Колико је озбиљан проблем са дозволама за хидрауличко ломљење у Мексику? Да ли ће то бити шанса за мексички економски раст или ће, као у Србији са рударством литијума, покренути масовне протесте еколога забринутих због загађивања воде за пиће?
На ова питања за издање „Два Југа“ одговара Роберто Гутијерез, професор на Технолошком универзитету Корехидор у Керетару.
Од владе Андреса Мануела Лопеза Обрадора и његове наследнице, садашње председнице Клаудије Шајнбаум Пардо, мексичко руководство усмерава пажњу на обнову енергетског суверенитета. Управљање и газдовање мексичке државе над енергетским ресурсима којима земља располаже представљају приоритет који је изазвао одређене полемике, пре свега због средстава што их влада издваја за државну нафтну компанију Petróleos Mexicanos (PEMEX), али сада и због могућности измене устава ради либерализације фракинга.
Геополитика као полазна тачка дала би за право мексичкој влади када она настоји да искористи сопствене ресурсе, у смислу да учини оно што мора с оним што има. Међутим, то би подразумевало непосредно суочавање са низом противречности које је мексичка влада годинама покушавала да избегне, будући да је избегавање фракинга било проглашено политичком обавезом због његовог високог утицаја на животну средину. Та метода није била у потпуности забрањена, а сада ће став тренутне администрације бити коришћење ове технике за извлачење природног гаса, заробљеног у дубоким и збијеним рудним наслагама.
Иако је влада створила комитет за процену утицаја на животну средину, као и наводно одржив метод за његову примену, еколошке организације попут Мексичког савеза против фракинга (Alianza Mexicana Contra el Fracking) већ су изразиле своје противљење и најавиле тражење правних мера против тога.
Међутим, мексичка влада се већ правно заштитила од оваквих дејстава грађанских организација које су довеле у питање њене планове и пројекте сматране приоритетом од националног значаја. Реформама правосудног система утврђене су правне мере које спречавају да пројекат који се сматра кључним за развој земље буде заустављен од стране судија, па је отворени дијалог, понуђен од мексичке извршне власти, постао једини пут за покушај ублажавања последица већ донете одлуке.
