Аргентински просветни радници одржали су штрајк захтевајући боље плате и веће финансирање државног образовања, што се поклопило са повратком на наставу у појединим окрузима након зимског распуста.
Позив на штрајк и мобилизацију упутила је Конфедерација просветних радника Републике Аргентине (CTERA), која је у билтену саопштила да је „општенационални штрајк наставника добио веома високу подршку широм земље, уз масовно учешће просветних радника у различитим акцијама и мобилизацијама спроведеним у свакој провинцији“.
У Србији су студенти, средњошколци и професори главна покретачка снага протеста. Такозвана „студентска листа“ према подацима последњих анкета чак предњачи у односу на владајућу коалицију. Постоје ли шансе да се у Аргентини догоди нешто слично? Који су разлози за релативно слабу политичку активност професора и студената? На ова питања су за издање „Два Југа“ одговорили наши аргентински пријатељи.
Хорхе Елбаум, социолог, новинар и истраживач
Заиста, штрајку се одазвало око 85% просветних радника, а обухватио је и велики део универзитетског система. Говоримо о основном образовању, коме су се придружиле и средње школе, као и део високошколских установа.
Влада, која жели све да приватизује и пренебрегава државна улагања у образовање, здравство и било шта друго, систематски смањује плате просветним радницима. Зато наставници и професори већ одавно воде доследну борбу која наилази на подршку већине у целој земљи. Она је посебно велика у провинцији Буенос Ајрес, где живи 40% свих ученика у Аргентини. Њом управља опозициони гувернер Аксел Кисилоф, који је најозбиљнији кандидат да се следеће године супротстави Милеју у борби за председничко место.
Притом су ЦТЕРА и синдикалне организације просветних радника у Аргентини тесно повезани са перонизмом који представља Аксел Кисилоф, а историјски гледано и Кристина Киршнер. Тако да не постоји засебна политичка странка студенти, предавачи и образовни систем у целини немају самосталан политички покрет, јер је све то подведено под политичку традицију перонизма, који је увек доносио добробит државном сектору, а посебно државним радницима — наставницима, универзитетским професорима и другим стручњацима.
У тим околностима, уколико ћемо говорити о политичком излазу, њега за образовни систем нема изван основног механизма и политичке вододелнице Аргентине. С једне стране имамо десницу, представљену Милејем (и у веома малој мери Макријевим ПРО), а са друге стране, од центра ка левици, перонизам и растућу троцкистичку левицу, која ипак не рачуна на више од 5-6 процената гласова.
Ернан Летчер, директор CEPA (Аргентински центар за политичку економију), економиста
Тема државног образовања има велики значај у Аргентини, тако да, од када је Милеј преузео власт, главни протести били су повезани са питањем образовања — универзитетског, а сада и на нивоу основног, средњег и тако даље — и пре свега се односе на значајан губитак куповне моћи, као и на смањење финансирања образовања у целини.
На универзитетима се то односи како на текуће трошкове, тако и на плате, а слична ситуација је и на осталим нивоима. У реалним оквирима, просветни радници су изгубили око 30% своје куповне моћи, због чега се њихов захтеви чине сасвим основаним.
Не знам хоће ли то прерасти у неки политички облик изражавања, али то јесте један од најјачих захтева, који подржава добар део друштва.
