Које циљеве има офанзива Хавијера Милеја против синдикалних организација? До чега то може довести — до јачања Милејеве власти или, напротив, до протеста и пада његове популарности?
Сукоб Хавијера Милеја са синдикатима није само спор око закона о раду — то је судар два различита модела Аргентине. На једној страни је председников покушај да преобликује економски и друштвени поредак, а на другој дубоко укорењена синдикална структура повезана с перонистичком традицијом. Економисти и аналитичари упозоравају да би ова битка могла ојачати Милејеву власт, али и изазвати талас отпора који ће такву победу учинити привременом.
Хуан Валерди (Juan Valerdi), економиста. Предавач на Националном универзитету у Ла Плати. Бивши саветник председника Централне банке, Националне банке, Јединице за спречавање прања новца и Комисије за мала и средња предузећа Националног конгреса Аргентине
Влада Хавијера Милеја у Аргентини део је једног политичког, економског и друштвеног експеримента. Није први пут да Аргентина има ту улогу — то се већ догодило са моделом конвертибилности деведесетих година, у време Карлоса Менема. Али у садашњем случају, ниво насиља, уништавања радних места и могућности за развој Аргентине, као и концентрације богатства и прихода, много је дубљи него током деведесетих (у време Вашингтонског консензуса).
Синдикална структура Аргентине, наслеђе перонизма, једна је од најјачих на свету, заједно са немачком. Зато није случајно што Милејева влада улаже велике напоре да је разбије.
Хорхе Елбаум (Jorge Elbaum), доктор економских наука, социолог, радио и ТВ новинар „Пагина 12“, бивши амбасадор МИП Аргентине при Међународном савезу за сећање на жртве Холокауста (IHRA)
Циљ Милејевог напада на синдикате је јасан — да се погодује концентрисаним економским секторима који у синдикалном организовању и организованом радничком покрету у нашој земљи виде препреку својој себичности и покушају да дисциплинују радничку класу. То је суштински циљ: ограничити историјске тековине радничког покрета у нашој земљи, постићи да синдикати буду слабији у преговорима о платама и условима рада, а истовремено ограничити способност повезивања синдикалног покрета са његовом политичком представничком снагом, која у Аргентини у основи јесте перонизам.
Последице је веома тешко предвидети. Могућа су оба сценарија: с једне стране, ако успе да задре у права радника, он ће свакако проширити своје могућности. Но, његов положај је веома крхак, јер нема стабилну, стратешку политичку партију, а истовремено и његови сопствени савезници почињу да губе поверење у њега.
Његова владајућа странка је оптерећена озбиљним проблемима корупције, пре свега случајем „Либра“ и ситуацијом у АНДИС-у, агенцији за инвалидска питања, где је њен директор у аудио-снимцима признао да је било надуваних цена и изнуда у корист председникове сестре Карине Милеј.
Тако је, окруженом питањима корупције, са слабом политичком стабилношћу и ослоњеном само на привремени пад инфлације, врло вероватно да ће у кратком или средњем року изгубити политичку снагу. Тада би и синдикати и национални и народни покрет могли поново да поврате изгубљена права.
Такође, у средини формално запослене радничке класе — коју чини отприлике 40% активних аргентинских радника — ово ће бити огроман ударац његовој популарности, па би у сваком случају могло допринети окупљању опозиције пред изборе.
