Повратак двопартијског система треба тумачити као знак упозорења, а не као пресуду. То је позив на обнову одоздо, са стрпљењем, организованошћу и стратешком јасноћом.
Недавни повратак двопартијског система у Хондурасу није пуко изборно прегруписавање. То је, пре свега, манифестација пажљиво осмишљене политичке и медијске офанзиве са циљем да се обнови стари неолиберални поредак који је деценијама владао земљом и сисао јој крв. Оно чему присуствујемо јесте привремена победа стратегије која комбинује когнитивну манипулацију, организациону слабост и упорни утицај економских група које се већ више од једног века према Хондурасу односе као према свом приватном феуду.
Ко дати феномен посматра површно, ризикује да помисли како је народ Хондураса „изабрао повратак“ двопартијском систему. Такво тумачење занемарује дубоке механизме идеолошке контроле делујуће на грађанство, које је ретко имало приступ критичком политичком образовању. Пауло Фреире је то рекао кристално јасно: народи лишени ослобађајућег образовања рањиви су и склони томе да усвоје погледе тлачитеља као своје сопствене. Хондурас је болно јарки пример тога.
Током последњих година, у земљи је вођен когнитивни рат с употребом масовних медија, друштвених мрежа и центара за испитивање јавног мњења како би усадили страх, збуњеност и безнађе. Као што је упозоравао Ноам Чомски, „производња пристанка“ је омиљено оруђе власти када треба угушити клице побуне. У Хондурасу је та машинерија радила без предаха: сваки алтернативни предлог је карикиран као претња, док је двопартијски систем представљан као једина „одговорна“ и „реалистична“ опција.
Но, повратак двопартизма не би био могућ без одсуства довољно снажног, разрађеног и територијално утемељеног народног пројекта. Покушају напредовања ка држави кројеној по мери демократског социјализма — са већим посредовањем државе, обновом јавних услуга и тежњом ка суверенитету — недостајале су педагошке и организационе структуре способне да изнесу ту културну битку. Расцепканост, унутрашњи сукоби и мала способност да се оспори „здрав разум“ ослабили су пројекат који је могао представљати прекретницу у историји Хондураса.
Резултат је очигледан: неолиберализам се поново пооставља као владајући модел, прерушен у прагматизам, модернизацију или ефикасност. И, као што добро примећује Дејвид Харви, неолиберализам није само економска доктрина; то је машинерија за развлашћивање, која права претвара у робу, народе у тржишта, а територије у зоне пљачке.
Шта ово значи за народ Хондураса?
Као прво, продубљивање приватизације основних добара и услуга. Вода, енергија, здравство и образовање остаће простори за богаћење економских елита и транснационалних корпорација. Као друго, већа несигурност рада: флексибилизација, недовољне плате и присилна миграција. И, као треће, оно што Атилио Борон често наглашава, милитаризација — као средство за обуздавање друштвеног незадовољства када се услови живота погоршају.
Ипак, било би погрешно мислити да је ово назадовање коначно. Историја Латинске Америке показује да народи, чак и после тешких пораза, успевају да се приберу, реорганизују и поново боре за власт.
Шта је потребно Хондурасу да би се то догодило?
Најпре, одржива стратегија политичког образовања. Ниједан преображајни пројекат не може опстати без формирања свести. Народ мора разумети не само „шта“, већ и „зашто“ и „чему“ свака битка. Друго: јака територијална организација. У четвртима, селима, на радним и јавним местима. Без организоване базе, политика остаје препуштена на милост и немилост медијским кампањама и изборним манипулацијама. Треће: народно јединство. Не празно или сентиментално јединство, већ програмско јединство, засновано на заједничким тачкама и циљевима. Коначно, Хондурас треба да поново покрене борбу за суверенитет. Као што настојава Борон, ниједна земља не може изградити социјалну правду докле год је подређена налозима транснационалног капитала или спољном геополитичком туторству.
Повратак двопартијског система треба тумачити као знак упозорења, а не као пресуду. То је позив на обнову одоздо, са стрпљењем, организованошћу и стратешком јасноћом. Јер само је свестан народ способан да баци изазов елитама које, већ исувише дуго, сматрају ову земљу својом приватном својином. Будућност Хондураса зависи од изградње те свести.
Извори:
• Boron, A. (2003). Estado, Capitalismo y Democracia en América Latina.
• Chomsky, N. (1997). El control de los medios de comunicación.
• Freire, P. (1970). Pedagogía del oprimido.
• Harvey, D. (2007). Breve historia del neoliberalismo. • CEPAL. Informes sobre desarrollo social en Centroamérica.
