Дипломатска криза између Аргентине и Бразила није само још једна епизода у вербалном досијеу Хавијера Милеја. Она је део политичког поретка, који је планирао Нарко Рубио (на слици), са циљем контроле онога што у Вашингтону с омаловажавањем називају „задњим двориштем” или Западном хемисфером. Иза увреде, прорачунате провокације и уличне борбене реторике коју је председник пренео у спољну политику, суштински се крије спор око тога ко одлучује о судбини Латинске Америке и Кариба.
Пре пола века, у оквиру Хладног рата, Стејт департмент се позвао на Доктрину националне безбедности како би наметнуо војне пучеве, забране политичких партија, присилне нестанке, затварања, изгнанства и распрострањена мучења.
Садашња фаза није повезана с оптимизмом „краја историје” о којем је сањао Вашингтонски консензус. Она се уклапа у релативни крах Запада. 2024 године, ММФ је забележио да се Кина наметнула као главни извор глобалног раста, престигавши све земље Г7, укључујући и нацију којом влада шовиниста Доналд Трамп. Према Блумбергу, „Земља у средишту” (Кина) усредсредиће 21 одсто глобалног раста до 2029. године, што је скоро двоструко више од 12 одсто, колико ће допринети Сједињене Државе. Та стварност, у споју са релативним погоршањем њене економске конкурентности, неуспехом њеног финансијеријског неолиберализма и појавом вишеполарности, води Вашингтон ка повлачењу на амерички континент. Међутим, тај задатак ометају четири земље које настојавају на одбрани своје независности: Куба, која се одупире геноцидној блокади; Канада, која не прихвата економска условљавања која захтева Бела кућа; Мексико, који одржава своју аутономију упркос сталним претњама; и Бразил, који наставља са својим пројектом вишеполарног лидерства у оквиру БРИКС-а.
Да би сломио те суверенистичке тежње, Вашингтон је поставио Рубија за политичког комесара својих непосредних и посредних операција. Лула оличава управо оно што Трамп мора неутралисати: унутрашње тржиште које је све даље од финансијске контроле SWIFT-а (путем PIX система), професионализовану спољну политику, вођство у оквиру БРИКС-а и све већу синергију са Народном Републиком Кином — земљом коју је Вашингтон означио као главног такмаца у овој епоси. У рачуницама Беле куће, потенцијални Лулин реизбор значио би наставак постојања МЕРКОСУР-а и опасност од јачања веза са Мексиком, као што је то приказано на недавном обнављању Двонационалне комисије Мексико-Бразил, која укључује сарадњу између компанија Петробрас и Пемекс.
Да би спречио Лулин реизбор, Вашингтон је одлучио да комбинује царине са дипломатским притиском. Послао је недвосмислене сигнале болсонаристичкој десници и поверио прљави пропагандни посао омиљеном лакрдијашу региона, аргентинском председнику.
Док је Милеј вређао, Нарко Рубио је укидао визу бразилској амбасадорки у Вашингтону, Марији Луизи Рибеиро Виоти, док се гомилао други круг царина на бразилске производе, најављен 16. јула. Милејеве увреде биле су праћене, прилично нелогично, молбама аргентинског министарства спољних послова да Бразил врати свог амбасадора. Шеф дипломатије у Буенос Ајресу будаласто је тражио да се раздвоји политичко од дипломатског, као да Милеј није председник Аргентине.
Дипломатија не попушта зато што се неко увредио; она се распада када увреда постане доктрином диктираном са севера. Повлачење бразилског амбасадора било је и упозорење Рубију да не брка идеолошку убеђеност са личном агресијом, нити спољну политику са колонијалним сврставањем.
Парадокс је, као што често бива са трапавим империјалним уплитањима, у томе што ова маневарска операција може ојачати онога кога је покушала ослабити. Лула спољни притисак претвара у суверени капитал. Наспрам Трамповог туторства и Милејевог погубног држања на његовој линији — док му рејтинг у јавном мњењу стрмоглаво пада — вођа Радничке партије (ПТ) не представља се само као кандидат унутрашње коалиције, већ и као демократска брана пред регионалном десницом спремном да националну политику препусти Вашингтону.
Други свеприсутни актер овог спора је Кина. Милеј не само што минира односе са Бразилом, него иде на руку и стратегији, усмереној на ограничавање кинеског присуства у инфраструктури, енергетици, вађењу критичних минерала, технологији и вештачкој интелигенцији, при чему је Пекинг један од најважнијих инвеститора у тим секторима на Јужном конусу. Након уцењивачког и посреднчког доприноса Трампа на изборима 2025. године, секретар Трезора, Скот Бесент, изјавио је да је „Милеј намеран избацити Кину из Аргентине”.
У јеку енергетске транзиције, с убрзаним технолошким супарништвом и делимичном дедоларизацијом у позадини, Латинска Америка и Кариби поново се претварају у објекат и посматрају као резерват природних ресурса и ексклузивна територија за поновно преусмеравање на примарне сировине. Ипак, бразилски привредници се опиру томе да изгубе десето место у светској економији, мерено према бруто домаћем производу (БДП). Бела кућа захтева — како од Аргентине тако и од Бразила — разградњу њихових производних структура, с претварањем истих у корисне екстрактивистичке чворове, како за пљачкање ресурса, тако и за спречавање раста њихових индустрија, хипотетички способних да конкуришу ономе што САД желе извозити.
Оно што је овде у питању није обим увреда нити просташтво као лични печат. Питање је да ли ће Аргентина наставити да учествује у јужноамеричком пројекту интеграције, трговине, индустријског развоја и релативне аутономије, или ће прихватити да постане овном за разбијање спољне стратегије чији је циљ фрагментација региона. На том путу није у питању само међусобни однос са Бразилом. Одлучује се о савезу с оним ко глобално слаби. Бразил, са свим противречностима, унутрашњим напетостима и очигледним ограничењима, ипак задржава дипломатску традицију усмерену ка проширењу својих граница аутономије.
Милејева Аргентина је, насупрот томе, изабрала ветрометину аутоматског сврставања: Вашингтон као компас, Тел Авив као амблем и регионалну десницу као емотивну заједницу. То је спољна политика која не преговара о моћи; она обзнањује припадност. Милеј не уводи нову доктрину. Он затвара традицију повезану са концептом хетеродоксне аутономије, коју је развио Хуан Карлос Пуиг, а која постулира непходност максимизирања простора одлучивања периферијске земље уз постепено одвајање од империјалних налога.
Реч „сипајо” (Cipayo) етимолошки потиче од персијског термина sepāhī (срб. изговор спахија — прим. Два Југа), што значи „слуга или војник у служби страних интереса”. Када у будућности будемо именовали окореле издајнике суверенитета, моћи ћемо користити њен синоним: милеизам.
Извор: Página 12
