaba koji je imao centralno mesto i u sukobu dvadesetih godina. Verskim zajednicama priznata je mogućnost sticanja pravnog subjektiviteta kao verskih udruženja, omogućeno im je da poseduju imovinu neophodnu za svoje delovanje, proširena su prava sveštenstva i stvoren je novi pravni okvir za javno ispovedanje vere. Istovremeno je donet Zakon o verskim udruženjima i javnom bogosluženju (Ley de Asociaciones Religiosas y Culto Público). Meksiko je ostao laička država i zadržao načelo odvojenosti države i Crkava, ali više ne na osnovama radikalnog antiklerikalizma prethodne epohe.
Konačno, 21. septembra 1992. godine Meksiko i Sveta stolica uspostavili su pune diplomatske odnose razmenom diplomatskih nota. Papa Jovan Pavle II je taj događaj ocenio kao početak nove etape u istoriji Crkve u Meksiku. Time je, više od šest decenija posle Kristijade, odnos države i Katoličke crkve postavljen na sasvim drugačije pravne osnove. Posle pape Jovana Pavla II Meksiko su posetili i Benedikt XVI 2012. i papa Francisko 2016. godine. Ako se ova slika uporedi sa Meksikom iz 1926, promena je gotovo neverovatna: od zemlje u kojoj je javno katoličko bogosluženje bilo obustavljeno, sveštenici progonjeni, a vernici u pojedinim oblastima uzeli oružje, do države koja rimskog papu prima u okvirima normalizovanih diplomatskih odnosa.
Kristijada sto godina kasnije
Sto godina posle njenog početka, Kristijada nije samo jedna epizoda meksičke istorije, niti je isključivo katolička tema. Ona postavlja pitanje koje se tiče svih hrišćana, ali i svakog društva koje slobodu veroispovesti smatra jednim od osnovnih ljudskih prava. Možda je najupečatljivije upravo pitanje kako je do takvog sukoba uopšte moglo da dođe. Meksiko nije bio zemlja u kojoj je hrišćanstvo predstavljalo marginalnu pojavu. Naprotiv, katolička vera vekovima je bila jedna od glavnih komponenti njegovog istorijskog i kulturnog identiteta. Posebno mesto u tom identitetu imalo je poštovanje Bogorodice Gvadalupske, čiji je lik još od vremena borbe za nezavisnost bio ne samo verski, nego i jedan od najmoćnijih simbola meksičkog naroda. Pa ipak, upravo je u takvoj zemlji tokom dvadesetih godina XX veka bilo moguće da odnos države i Crkve preraste u otvoreni progon i krvavi sukob.
U tom paradoksu nalazi se jedna od najvažnijih pouka Kristijade. Verska sloboda nije pravo čije se postojanje jednom zauvek može uzeti zdravo za gotovo. Ni viševekovna hrišćanska tradicija, ni broj vernika, ni duboka ukorenjenost vere u kulturni identitet jednog naroda sami po sebi nisu dovoljna zaštita od pokušaja države da verski život potisne iz javnosti ili stavi pod svoju kontrolu. Meksički primer pokazuje koliko brzo spor oko pravnih ograničenja može prerasti u progon kada država u Crkvi prestane da vidi autonomnu versku zajednicu, a počne da je posmatra prevashodno kao političkog protivnika. Ali Kristijada nosi i drugu, podjednako važnu opomenu. Odbrana verske slobode oružjem ima strašnu cenu. Ono što je započelo peticijama, političkim zahtevima, ekonomskim bojkotom i pokušajima mirnog otpora završilo se građanskim ratom. Pored mučenika koji su bez oružja prihvatili smrt ne želeći da se odreknu vere i svešteničke službe, tri godine rata donele su nasilje, represalije i osvetu. Meksikanci su ubijali Meksikance.
Zato Kristijadu ne treba pretvarati ni u romantičnu legendu o verskom ratu, niti je svoditi na neizbežni sukob moderne sekularne države sa navodno zaostalom Crkvom koja je prepreka modernizaciji društva. Njena istorija je daleko složenija. U njenom središtu nalazi se pitanje granice državne vlasti nad čovekovom savešću i pravo verske zajednice da slobodno živi svoju veru. Upravo zato su značajne reči kojima je Meksička biskupska konferencija, povodom stogodišnjice 2026. godine, pozvala na sećanje na Kristijadu. Meksički biskupi izričito naglašavaju da ne pozivaju na osvetu, da ne žele da hrane ogorčenost i da ovu istorijsku uspomenu ne stavljaju u službu bilo kog političkog ili partijskog projekta. Istovremeno odbijaju da sukob svedu na puki spor države i crkvene institucije: bila je to nacionalna tragedija koja je zahvatila porodice, sela, škole i čitave oblasti Meksika.
Možda se zato, posle sto godina, najdublji smisao pokliča „¡Viva Cristo Rey!“ — „Živeo Hristos Car!“ ne nalazi u vojnoj pobedi kristerosa. I sami meksički biskupi danas podsećaju na učenje o Hristovom carskom dostojanstvu, „koje se ne nameće oružjem, nego caruje sa Krsta“, a koje se u Meksiku pretvorilo u narodni poklič koji nijedna vojska nije mogla da uguši: „Živeo Hristos Car i Sveta Marija Gvadalupska!“ 4
Kristijada zato zaslužuje da bude poznata daleko izvan granica Meksika i daleko izvan Rimokatoličke crkve. Za hrišćane ona ostaje svedočanstvo o ljudima koji su bili spremni da životom posvedoče svoju veru. Za savremena društva ona je upozorenje koliko je opasno kada država prekorači granicu koja je deli od čovekove savesti. A za sve ostaje tragična lekcija o tome šta se može dogoditi kada se pitanje koje je trebalo rešavati pravom, dijalogom i poštovanjem verske slobode počne rešavati puškom i streljačkim strojem.
1 Eskobarova pobuna (Rebelión escobarista) bila je veliki vojni ustanak protiv vlade Emilija Portesa Hila, koji je izbio početkom marta 1929. godine. Pobunjeni generali su 3. marta objavili Plan iz Ermosilja (Plan de Hermosillo), kojim su odbacili vlast političkog sistema uspostavljenog pod snažnim uticajem bivšeg predsednika Plutarka Elijasa Kaljesa i usprotivili se predsedničkoj kandidaturi Paskuala Ortisa Rubija, kandidata novoosnovane Nacionalne revolucionarne partije (PNR). Pobuna je zahvatila značajan deo zemlje i primorala vladu da protiv nje angažuje veliki deo federalne vojske, ali je do maja 1929. ugušena. Njeno izbijanje privremeno je olakšalo položaj kristerosa, jer je deo vladinih snaga morao biti povučen sa područja na kojima su se borile protiv njih.
2 Emilio Portes Hil (Emilio Portes Gil, 1890-1978) bio je meksički pravnik i političar, poreklom iz savezne države Tamaulipas. Tokom političke karijere bio je, između ostalog, guverner Tamaulipasa i ministar unutrašnjih poslova, a posle ubistva izabranog predsednika Alvara Obregona postao je privremeni predsednik Meksika (1928-1930). Iako je formalno bio na čelu države, veliki uticaj na meksičku politiku i dalje je imao bivši predsednik Plutarko Elijas Kaljes. Za vreme Portesa Hila okončana je glavna faza Kristijade: posle pregovora sa predstavnicima meksičkog episkopata, 21. juna 1929. godine postignut je dogovor poznat kao arreglos, kojim je omogućeno obnavljanje javnog bogosluženja i stvorena osnova za prestanak oružanog otpora kristerosa. Posle predsedničkog mandata Portes Hil nastavio je da obavlja visoke političke i diplomatske funkcije, a bio je i predsednik vladajuće Nacionalne revolucionarne partije (Partido Nacional Revolucionario — PNR).
3 Ad referendum (lat. „radi naknadnog odobrenja“) označava ovlašćenje predstavnika da vodi pregovore i postigne načelni dogovor, čija konačna važnost zavisi od potvrde vlasti koja ga je ovlastila; u ovom slučaju Svete stolice.
4 Up. Conferencia del Episcopado Mexicano, „Callaron las campanas de los templos, habló su sangre. Mensaje de los Obispos de México a cien años de aquel 1926“, 31 de julio de 2026, dostupno na: Callaron las Campanas de los Templos, Habló su Sangre: Mensaje de los obispos de México a cien años de aquel 1926 | El Observador de la Actualidad.
