Ostavke ministara rada, obrazovanja i odbrane otkrivaju duboke podele unutar vlasti u Boliviji, dok analitičari upozoravaju da će dalji razvoj krize zavisiti od sposobnosti vlade da uspostavi dijalog ili se opredeli za sučeljavanje sa protestnim pokretom. Može li se sadašnja kriza okončati ostavkom samog predsednika?
Rikardo Alonso Fernandes Salgero, ekonomista
Ostavke same po sebi ne znače pad Rodriga Paza, ali pokazuju da kriza više nije ograničena na pojedine sektore, već da je prerasla u krizu upravljanja državom.
Ukoliko vlada rekonstruiše kabinet, obezbedi snabdevanje i otvori ozbiljan i proverljiv proces pregovora, situacija bi mogla biti stavljena pod kontrolu. Međutim, ako se opredeli za tvrd pristup bez rešavanja nestašica, model ukazuje na veoma rizičan razvoj događaja: širenje protesta, slabljenje unutrašnje lojalnosti i realnu mogućnost prinudnog povlačenja predsednika sa dužnosti.
Danijel Flores Eskobar, ekonomski savetnik
Smatram da ove ostavke odražavaju krizu unutar kabineta. U užem krugu vlasti ne postoji saglasnost o tome kako se suočiti s krizom; naprotiv, one predstavljaju izraz ubrzanog trošenja vlade i ne bi trebalo isključiti mogućnost novih ostavki u narednim danima.
Fransisko Tupah Garsija, sociolog i politički analitičar
Ostavka dvoje ministara Rodriga Paza u utorak predstavlja novi lom u predsedničkom kabinetu. Za nepunih sedam meseci vlasti ostavku su podnela četiri od trinaest ministara, što znači da je zamenjeno gotovo 25 odsto kabineta.
To neposredno utiče na sposobnost vlasti da obezbedi stabilno upravljanje državom na početku mandata. Međutim, ako pažljivo pogledamo resore o kojima je reč, videćemo da postoji neposredna povezanost sa protestima.
Prvo je 22. aprila smenjen ministar ugljovodonika, pošto je četiri meseca pokušavao zataškati pritužbe na loš kvalitet goriva, što je bio jedan od prvobitnih razloga za mobilizaciju građana i nezadovoljstvo.
Zatim, već u jeku protesta, 21. maja ostavku podnosi ministar rada, koji je trebalo da bude most između društvenih sektora koji su podržali Paza i same vlade. Njegova ostavka pokazala je stvarnu nesposobnost vlasti da uspostavi dijalog sa mobilisanim društvenim grupama, posebno sa Centralnom radničkom organizacijom Bolivije (COB).
U utorak, 2. juna, ostavke su podneli ministar odbrane i ministarka obrazovanja.
Podsetimo da je ministarka obrazovanja početkom maja bila suočena s ozbiljnom krizom izazvanom protestima nastavnika, koji su zahtevali njenu smenu zbog neispunjavanja zahteva iznetih u platformi COB-a.
S druge strane, ministar odbrane podneo je ostavku nakon ukidanja Zakona 1341, koji je regulisao vanredno stanje. Već sledećeg dana predsednik najavljuje novi zakon što će se naći pred skupštinom, a kojim bi oružane snage bile ovlašćene da upotrebljavaju vatreno oružje protiv civila, uz istovremeno pružanje pravne zaštite oficirima. Ostavka se može tumačiti kao odbijanje bivšeg ministra da podrži takvu političku odluku predsednika.
Ipak, kriza u kabinetu ne znači automatski i opštu krizu vlasti. Uvođenjem vanrednog stanja predsednik bi mogao proteste ugušiti vojnim putem i ostati na funkciji. Međutim, to je veoma rizičan potez u kojem se sve stavlja na kocku.
Ako pobedi vojnim putem, vlada će dobiti manevarski prostor koji će joj omogućiti da primeni svoje mere, budući da bi narodni slojevi bili obeshrabreni krvoprolićem, mučenjima, progonstvom i hapšenjima sindikalnih i društvenih vođa. Mada, na srednji rok, oni se mogu ponovo organizovati.
S druge strane, ako demonstranti odluče pružiti otpor vanrednom stanju i počnu iscrpljivati ili ometati operativne planove oružanih snaga, mogao bi se razviti ustanički scenario. U takvim okolnostima vojni komandanti bi, kao što se više puta dešavalo u istoriji, mogli napustiti predsednika kako bi sprečili pobunu velikih razmera. U tom slučaju predsednik bi bio primoran da podnese ostavku.
