Устав Венецуеле је јасан у својим роковима. Једина законита могућност с којом опозиција може покушати је покретање референдума за опозив председника Николаса Мадура.
Догађаји од 3. јануара представљају преседан без паралеле у новијој историји Венецуеле и читавог света. Киднаповање председника републике под лажним оптужбама за трговину дрогом и примена екстериторијалне правде САД означили су тачку преокрета у међународним односима — барем на латиноамеричкој сцени. Ово је најсуровије лице империјализма који покушава да наметне наратив по којем Вашингтон може уклонити било ког лидера који се не повинује његовој хегемонији. Јасно се успоставља зона утицаја из које се искључује свако виђење другачије од оног коју су они спремни да прихвате.
Отмица председника Николаса Мадура значи управо то. Није битно да ли се некоме свиђа или не свиђа његово вођење државе, идеологија, размишљања или личност — све то не може бити довољан разлог за отмицу и насилну промену курса који је народ једне земље демократски одредио.
После отмице Николаса Мадура, потпредседница Делси Родригез преузела је дужност председнице. Ово је правна ситуација sui generis, јер венецуелански Устав не предвиђа одсуство шефа државе изазвано киднаповањем од неке стране силе. Правосудни органи и Национална скупштина ово тумаче као привремено вршење дужности до разрешења ситуације са заробљеним председником.
Шта доноси будућност? Првих сто дана мандата Родригезове обележио је наставак економских успеха започетих под Мадуром. Настављене су и планиране реформе, мада је њихово продубљивање ограничено стегама економског рата и блокадама које против Венецуеле спроводе САД и друге западне земље. Оне се постепено мењају, али треба истаћи да су највећи губитници управо они који су увели санкције. Није се Венецуела удаљила од америчких инвестиција; већ су санкције уведене за време Обаме и продубљене током Трамповог првог мандата приморале америчке економске субјекте да се повуку, јер нису смели да послују са венецуеланском нафтом нити са домаћим актерима. Они су изгубили пословне прилике. Мада је Венецуела и даље под снажним санкцијама и поморском блокадом, у првом кварталу забележен је значајан привредни раст. САД су отвориле преговоре, посебно након што су у Народној скупштини усвојени закони о променама у нафтном и рударском сектору.
Унутар земље спроведене су мере политичког отварања. Донети су закони о амнестији за осуђенике због подривачког деловања против државе. Важно је нагласити да су многи од ослобођених у прошлости заиста деловали против државе, па се не ради о државној репресији без основа, како се понекад тврди.
Присутно је обећање попуштања радикализованих ставова. Многи опозициони актери се враћају деловању унутар система, задржавајући критички однос према власти, али без прибегавања насиљу или побуни. Циљ је да се избегну немири који би могли послужити као изговор за војна уплитања или државне ударе, те да се очувају демократске институције заштићене Уставом.
Што се тиче питања нових избора, Устав Венецуеле је јасан у својим роковима. Једина законита могућност с којом опозиција може покушати је покретање референдума за опозив председника Николаса Мадура. Будући да отмица није предвиђена уставом, о том процесу тренутно одлучује вршитељка дужности председника. Међутим, тренутни приоритет свих битних политичких актера — па и умерене опозиције — јесте очување социјалног мира.
Сцене разарања које видимо у Гази или напетост у Западној Азији служе као опомена. Венецуела је тренутно стабилна и мирна. Анкете показују да већина становништва подржава Делси Родригез, пре свега због жеље за економском стабилношћу без потреса.
Будућност зависи од преговора и одбране институционалности. Одржавање избора ван уставних рокова значило би озакоњавање уплитања страних сила и насилног мењања режима кад год им није по вољи неки председник. То би било неприхватљиво за сваку земљу. А за Венецуелу је поштовање Устава једини пут ка очувању суверенитета и повратку Николаса Мадура у земљу.
