Sadašnja civilizacija je proizvod poslednja tri veka i karakteriše je velika potrošnja prirodnih resursa, što omogućava naseljavanje cele planete: na polovima, u pustinjama, pod vodom, pa čak i u svemiru. U davnini, pa i hiljadama godina to nije bio slučaj, čovek je bio deo prirode, odnosno dizao se sa Suncem, legao sa Mesecom i koristio se snagom životinja, vode, vazduha i svojom sopstvenom. U to vreme priroda je bila čista, ribe i divljači beše u izobilju, a naši preci su bili okruženi prašumama. Ekvadorski profesor matematike i poznati esejista Rodolfo Bueno Ortiz iz dubina latinoameričkog kontinenta deli s nama svoj filozofski pogled na ljudsku civilizaciju.
Sadašnja civilizacija je samoubilačka zbog svojih grabežljivih postupaka. Za održavanje i razvoj neophodni su joj prirodni resursi koje krupni monopoli prisvajaju bez ograničenja, što je samoubistvo i vodi globalnom kolapsu, pošto se planeta eksploatiše bez ograničenja, prekoračujući njene mogućnosti nadopune, pa je neophodno usvojiti drugačiji model, želimo li sadašnju civilizaciju sačuvati od sloma.
Nauka se razvijala na osnovu sticanja znanja za poboljšavanje životnih uslova čoveka, ali sve mora biti preosmišljeno zbog neodrživosti sadašnjeg načina proizvodnje: maksimizirati dobit u najkraćem mogućem roku, ne uzimajući u obzir interese drugih kultura i vrsta, a još manje budućih pokoljenja. Problem rešavanja ovog pitanja je ključan za celokupno društvo, a rešenje je u pronalaženju neiscrpnog, čistog, bezbednog izvora energije bez negativnih posledica koji zadovoljava potrebe čovečanstva bez razaranja životne sredine; nešto slično energiji koju nam neprestano i neiscrpno daje Sunce.
Atom se sastoji od jezgra sastavljenog od protona s pozitivnim električnim nabojem, i neutrona, koji nemaju električni naboj. Jaka nuklearna sila je sila koja drži protone i neutrone zajedno u jezgru. Negativno nabijeni elektroni kruže oko jezgra. Nukleosinteza je proces u kome se jezgra dva laka atoma sjedinjuju u jedno teže jezgro. Svaka nukleosinteza oslobađa veliku količinu energije, koja se naziva termonuklearnom. Da bi se ostvarila nukleosinteza dva atoma, potrebno je prevazići snažno nuklearno međudejstvo, to jest silu uzajamnog odbijanja koju vrše protoni dvaju jezgara. Samo ako se oba jezgra dovoljno približe, ona mogu prevazići ovo odbijanje i osloboditi energiju snažnog nuklearnog međudelovanja, koje drži jezgra zajedno. Ovo se postiže tako što se jezgra sudaraju velikom brzinom, a temperatura reaktora podiže na 100–150 miliona stepeni, što je više nego u sunčanom jezgru i više nego što bilo koji poznati materijal može da izdrži. Na ovim temperaturama atomi se kreću takvom brzinom da uzrokuju cepanje jezgara i elektrona, koji sada slobodno kruže jer više nisu vezani električnom silom što ih je držala zajedno.
Materija u ovom stanju se naziva plazmom, ona ima izgled tečnog gasa, nije mnogo gusta i nema stabilan oblik i zapreminu. Ako se gas zagreje do visokih temperatura, može se dobiti plazma. Za održavanje tako visokih temperatura neophodno je sprečiti trenje plazme o zidove reaktora, što može dovesti do gubitka temperature. Plazmom se može upravljati manipulisanjem magnetnim poljem.
Sada se nuklearna energija proizvodi u nuklearnim elektranama kroz procese fisije – metod suprotan termonuklearnoj sintezi – u kome se teško jezgro deli da bi se proizvela lakša jezgra. Za fisiju je potreban uranijum, proizvodi radioaktivni otpad i, za razliku od termonuklearne fuzije, stvara lančanu reakciju koja može izazvati nuklearnu eksploziju. Sa druge strane, ako se termonuklearnom reaktoru ne dovede energija, reakcija se zaustavlja. To znači da je energija fuzije mnogo sigurnija i korisnija od energije fisije.
Fizičari Igor Tam i Andrej Saharov, oslanjajući se na ideje Olega Lavrentjeva, razvili su 1950-ih godina reaktor Tokamak, rusku skraćenicu za „toroidalnu komoru sa magnetnim zavojnicama“, koja sprečava sudaranje čestica plazme sa zidovima reaktora. Godine 1956. u Kurčatovskom institutu za atomsku energiju Akademije nauka SSSR-a proizvedeni su prvi termonuklearni uređaji Tokamak. Prvi Tokamak termonuklearni reaktor za fuziju čestica plazme sastojao se od komore u obliku toroidnog prstenastog cilindra, sličnog đevreku, u kome se nalazio vodonik i električni uređaj koji snažnim pražnjenjima jonizuje gas sve dok ne dođe u plazmatsko stanje.
Da bi se izbeglo dodirivanje zidova Tokamaka, plazma je spolja usmeravana spiralnim magnetnim poljem, stvaranim od moćnih elektromagneta, u kome je plazma pratila magnetne linije kao da se vozi po šinama.
Ubrzo posle pobede SSSR-a u Staljingradskoj bici 11. februara 1943. osnovan je Kurčatovski institut za atomsku energiju; njegov prvobitni cilj je bio razvoj nuklearnog oružja. Tri godine kasnije, na periferiji Moskve, grupa pod rukovodstvom fizičara Igora Kurčatova izvela je prvu nuklearnu lančanu reakciju izvan Sjedinjenih Država. Do 1955. Institut Kurčatov je nazivan Laboratorijom broj 2 Akademije nauka Sovjetskog Saveza.
Većina sovjetskih nuklearnih reaktora projektovana je u tom institutu, a od 1955. godine je centar važnog eksperimentalnog naučnog rada u oblasti nuklearne sinteze i fizike plazme. Novembra 1991. Institut Kurčatov je preobrazovan u Državni naučni centar i prešao u nadležnost ruske vlade. U februaru 2005. godine Mihail Kovaljčuk je imenovan za direktora instituta, a od 2015. godine je njegov predsednik. Od februara 2007. Institut Kurčatov koordinira rad u oblasti nanotehnologije u Rusiji.
„Ovaj institut je rođen sa strateškim ciljem koji je bilo neophodno postići zarad opstanka zemlje“ – kaže Mihail Kovaljčuk. Taj međaš je dostignut avgusta 1949. kada je Sovjetski Savez detonirao svoju prvu atomsku bombu. Pored reaktora s kojim je započeta sovjetska nuklearna istorija, Kovaljčuk objašnjava naučna dostignuća izazvana strahom od uništenja: „1954. nuklearna energija je počela da se koristi za proizvodnju struje, zatim su se pojavile atomske podmornice i započete su sve vrste fundamentalnih istraživanja. Sada smo lideri u oblasti nuklearnih ledolomaca.”
U Rusiji je 18. maja 2021. godine počeo sa radom plazmeni reaktor Tokamak T-15MD, kome nema sličnog u svetu i koji obezbeđuje planetu praktično neiscrpnom čistom energijom. To je prvi termonuklearni reaktor takvog tipa izgrađen u Rusiji u poslednjih 20 godina. Tokom ceremonije otvaranja, kojoj je prisustvovao ruski premijer Mihail Mišustin, Mihail Kovaljčuk je pojasnio da će „istraživanja plazme omogućiti stvaranje plazmenih motora za istraživanje Meseca, Marsa i drugih planeta“, te da „ovaj posao danas nudi druge mogućnosti“ plazmenih tehnologija, poput obrade materijala i stvaranja novih materijala“.
Prema rečima Mihaila Kovaljčuka, Tokamak T-15MD je dizajniran za „korišćenje nuklearne fuzije kao neograničenog izvora energije, a njegova jedinstvenost leži u spoju visokog kapaciteta i kompaktne veličine. Ovo je postalo moguće zahvaljujući nekolikim tehnologijama, razrađenim u Istraživačkom centru Instituta Kurčatov.
Tokamak T-15MD predstavlja deo džinovskog Međunarodnog eksperimentalnog reaktora Tokamak ITER. Sedmoro partnera u tom projektu — Rusija, EU, Sjedinjene Države, Kina, Japan, Južna Koreja i Indija — potpisalo je 24. maja 2006. u Briselu međunarodni sporazum o međunarodnom megaprojektu termonuklearnog reaktora u kome se koristi konstrukcija Tokamaka, izgrađena u Kadaračeu, na jugoistoku Francuske. Plazmeni reaktor ITER, koji je težak 23.000 tona i biće smešten u zdanju visokom 60 metara, najsloženija je mašina koju je čovek izumeo i mimo toga što je to veoma težak i skup zadatak, pošto je teško podići termonuklearni reaktor. Reaktori proizvode više toplotne energije nego što je troše. Međutim, projekat ITER će pokazati da je termonuklearni Tokamak naučno i tehnički održiv, budući da se njegova toplotna snaga procenjuje na 500 megavata električne energije, a potrošnja na oko 300. Očekuje se da će do 2040. godine istraživački projekat ITER biti potpuno završen, i eksperimentalno će biti proverena mogućnost stvaranja industrijskih termonuklearnih postrojenja u svakoj tački sveta.
Usred tolikih loših vesti kojima internet izobiluje više nego ikada, uteha je stvaranje T-15MDl Tokamaka, čime projekat ITER postaje stvarnost, što pokazuje da je u politici saradnja bolja od konfrontacije. Nadam se da će se SAD, Kina, Rusija i ostale zemlje sveta ukloniti od sukoba i ujediniti zarad spasavanja čovečanstva.
