Argentinski prosvetni radnici održali su štrajk zahtevajući bolje plate i veće finansiranje državnog obrazovanja, što se poklopilo sa povratkom na nastavu u pojedinim okruzima nakon zimskog raspusta.
Poziv na štrajk i mobilizaciju uputila je Konfederacija prosvetnih radnika Republike Argentine (CTERA), koja je u biltenu saopštila da je „opštenacionalni štrajk nastavnika dobio veoma visoku podršku širom zemlje, uz masovno učešće prosvetnih radnika u različitim akcijama i mobilizacijama sprovedenim u svakoj provinciji“.
U Srbiji su studenti, srednjoškolci i profesori glavna pokretačka snaga protesta. Takozvana „studentska lista“ prema podacima poslednjih anketa čak prednjači u odnosu na vladajuću koaliciju. Postoje li šanse da se u Argentini dogodi nešto slično? Koji su razlozi za relativno slabu političku aktivnost profesora i studenata? Na ova pitanja su za izdanje „Dva Juga“ odgovorili naši argentinski prijatelji.
Horhe Elbaum, sociolog, novinar i istraživač
Zaista, štrajku se odazvalo oko 85% prosvetnih radnika, a obuhvatio je i veliki deo univerzitetskog sistema. Govorimo o osnovnom obrazovanju, kome su se pridružile i srednje škole, kao i deo visokoškolskih ustanova.
Vlada, koja želi sve da privatizuje i prenebregava državna ulaganja u obrazovanje, zdravstvo i bilo šta drugo, sistematski smanjuje plate prosvetnim radnicima. Zato nastavnici i profesori već odavno vode doslednu borbu koja nailazi na podršku većine u celoj zemlji. Ona je posebno velika u provinciji Buenos Ajres, gde živi 40% svih učenika u Argentini. Njom upravlja opozicioni guverner Aksel Kisilof, koji je najozbiljniji kandidat da se sledeće godine suprotstavi Mileju u borbi za predsedničko mesto.
Pritom su CTERA i sindikalne organizacije prosvetnih radnika u Argentini tesno povezani sa peronizmom koji predstavlja Aksel Kisilof, a istorijski gledano i Kristina Kiršner. Tako da ne postoji zasebna politička stranka studenti, predavači i obrazovni sistem u celini nemaju samostalan politički pokret, jer je sve to podvedeno pod političku tradiciju peronizma, koji je uvek donosio dobrobit državnom sektoru, a posebno državnim radnicima — nastavnicima, univerzitetskim profesorima i drugim stručnjacima.
U tim okolnostima, ukoliko ćemo govoriti o političkom izlazu, njega za obrazovni sistem nema izvan osnovnog mehanizma i političke vododelnice Argentine. S jedne strane imamo desnicu, predstavljenu Milejem (i u veoma maloj meri Makrijevim PRO), a sa druge strane, od centra ka levici, peronizam i rastuću trockističku levicu, koja ipak ne računa na više od 5-6 procenata glasova.
Ernan Letčer, direktor CEPA (Argentinski centar za političku ekonomiju), ekonomista
Tema državnog obrazovanja ima veliki značaj u Argentini, tako da, od kada je Milej preuzeo vlast, glavni protesti bili su povezani sa pitanjem obrazovanja — univerzitetskog, a sada i na nivou osnovnog, srednjeg i tako dalje — i pre svega se odnose na značajan gubitak kupovne moći, kao i na smanjenje finansiranja obrazovanja u celini.
Na univerzitetima se to odnosi kako na tekuće troškove, tako i na plate, a slična situacija je i na ostalim nivoima. U realnim okvirima, prosvetni radnici su izgubili oko 30% svoje kupovne moći, zbog čega se njihov zahtevi čine sasvim osnovanim.
Ne znam hoće li to prerasti u neki politički oblik izražavanja, ali to jeste jedan od najjačih zahteva, koji podržava dobar deo društva.
