Оставке министара рада, образовања и одбране откривају дубоке поделе унутар власти у Боливији, док аналитичари упозоравају да ће даљи развој кризе зависити од способности владе да успостави дијалог или се определи за сучељавање са протестним покретом. Може ли се садашња криза окончати оставком самог председника?
Рикардо Алонсо Фернандес Салгеро, економиста
Оставке саме по себи не значе пад Родрига Паза, али показују да криза више није ограничена на поједине секторе, већ да је прерасла у кризу управљања државом.
Уколико влада реконструише кабинет, обезбеди снабдевање и отвори озбиљан и проверљив процес преговора, ситуација би могла бити стављена под контролу. Међутим, ако се определи за тврд приступ без решавања несташица, модел указује на веома ризичан развој догађаја: ширење протеста, слабљење унутрашње лојалности и реалну могућност принудног повлачења председника са дужности.
Данијел Флорес Ескобар, економски саветник
Сматрам да ове оставке одражавају кризу унутар кабинета. У ужем кругу власти не постоји сагласност о томе како се суочити с кризом; напротив, оне представљају израз убрзаног трошења владе и не би требало искључити могућност нових оставки у наредним данима.
Франсиско Тупах Гарсија, социолог и политички аналитичар
Оставка двоје министара Родрига Паза у уторак представља нови лом у председничком кабинету. За непуних седам месеци власти оставку су поднела четири од тринаест министара, што значи да је замењено готово 25 одсто кабинета.
То непосредно утиче на способност власти да обезбеди стабилно управљање државом на почетку мандата. Међутим, ако пажљиво погледамо ресоре о којима је реч, видећемо да постоји непосредна повезаност са протестима.
Прво је 22. априла смењен министар угљоводоника, пошто је четири месеца покушавао заташкати притужбе на лош квалитет горива, што је био један од првобитних разлога за мобилизацију грађана и незадовољство.
Затим, већ у јеку протеста, 21. маја оставку подноси министар рада, који је требало да буде мост између друштвених сектора који су подржали Паза и саме владе. Његова оставка показала је стварну неспособност власти да успостави дијалог са мобилисаним друштвеним групама, посебно са Централном радничком организацијом Боливије (COB).
У уторак, 2. јуна, оставке су поднели министар одбране и министарка образовања.
Подсетимо да је министарка образовања почетком маја била суочена с озбиљном кризом изазваном протестима наставника, који су захтевали њену смену због неиспуњавања захтева изнетих у платформи COB-а.
С друге стране, министар одбране поднео је оставку након укидања Закона 1341, који је регулисао ванредно стање. Већ следећег дана председник најављује нови закон што ће се наћи пред скупштином, а којим би оружане снаге биле овлашћене да употребљавају ватрено оружје против цивила, уз истовремено пружање правне заштите официрима. Оставка се може тумачити као одбијање бившег министра да подржи такву политичку одлуку председника.
Ипак, криза у кабинету не значи аутоматски и општу кризу власти. Увођењем ванредног стања председник би могао протесте угушити војним путем и остати на функцији. Међутим, то је веома ризичан потез у којем се све ставља на коцку.
Ако победи војним путем, влада ће добити маневарски простор који ће јој омогућити да примени своје мере, будући да би народни слојеви били обесхрабрени крвопролићем, мучењима, прогонством и хапшењима синдикалних и друштвених вођа. Мада, на средњи рок, они се могу поново организовати.
С друге стране, ако демонстранти одлуче пружити отпор ванредном стању и почну исцрпљивати или ометати оперативне планове оружаних снага, могао би се развити устанички сценарио. У таквим околностима војни команданти би, као што се више пута дешавало у историји, могли напустити председника како би спречили побуну великих размера. У том случају председник би био приморан да поднесе оставку.
