Povratak dvopartijskog sistema treba tumačiti kao znak upozorenja, a ne kao presudu. To je poziv na obnovu odozdo, sa strpljenjem, organizovanošću i strateškom jasnoćom.
Nedavni povratak dvopartijskog sistema u Hondurasu nije puko izborno pregrupisavanje. To je, pre svega, manifestacija pažljivo osmišljene političke i medijske ofanzive sa ciljem da se obnovi stari neoliberalni poredak koji je decenijama vladao zemljom i sisao joj krv. Ono čemu prisustvujemo jeste privremena pobeda strategije koja kombinuje kognitivnu manipulaciju, organizacionu slabost i uporni uticaj ekonomskih grupa koje se već više od jednog veka prema Hondurasu odnose kao prema svom privatnom feudu.
Ko dati fenomen posmatra površno, rizikuje da pomisli kako je narod Hondurasa „izabrao povratak“ dvopartijskom sistemu. Takvo tumačenje zanemaruje duboke mehanizme ideološke kontrole delujuće na građanstvo, koje je retko imalo pristup kritičkom političkom obrazovanju. Paulo Freire je to rekao kristalno jasno: narodi lišeni oslobađajućeg obrazovanja ranjivi su i skloni tome da usvoje poglede tlačitelja kao svoje sopstvene. Honduras je bolno jarki primer toga.
Tokom poslednjih godina, u zemlji je vođen kognitivni rat s upotrebom masovnih medija, društvenih mreža i centara za ispitivanje javnog mnjenja kako bi usadili strah, zbunjenost i beznađe. Kao što je upozoravao Noam Čomski, „proizvodnja pristanka“ je omiljeno oruđe vlasti kada treba ugušiti klice pobune. U Hondurasu je ta mašinerija radila bez predaha: svaki alternativni predlog je karikiran kao pretnja, dok je dvopartijski sistem predstavljan kao jedina „odgovorna“ i „realistična“ opcija.
No, povratak dvopartizma ne bi bio moguć bez odsustva dovoljno snažnog, razrađenog i teritorijalno utemeljenog narodnog projekta. Pokušaju napredovanja ka državi krojenoj po meri demokratskog socijalizma — sa većim posredovanjem države, obnovom javnih usluga i težnjom ka suverenitetu — nedostajale su pedagoške i organizacione strukture sposobne da iznesu tu kulturnu bitku. Rascepkanost, unutrašnji sukobi i mala sposobnost da se ospori „zdrav razum“ oslabili su projekat koji je mogao predstavljati prekretnicu u istoriji Hondurasa.
Rezultat je očigledan: neoliberalizam se ponovo poostavlja kao vladajući model, prerušen u pragmatizam, modernizaciju ili efikasnost. I, kao što dobro primećuje Dejvid Harvi, neoliberalizam nije samo ekonomska doktrina; to je mašinerija za razvlašćivanje, koja prava pretvara u robu, narode u tržišta, a teritorije u zone pljačke.
Šta ovo znači za narod Hondurasa?
Kao prvo, produbljivanje privatizacije osnovnih dobara i usluga. Voda, energija, zdravstvo i obrazovanje ostaće prostori za bogaćenje ekonomskih elita i transnacionalnih korporacija. Kao drugo, veća nesigurnost rada: fleksibilizacija, nedovoljne plate i prisilna migracija. I, kao treće, ono što Atilio Boron često naglašava, militarizacija — kao sredstvo za obuzdavanje društvenog nezadovoljstva kada se uslovi života pogoršaju.
Ipak, bilo bi pogrešno misliti da je ovo nazadovanje konačno. Istorija Latinske Amerike pokazuje da narodi, čak i posle teških poraza, uspevaju da se priberu, reorganizuju i ponovo bore za vlast.
Šta je potrebno Hondurasu da bi se to dogodilo?
Najpre, održiva strategija političkog obrazovanja. Nijedan preobražajni projekat ne može opstati bez formiranja svesti. Narod mora razumeti ne samo „šta“, već i „zašto“ i „čemu“ svaka bitka. Drugo: jaka teritorijalna organizacija. U četvrtima, selima, na radnim i javnim mestima. Bez organizovane baze, politika ostaje prepuštena na milost i nemilost medijskim kampanjama i izbornim manipulacijama. Treće: narodno jedinstvo. Ne prazno ili sentimentalno jedinstvo, već programsko jedinstvo, zasnovano na zajedničkim tačkama i ciljevima. Konačno, Honduras treba da ponovo pokrene borbu za suverenitet. Kao što nastojava Boron, nijedna zemlja ne može izgraditi socijalnu pravdu dokle god je podređena nalozima transnacionalnog kapitala ili spoljnom geopolitičkom tutorstvu.
Povratak dvopartijskog sistema treba tumačiti kao znak upozorenja, a ne kao presudu. To je poziv na obnovu odozdo, sa strpljenjem, organizovanošću i strateškom jasnoćom. Jer samo je svestan narod sposoban da baci izazov elitama koje, već isuviše dugo, smatraju ovu zemlju svojom privatnom svojinom. Budućnost Hondurasa zavisi od izgradnje te svesti.
Izvori:
• Boron, A. (2003). Estado, Capitalismo y Democracia en América Latina.
• Chomsky, N. (1997). El control de los medios de comunicación.
• Freire, P. (1970). Pedagogía del oprimido.
• Harvey, D. (2007). Breve historia del neoliberalismo. • CEPAL. Informes sobre desarrollo social en Centroamérica.
