Садашња цивилизација је производ последња три века и карактерише је велика потрошња природних ресурса, што омогућава насељавање целе планете: на половима, у пустињама, под водом, па чак и у свемиру. У давнини, па и хиљадама година то није био случај, човек је био део природе, односно дизао се са Сунцем, легао са Месецом и користио се снагом животиња, воде, ваздуха и својом сопственом. У то време природа је била чиста, рибе и дивљачи беше у изобиљу, а наши преци су били окружени прашумама. Еквадорски професор математике и познати есејиста Родолфо Буено Ортиз из дубина латиноамеричког континента дели с нама свој филозофски поглед на људску цивилизацију.
Садашња цивилизација је самоубилачка због својих грабежљивих поступака. За одржавање и развој неопходни су јој природни ресурси које крупни монополи присвајају без ограничења, што је самоубиство и води глобалном колапсу, пошто се планета експлоатише без ограничења, прекорачујући њене могућности надопуне, па је неопходно усвојити другачији модел, желимо ли садашњу цивилизацију сачувати од слома.
Наука се развијала на основу стицања знања за побољшавање животних услова човека, али све мора бити преосмишљено због неодрживости садашњег начина производње: максимизирати добит у најкраћем могућем року, не узимајући у обзир интересе других култура и врста, а још мање будућих покољења. Проблем решавања овог питања је кључан за целокупно друштво, а решење је у проналажењу неисцрпног, чистог, безбедног извора енергије без негативних последица који задовољава потребе човечанства без разарања животне средине; нешто слично енергији коју нам непрестано и неисцрпно даје Сунце.
Атом се састоји од језгра састављеног од протона с позитивним електричним набојем, и неутрона, који немају електрични набој. Јака нуклеарна сила је сила која држи протоне и неутроне заједно у језгру. Негативно набијени електрони круже око језгра. Нуклеосинтеза је процес у коме се језгра два лака атома сједињују у једно теже језгро. Свака нуклеосинтеза ослобађа велику количину енергије, која се назива термонуклеарном. Да би се остварила нуклеосинтеза два атома, потребно је превазићи снажно нуклеарно међудејство, то јест силу узајамног одбијања коју врше протони двају језгара. Само ако се оба језгра довољно приближе, она могу превазићи ово одбијање и ослободити енергију снажног нуклеарног међуделовања, које држи језгра заједно. Ово се постиже тако што се језгра сударају великом брзином, а температура реактора подиже на 100–150 милиона степени, што је више него у сунчаном језгру и више него што било који познати материјал може да издржи. На овим температурама атоми се крећу таквом брзином да узрокују цепање језгара и електрона, који сада слободно круже јер више нису везани електричном силом што их је држала заједно.
Материја у овом стању се назива плазмом, она има изглед течног гаса, није много густа и нема стабилан облик и запремину. Ако се гас загреје до високих температура, може се добити плазма. За одржавање тако високих температура неопходно је спречити трење плазме о зидове реактора, што може довести до губитка температуре. Плазмом се може управљати манипулисањем магнетним пољем.
Сада се нуклеарна енергија производи у нуклеарним електранама кроз процесе фисије – метод супротан термонуклеарној синтези – у коме се тешко језгро дели да би се произвела лакша језгра. За фисију је потребан уранијум, производи радиоактивни отпад и, за разлику од термонуклеарне фузије, ствара ланчану реакцију која може изазвати нуклеарну експлозију. Са друге стране, ако се термонуклеарном реактору не доведе енергија, реакција се зауставља. То значи да је енергија фузије много сигурнија и кориснија од енергије фисије.
Физичари Игор Там и Андреј Сахаров, ослањајући се на идеје Олега Лаврентјева, развили су 1950-их година реактор Токамак, руску скраћеницу за „тороидалну комору са магнетним завојницама“, која спречава сударање честица плазме са зидовима реактора. Године 1956. у Курчатовском институту за атомску енергију Академије наука СССР-а произведени су први термонуклеарни уређаји Токамак. Први Токамак термонуклеарни реактор за фузију честица плазме састојао се од коморе у облику тороидног прстенастог цилиндра, сличног ђевреку, у коме се налазио водоник и електрични уређај који снажним пражњењима јонизује гас све док не дође у плазматско стање.
Да би се избегло додиривање зидова Токамака, плазма је споља усмеравана спиралним магнетним пољем, ствараним од моћних електромагнета, у коме је плазма пратила магнетне линије као да се вози по шинама.
Убрзо после победе СССР-а у Стаљинградској бици 11. фебруара 1943. основан је Курчатовски институт за атомску енергију; његов првобитни циљ је био развој нуклеарног оружја. Три године касније, на периферији Москве, група под руководством физичара Игора Курчатова извела је прву нуклеарну ланчану реакцију изван Сједињених Држава. До 1955. Институт Курчатов је називан Лабораторијом број 2 Академије наука Совјетског Савеза.
Већина совјетских нуклеарних реактора пројектована је у том институту, а од 1955. године је центар важног експерименталног научног рада у области нуклеарне синтезе и физике плазме. Новембра 1991. Институт Курчатов је преобразован у Државни научни центар и прешао у надлежност руске владе. У фебруару 2005. године Михаил Коваљчук је именован за директора института, а од 2015. године је његов председник. Од фебруара 2007. Институт Курчатов координира рад у области нанотехнологије у Русији.
„Овај институт је рођен са стратешким циљем који је било неопходно постићи зарад опстанка земље“ – каже Михаил Коваљчук. Тај међаш је достигнут августа 1949. када је Совјетски Савез детонирао своју прву атомску бомбу. Поред реактора с којим је започета совјетска нуклеарна историја, Коваљчук објашњава научна достигнућа изазвана страхом од уништења: „1954. нуклеарна енергија је почела да се користи за производњу струје, затим су се појавиле атомске подморнице и започете су све врсте фундаменталних истраживања. Сада смо лидери у области нуклеарних ледоломаца.”
У Русији је 18. маја 2021. године почео са радом плазмени реактор Токамак Т-15МД, коме нема сличног у свету и који обезбеђује планету практично неисцрпном чистом енергијом. То је први термонуклеарни реактор таквог типа изграђен у Русији у последњих 20 година. Током церемоније отварања, којој је присуствовао руски премијер Михаил Мишустин, Михаил Коваљчук је појаснио да ће „истраживања плазме омогућити стварање плазмених мотора за истраживање Месеца, Марса и других планета“, те да „овај посао данас нуди друге могућности“ плазмених технологија, попут обраде материјала и стварања нових материјала“.
Према речима Михаила Коваљчука, Токамак Т-15МД је дизајниран за „коришћење нуклеарне фузије као неограниченог извора енергије, а његова јединственост лежи у споју високог капацитета и компактне величине. Ово је постало могуће захваљујући неколиким технологијама, разрађеним у Истраживачком центру Института Курчатов.
Токамак Т-15МД представља део џиновског Међународног експерименталног реактора Токамак ИТЕР. Седморо партнера у том пројекту — Русија, ЕУ, Сједињене Државе, Кина, Јапан, Јужна Кореја и Индија — потписало је 24. маја 2006. у Бриселу међународни споразум о међународном мегапројекту термонуклеарног реактора у коме се користи конструкција Токамака, изграђена у Кадарачеу, на југоистоку Француске. Плазмени реактор ИТЕР, који је тежак 23.000 тона и биће смештен у здању високом 60 метара, најсложенија је машина коју је човек изумео и мимо тога што је то веома тежак и скуп задатак, пошто је тешко подићи термонуклеарни реактор. Реактори производе више топлотне енергије него што је троше. Међутим, пројекат ИТЕР ће показати да је термонуклеарни Токамак научно и технички одржив, будући да се његова топлотна снага процењује на 500 мегавата електричне енергије, а потрошња на око 300. Очекује се да ће до 2040. године истраживачки пројекат ИТЕР бити потпуно завршен, и експериментално ће бити проверена могућност стварања индустријских термонуклеарних постројења у свакој тачки света.
Усред толиких лоших вести којима интернет изобилује више него икада, утеха је стварање Т-15МДл Токамака, чиме пројекат ИТЕР постаје стварност, што показује да је у политици сарадња боља од конфронтације. Надам се да ће се САД, Кина, Русија и остале земље света уклонити од сукоба и ујединити зарад спасавања човечанства.
