ПРВИ ДЕО ТЕКСТА
ДРУГИ ДЕО ТЕКСТА
Био је то верски сукоб, али истовремено и грађански, братоубилачки рат. Кристероси су оружје узели уверени да бране право да јавно исповедају веру и слободу Цркве од државе која је све оштрије спроводила антиклерикално законодавство и државни атеизам. Али са обе стране фронта налазили су се Мексиканци.
Пут ка споразуму
До почетка 1929. године постало је јасно да ниједна страна није у стању да постигне одлучујућу победу. Федерална војска није успела да уништи покрет кристероса. Напротив, устаници су се од стихијски организованих сељачких чета развили у далеко озбиљнију војну снагу. Почетком 1929. под оружјем се налазило више десетина хиљада кристероса. С друге стране, они нису располагали средствима којима би могли да заузму главне градове и оборе федералну власт. Рат је тако ушао у исцрпљујућу пат-позицију. Истовремено се влада суочила са новим проблемима. У марту 1929. избио је велики војни устанак генерала Гонсала Ескобара, којем се придружио значајан део федералне војске1. Председник Емилио Портес Хил2 морао је да размишља и о предстојећим изборима, економским последицама вишегодишњег сукоба и општој политичкој стабилности земље. Окончање верског рата постало је потреба и саме државе.
Важну улогу у тражењу решења одиграо је амерички амбасадор Двајт Витни Мороу (Dwight Whitney Morrow). Сједињеним Државама није одговарало продужавање нестабилности у Мексику. Поред безбедности суседне државе и дуге заједничке границе, постојали су велики амерички економски интереси у Мексику, нарочито у нафтном сектору. Мороу је сматрао да се трајнија стабилизација америчко-мексичких односа не може постићи док траје сукоб мексичке државе са Католичком црквом. Посредовање није почело тек 1929. Мороу је већ раније успоставио контакте са црквеним представницима и омогућио разговоре са Каљесом. До одлучујућег помака, међутим, дошло је после доласка Портеса Хила на место председника. У јуну 1929. у Мексико су ради преговора дошли Леополдо Руис и Флорес, надбискуп Мићоакана и апостолски делегат ad referendum3, и Паскуал Дијас и Барето, тадашњи бискуп Табаска. Мороу је током путовања из Сједињених Држава разговарао са њима о могућој основи споразума. Потом су 12, 13, 15. и 21. јуна одржани разговори са председником Портесом Хилом. Амерички амбасадор није био формална страна у споразуму, али је имао изузетно значајну посредничку улогу и учествовао у обликовању изјава којима је компромис објављен.
Погибија генерала Горостијете
Док су се отварала врата преговорима, покрет кристероса остао је без човека који га је у војном погледу највише обликовао. Генерал Енрике Горостијета Веларде погинуо је 2. јуна 1929. године код Атотонилка ел Алта у Халиску, мање од три недеље пре објављивања споразума. Његовом погибијом на известан начин затвара се војни лук Кристијаде. Када је 1927. преузео команду, затекао је мноштво локалних, недовољно повезаних и хронично слабо наоружаних одреда. До 1929. кристероси су имали много развијенију командну структуру, дисциплину и способност координисаног деловања. Горостијета није решио њихов највећи проблем — недостатак оружја и муниције — али је показао да се од сељачке гериле може створити војна сила коју федерална армија није могла лако да уништи. Његова смрт дошла је у посебно осетљивом тренутку. Горостијета се противио окончању борбе без стварних гаранција верске слободе. Кристероси, међутим, нису непосредно учествовали у преговорима који су неколико недеља после смрти њиховог команданта окончали рат.
„Аранжмани“ из 1929.
21. јуна 1929. године постигнути су чувени „аранжмани“ (arreglos), односно договор између представника мексичке владе и црквених великодостојника. Већ сам назив указује на специфичну природу постигнутог договора. Није био закључен конкордат нити класичан мировни уговор, а спорни чланови Устава и антиклерикални закони остали су на снази. Председник Портес Хил јавно је изјавио да намера државе није да уништи идентитет Католичке цркве нити да се меша у њене духовне функције и да ће постојећи закони бити примењивани непристрасно и без непријатељског односа према Цркви. Постигнуто је разумевање о враћању храмова на употребу Цркви, положају свештенства и амнестији за кристеросе који положе оружје. Са своје стране, црквена јерархија прихватила је наставак деловања у оквиру постојећег уставног и законског поретка и одлучила да обнови јавно богослужење.
Може се закључити да је постигнути договор представљао компромис, али не и решење основног правног проблема који је 1926. године довео до сукоба. Црква је добила могућност да поново јавно врши своју мисију, док је влада избегла формално повлачење антиклерикалног законодавства. Постепено је тако успостављен modus vivendi: закони су остали на снази, али се многе њихове најрестриктивније одредбе више нису примењивале са истом строгошћу. За кристеросе је ситуација била много тежа. Људи који су скоро три године ратовали нису седели за преговарачким столом. После договора црквених представника са владом од њих је затражено да положе оружје. Многи су то прихватили из послушности Цркви, али су arreglos у делу покрета кристероса доживљени као горко разочарање, па чак и као напуштање оних који су поднели највећи терет оружане борбе. Поново су успостављена јавна богослужења. Цркве које су три године биле без редовног литургијског живота сада су се пуниле верницима. Формално, велика Кристијада била је завршена. Али насиље није престало.
После мира — ликвидације и Друга Кристијада
Амнестија није свим бившим кристеросима донела сигурност. Током година после споразума поједини некадашњи команданти и истакнути учесници покрета били су хапшени или убијани. Локални обрачуни, политичке освете и страх власти од поновног организовања кристероса продужили су насиље и после формалног завршетка рата. Истовремено се показало да компромис из 1929. није уклонио дубоки сукоб око места вере у мексичком јавном животу. Током тридесетих година поново је дошло до заоштравања односа. У појединим савезним државама поново је ограничаван број свештеника и затварани су храмови, а нарочито снажан отпор изазвала је политика „социјалистичког образовања“, која је 1934. добила и уставно утемељење. У таквим околностима дошло је до новог оружаног отпора, познатог као Друга Кристијада (Segunda Cristiada или La Segunda). Она није достигла размере рата из 1926-1929. године: није имала јединство, бројност ни организацију прве Кристијаде, а ни црквена јерархија није је подржавала. Истраживања показују да је епископат, напротив, настојао да обузда нови оружани покрет и дисциплинује католичке организације које су се противиле споразуму из 1929. године. Ипак, оружане групе поново су деловале у Халиску, Мићоакану, Сакатекасу, Најариту, Дурангу, Гванахуату и другим областима током друге половине тридесетих година. Тако се Кристијада заправо није завршила једним јасним тренутком. Оружје већине кристероса утихнуло је 1929. године, али спор који је изазвао рат није био правно решен. Требале су године постепеног попуштања и изградње практичног суживота да би отворени верски сукоб мексичке државе и Католичке цркве заиста почео да се повлачи у прошлост. У томе лежи и трагични парадокс Кристијаде. Почела је као отпор верника законима које су доживљавали као напад на слободу вере; прерасла је у сељачки устанак и прави грађански рат; створила је своје војсковође, хероје и мученике, али и донела насиље, освету и страдање невиних. Завршила се не војном победом, већ компромисом којим основни закони нису промењени, док су они који су три године носили оружје позвани да се врате својим кућама.
Биланс Кристијаде — верски сукоб и братоубилачки рат
Тачан број жртава Кристијаде тешко је утврдити, а процене у историографији знатно се разликују. Када је реч о непосредним губицима зараћених страна, најчешће се говори о приближно 90.000 погинулих: према једној често навођеној процени, страдало је око 55.000 припадника федералних снага и њихових савезника и око 35.000 кристероса. Жан Мејер је, међутим, износио и нешто више процене војних губитака, док се у литератури, када се поред погинулих бораца урачунају и цивилне жртве рата, репресалија и присилног расељавања, појављује и знатно већа цифра од око 250.000 мртвих. Стога ове бројеве треба разумети као историографске процене, а не као коначан и поименично утврђен биланс. Шире демографске и друштвене последице рата биле су огромне: читава села била су изложена репресалијама и присилном расељавању, док је велики број Мексиканаца напустио земљу; процењује се да је само између 1925. и 1929. око 250.000 Мексиканаца отишло у Сједињене Америчке Државе услед прогона и рата.
Иза ових бројки стоји чињеница без које се природа Кристијаде не може разумети. Био је то верски сукоб, али истовремено и грађански, братоубилачки рат. Кристероси су оружје узели уверени да бране право да јавно исповедају веру и слободу Цркве од државе која је све оштрије спроводила антиклерикално законодавство и државни атеизам. Али са обе стране фронта налазили су се Мексиканци. У истим крајевима из којих су сељаци одлазили међу кристеросе други су служили у федералној војсци или у наоружаним формацијама које су се бориле на страни владе. Политички и верски сукоб тако је расцепио локалне заједнице, па понекад и породице. Због тога Кристијаду не треба романтизовати. Несумњиво је да је државна политика довела до тешког нарушавања верских слобода и прогона Цркве, као што су несумњиви мучеништво свештеника и верника и верски мотив огромног броја кристероса. Али оружани сукоб је, као и сваки грађански рат, ослободио и сопствену логику насиља: репресалије, стрељања, освете и злочине. Управо због тога његов завршетак 1929. године није представљао победу једне стране, него излаз из сукоба који је постајао све погубнији за само мексичко друштво.
Од modus vivendi до 1992. године
„Аранжмани“ из 1929. нису, међутим, решили основно питање односа Цркве и државе. Антиклерикалне одредбе Устава нису укинуте, а Католичка црква није добила правни положај који би одговарао њеном стварном присуству у мексичком друштву. После нових сукоба током тридесетих година, нарочито за време председника Ласара Карденаса дел Рија (Lázaro Cárdenas del Río, председник Мексика 1934-1940), од четрдесетих година постепено се успостављао својеврсни неписани modus vivendi. Држава је све мање примењивала најоштрије антиклерикалне прописе, док је Црква прихватала постојећи политички поредак и избегавала непосредну конфронтацију са државом. Правне рестрикције су, међутим, формално опстале још деценијама.
Колико је положај био необичан, показује и чињеница да је папа Јован Павле II већ у јануару 1979. посетио Мексико, свега неколико месеци после избора за римског епископа, иако Мексико и Света столица тада нису имали дипломатске односе. Повод је била Трећа генерална конференција латиноамеричког епископата у мексичком граду Пуебли. Огроман одзив становништва током папине посете јасно је показао колики је раскорак постојао између формалног правног положаја Цркве и стварности једног друштва у којем је католицизам и даље имао огроман значај. Мексико је заузимао посебно место у понтификату папе Јована Павла II. Земљу је посетио чак пет пута: 1979, 1990, 1993, 1999. и 2002. године. Његове посете пратиле су управо период у којем се однос мексичке државе према Цркви постепено мењао, а истраживачи им придају значајно место у том процесу. До одлучујуће правне промене дошло је тек 1992. године. Није, како се понекад наводи, потписан конкордат са Светом столицом. Мексико је реформисао чланове 3, 5, 24, 27. и 130. Устава, дакле управо корпус уставних одредаба који је имао централно место и у сукобу двадесетих година. Верским заједницама призната је могућност стицања правног субјективитета као верских удружења, омогућено им је да поседују имовину неопходну за своје деловање, проширена су права свештенства и створен је нови правни оквир за јавно исповедање вере. Истовремено је донет Закон о верским удружењима и јавном богослужењу (Ley de Asociaciones Religiosas y Culto Público). Мексико је остао лаичка држава и задржао начело одвојености државе и Цркава, али више не на основама радикалног антиклерикализма претходне епохе.
Коначно, 21. септембра 1992. године Мексико и Света столица успоставили су пуне дипломатске односе разменом дипломатских нота. Папа Јован Павле II је тај догађај оценио као почетак нове етапе у историји Цркве у Мексику. Тиме је, више од шест деценија после Кристијаде, однос државе и Католичке цркве постављен на сасвим другачије правне основе. После папе Јована Павла II Мексико су посетили и Бенедикт XVI 2012. и папа Франциско 2016. године. Ако се ова слика упореди са Мексиком из 1926, промена је готово невероватна: од земље у којој је јавно католичко богослужење било обустављено, свештеници прогоњени, а верници у појединим областима узели оружје, до државе која римског папу прима у оквирима нормализованих дипломатских односа.
Кристијада сто година касније
Сто година после њеног почетка, Кристијада није само једна епизода мексичке историје, нити је искључиво католичка тема. Она поставља питање које се тиче свих хришћана, али и сваког друштва које слободу вероисповести сматра једним од основних људских права. Можда је најупечатљивије управо питање како је до таквог сукоба уопште могло да дође. Мексико није био земља у којој је хришћанство представљало маргиналну појаву. Напротив, католичка вера вековима је била једна од главних компоненти његовог историјског и културног идентитета. Посебно место у том идентитету имало је поштовање Богородице Гвадалупске, чији је лик још од времена борбе за независност био не само верски, него и један од најмоћнијих симбола мексичког народа. Па ипак, управо је у таквој земљи током двадесетих година XX века било могуће да однос државе и Цркве прерасте у отворени прогон и крвави сукоб.
У том парадоксу налази се једна од најважнијих поука Кристијаде. Верска слобода није право чије се постојање једном заувек може узети здраво за готово. Ни вишевековна хришћанска традиција, ни број верника, ни дубока укорењеност вере у културни идентитет једног народа сами по себи нису довољна заштита од покушаја државе да верски живот потисне из јавности или стави под своју контролу. Мексички пример показује колико брзо спор око правних ограничења може прерасти у прогон када држава у Цркви престане да види аутономну верску заједницу, а почне да је посматра превасходно као политичког противника. Али Кристијада носи и другу, подједнако важну опомену. Одбрана верске слободе оружјем има страшну цену. Оно што је започело петицијама, политичким захтевима, економским бојкотом и покушајима мирног отпора завршило се грађанским ратом. Поред мученика који су без оружја прихватили смрт не желећи да се одрекну вере и свештеничке службе, три године рата донеле су насиље, репресалије и освету. Мексиканци су убијали Мексиканце.
Зато Кристијаду не треба претварати ни у романтичну легенду о верском рату, нити је сводити на неизбежни сукоб модерне секуларне државе са наводно заосталом Црквом која је препрека модернизацији друштва. Њена историја је далеко сложенија. У њеном средишту налази се питање границе државне власти над човековом савешћу и право верске заједнице да слободно живи своју веру. Управо зато су значајне речи којима је Мексичка бискупска конференција, поводом стогодишњице 2026. године, позвала на сећање на Кристијаду. Мексички бискупи изричито наглашавају да не позивају на освету, да не желе да хране огорченост и да ову историјску успомену не стављају у службу било ког политичког или партијског пројекта. Истовремено одбијају да сукоб сведу на пуки спор државе и црквене институције: била је то национална трагедија која је захватила породице, села, школе и читаве области Мексика.
Можда се зато, после сто година, најдубљи смисао поклича „¡Viva Cristo Rey!“ — „Живео Христос Цар!“ не налази у војној победи кристероса. И сами мексички бискупи данас подсећају на учење о Христовом царском достојанству, „које се не намеће оружјем, него царује са Крста“, а које се у Мексику претворило у народни поклич који ниједна војска није могла да угуши: „Живео Христос Цар и Света Марија Гвадалупска!“ 4
Кристијада зато заслужује да буде позната далеко изван граница Мексика и далеко изван Римокатоличке цркве. За хришћане она остаје сведочанство о људима који су били спремни да животом посведоче своју веру. За савремена друштва она је упозорење колико је опасно када држава прекорачи границу која је дели од човекове савести. А за све остаје трагична лекција о томе шта се може догодити када се питање које је требало решавати правом, дијалогом и поштовањем верске слободе почне решавати пушком и стрељачким стројем.
1 Ескобарова побуна (Rebelión escobarista) била је велики војни устанак против владе Емилија Портеса Хила, који је избио почетком марта 1929. године. Побуњени генерали су 3. марта објавили План из Ермосиља (Plan de Hermosillo), којим су одбацили власт политичког система успостављеног под снажним утицајем бившег председника Плутарка Елијаса Каљеса и успротивили се председничкој кандидатури Паскуала Ортиса Рубија, кандидата новоосноване Националне револуционарне партије (PNR). Побуна је захватила значајан део земље и приморала владу да против ње ангажује велики део федералне војске, али је до маја 1929. угушена. Њено избијање привремено је олакшало положај кристероса, јер је део владиних снага морао бити повучен са подручја на којима су се бориле против њих.
2 Емилио Портес Хил (Emilio Portes Gil, 1890-1978) био је мексички правник и политичар, пореклом из савезне државе Тамаулипас. Током политичке каријере био је, између осталог, гувернер Тамаулипаса и министар унутрашњих послова, а после убиства изабраног председника Алвара Обрегона постао је привремени председник Мексика (1928-1930). Иако је формално био на челу државе, велики утицај на мексичку политику и даље је имао бивши председник Плутарко Елијас Каљес. За време Портеса Хила окончана је главна фаза Кристијаде: после преговора са представницима мексичког епископата, 21. јуна 1929. године постигнут је договор познат као arreglos, којим је омогућено обнављање јавног богослужења и створена основа за престанак оружаног отпора кристероса. После председничког мандата Портес Хил наставио је да обавља високе политичке и дипломатске функције, а био је и председник владајуће Националне револуционарне партије (Partido Nacional Revolucionario — PNR).
3 Ad referendum (лат. „ради накнадног одобрења“) означава овлашћење представника да води преговоре и постигне начелни договор, чија коначна важност зависи од потврде власти која га је овластила; у овом случају Свете столице.
4 Уп. Conferencia del Episcopado Mexicano, „Callaron las campanas de los templos, habló su sangre. Mensaje de los Obispos de México a cien años de aquel 1926“, 31 de julio de 2026, доступно на: Callaron las Campanas de los Templos, Habló su Sangre: Mensaje de los obispos de México a cien años de aquel 1926 | El Observador de la Actualidad.
