Argentina je zemlja dubokih protivrečnosti. Njena istorija isprepletena je velikim nacionalnim idealima i političkim sukobima, periodima ekonomskog procvata i teškim krizama, snažnim osećanjem nacionalnog ponosa i neprestanim preispitivanjem sopstvenog identiteta. U tom složenom istorijskom iskustvu Katolička crkva zauzima posebno mesto. Njeno prisustvo nije ograničeno na verski život, već je duboko utkano u kulturu, nacionalno pamćenje i društvene odnose. U takvu Argentinu, posle posete Urugvaju, stigao je papa Lav XIV, nastavljajući svoje prvo apostolsko putovanje po Latinskoj Americi.
Poseta je imala i izuzetnu simboličku težinu. Posle gotovo četiri decenije Argentina je ponovo dočekala rimskog pontifeksa, ali ovoga puta u znatno drugačijim okolnostima: papa Lav XIV je došao u otadžbinu svog prethodnika pape Franciska (2013-2025), prvog poglavara Katoličke crkve iz Latinske Amerike, koji tokom dvanaest godina pontifikata nijednom nije posetio rodnu zemlju. Tako je papa Lav XIV, na izvestan način, zatvorio jedan simbolički krug, dolazeći u zemlju iz koje je potekao papa čije je delovanje ostavilo dubok trag u savremenoj misiji Katoličke crkve.
Međutim, značaj Argentine za katolicizam ne iscrpljuje se činjenicom da je dala jednog papu. Katolička crkva bila je prisutna u svim važnim razdobljima njene istorije, od španskog kolonijalnog perioda i borbe za nezavisnost, preko stvaranja moderne države, do burnog 20. veka, obeleženog peronizmom, vojnim diktaturama i ponovnim uspostavljanjem demokratije. U tim procesima Crkva nije uvek imala jednoznačnu ulogu: pojedini njeni predstavnici bili su bliski političkoj vlasti, dok su drugi branili ljudska prava, suprotstavljali se nepravdi i delili sudbinu najsiromašnijih.
Upravo je ta napetost između institucionalnog položaja Crkve i njenog jevanđelskog poslanja jedna od osobenosti argentinskog katolicizma. Za razliku od susednog Urugvaja, koji je izgradio izrazito sekularni model države, Argentina je sačuvala privilegovan položaj Katoličke crkve, potvrđen i njenim ustavom. Naime, član 2. Ustava predviđa da država podržava katoličku veroispovest, dok Katolička crkva uživa poseban pravni status i određene oblike državne podrške, iako su svim građanima zagarantovane verske slobode. Istovremeno, argentinsko društvo poslednjih decenija prolazi kroz značajne verske promene: tradicionalna katolička pripadnost slabi, raste broj ljudi bez verske pripadnosti, a evangelističke zajednice postaju sve prisutnije.
Ipak, snagu argentinskog katolicizma nije moguće razumeti samo na osnovu statističkih podataka. Ona se ogleda i u duboko ukorenjenoj narodnoj pobožnosti, hodočašćima, poštovanju Bogorodice Luhanske, kao i u snažnoj pastirskoj tradiciji koja je posebno usmerena prema siromašnima. Iz tog duhovnog i društvenog okruženja razvila se i takozvana teologija naroda (teología del pueblo), jedna od osobenih struja argentinske katoličke misli, koja je značajno uticala na bogoslovske i pastirske stavove pape Franciska. Nastala šezdesetih godina 20. veka, u okviru širih latinoameričkih bogoslovskih rasprava o siromaštvu i društvenoj nepravdi, ova struja posmatra narod kao istorijsku i kulturnu zajednicu u kojoj se vera prenosi i živi kroz tradiciju, običaje, narodnu pobožnost i međusobnu solidarnost. Posebno mesto u njoj pripada siromašnima, koji nisu shvaćeni samo kao primaoci crkvene i društvene pomoći, već i kao nosioci verskog iskustva i aktivni učesnici u životu Crkve. Za razliku od onih struja teologije oslobođenja koje su veći naglasak stavljale na političke i ekonomske strukture, teologija naroda polazi pre svega od kulture, istorijskog iskustva i vere samog naroda.
U takvu zemlju Lav XIV stigao je 8. novembra 2026. godine, u trenutku kada se Argentina suočava sa dubokim političkim podelama i posledicama ekonomskih reformi predsednika Havijera Mileja (Javier Milei). Stoga se od papine posete nije očekivala samo duhovna poruka, već i reč koja bi mogla da osvetli neka od najosetljivijih pitanja savremenog argentinskog društva.
Od San Martina do pape Franciska: susret sa argentinskom istorijom
Jedan od prvih značajnih događaja papine posete bilo je polaganje venca kod spomenika generalu Hoseu de San Martinu (José de San Martín) u Buenos Ajresu. Ovaj čin imao je duboku simboličku težinu, budući da San Martin zauzima središnje mesto u istorijskom pamćenju argentinskog naroda i predstavlja jedan od najznačajnijih simbola njegovog nacionalnog identiteta.
Hose de San Martin (1778-1850) jedan je od najvećih junaka borbe za nezavisnost španskih kolonija u Južnoj Americi. Kao vojskovođa odigrao je presudnu ulogu u oslobođenju Argentine, Čilea i Perua, zbog čega se u Argentini poštuje kao otac otadžbine (Padre de la Patria). Njegov lik prevazilazi uobičajene političke podele i predstavlja jedan od najsnažnijih simbola nacionalnog jedinstva. Papino odavanje počasti San Martinu bilo je zato više od protokolarnog gesta. Ono je predstavljalo priznanje istorijskom nasleđu naroda kojem se obraćao, ali je istovremeno najavilo jednu od središnjih tema njegovog prvog govora u Argentini: odgovornost svakog pokolenja prema otadžbini koju je nasledilo.
„Nijedno pokolenje ne počinje da gradi otadžbinu od nule; ono je nasleđuje“, poručio je papa kasnije istog dana u Palati slobode (Palacio Libertad). U ovoj naizgled jednostavnoj rečenici sadržano je važno shvatanje nacionalne zajednice. Otadžbina nije vlasništvo jedne političke stranke, jedne generacije ili jedne ideologije. Ona je istorijsko nasleđe u čijem su stvaranju učestvovali mnogi, a koje svako pokolenje ima obavezu da sačuva, ispravi nepravde prošlosti i preda budućima. Papa je u svom govoru podsetio na različite korene argentinskog naroda: starosedelačke zajednice, evropske doseljenike i sve one koji su tokom istorije doprineli oblikovanju zemlje. Pominjući književnost Hosea Ernandesa (José Hernández) i Horhea Luisa Borhesa (Jorge Luis Borges), tango i svakodnevni običaj zajedničkog ispijanja matea (tradicionalnog južnoameričkog napitka), nastojao je da prikaže argentinski identitet kao plod susreta različitih istorijskih iskustava. Ovakav pristup imao je posebnu težinu u zemlji u kojoj političke podele neretko poprimaju oblik sukoba oko samog tumačenja nacionalne prošlosti. Papina poruka bila je da zajednička istorija, sa svojim slavnim i bolnim stranicama, treba da bude temelj odgovornosti, a ne povod za nove podele.
Milej, papa Francisko i moralne granice političke vlasti
Posebnu pažnju javnosti privukao je susret Lava XIV sa predsednikom Havijerom Milejem, kao i njihova obraćanja u Palati slobode, pred predstavnicima državnih vlasti, diplomatskog kora i civilnog društva. Predsednik Milej je u pozdravnom govoru istakao istorijsku ulogu Katoličke crkve u Argentini, ali je posebnu pažnju privukao deo njegovog obraćanja papi Lavu XIV u kojem je govorio o njegovom prethodniku papi Francisku, nazvavši ga „nesumnjivo najvažnijim Argentincem u istoriji“. Teško je ne primetiti protivrečnost između ovih reči i ranijih predsednikovih stavova. Tokom izborne kampanje 2023. godine Milej je oštro napadao papu Franciska, optužujući ga da svojim socijalnim stavovima podržava levičarske političke ideje. Posle izbora njegov odnos prema papi postepeno se promenio, a njihov susret u Vatikanu u februaru 2024. godine označio je početak znatno pomirljivijeg odnosa.
Međutim, razlike između Milejevog ekonomskog programa i socijalnog učenja Katoličke crkve nisu nestale. Pojedini predstavnici katoličke jerarhije u Argentini, naročito oni koji su neposredno uključeni u pastirski rad među siromašnima, nastavili su da upozoravaju na posledice smanjenja socijalnih izdataka i težak položaj najugroženijih. U tom kontekstu treba razumeti prvo obraćanje Lava XIV argentinskim vlastima. Papa nije ulazio u neposrednu političku polemiku sa predsednikom, niti je ocenjivao pojedinačne ekonomske mere njegove vlade. Umesto toga, govorio je o moralnim načelima na kojima bi trebalo da počiva vršenje političke vlasti.
„Vlast dostiže svoj najuzvišeniji smisao kada se vrši kao služenje“, istakao je papa, a zatim dodao: „Onaj ko vrši vlast dužan je i da postupa razborito, da priznaje granice poverene mu moći i da svoje odluke usmerava ka dobru celokupne zajednice.“ Ove reči, izgovorene u prisustvu predsednika Mileja, imale su posebnu snagu. U njima je sažeto hrišćansko shvatanje političkog autoriteta: vlast nije sama sebi cilj, niti njen legitimitet proizlazi isključivo iz izborne pobede i zakonskih ovlašćenja. Njeno moralno opravdanje nalazi se u služenju zajednici, poštovanju ljudskog dostojanstva i sposobnosti da sopstvenu moć ograniči u korist opšteg dobra. Papa je takođe podsetio da demokratija nije samo mehanizam izbora političkih predstavnika. Ona podrazumeva poštovanje institucija, slobodu izražavanja, spremnost na dijalog i sposobnost da se u političkom protivniku prepozna sugrađanin sa kojim se deli zajednička sudbina. U društvu u kojem političku raspravu često obeležavaju oštra retorika i međusobno nepoverenje, ova poruka nije bila bez značaja. Papa je podsetio da demokratija ne može dugoročno opstati ako se politički život svede na neprestano sukobljavanje nepomirljivih protivnika.
Ipak, najneposredniji dodir sa savremenom argentinskom stvarnošću usledio je kada je Lav XIV govorio o radu, ekonomiji i budućnosti mladih. „Ekonomija mora biti u službi čoveka, a ne čovek u službi ekonomije“, poručio je papa. Ova rečenica predstavlja jedno od temeljnih načela katoličkog socijalnog učenja. Njome se ne osporava značaj ekonomskog razvoja, privatne inicijative ili preduzetništva. Naprotiv, papa je izričito podržao stvaranje uslova za njihov razvoj. Ali je istovremeno naglasio da se uspeh ekonomske politike ne može meriti samo privrednim pokazateljima, već i njenim uticajem na konkretan život ljudi.
Posebno snažno odjeknulo je njegovo upozorenje o mladima koji napuštaju rodnu zemlju: „Jedna nacija mora ozbiljno da se zapita u čemu je pogrešila kada njeni mladi moraju da napuste svoju zemlju da bi ostvarili svoje snove.“ Time je pitanje iseljavanja mladih, koje se često posmatra isključivo kao ekonomski ili demografski problem, papa postavio u širi moralni kontekst. Društvo nije odgovorno samo za sadašnje ekonomske pokazatelje, već i za mogućnost da nova pokolenja u sopstvenoj otadžbini izgrade dostojanstven život. Ovde se jasno pokazuje i razlika između političkog i crkvenog pogleda na društvo. Dok političke vlasti svoje odluke često opravdavaju neophodnošću ekonomske stabilizacije i budućeg rasta, Crkva postavlja pitanje njihove neposredne ljudske cene, naročito za one koji imaju najmanje mogućnosti da se sami zaštite.
Tako je već prvog dana posete Lav XIV naznačio glavne teme svog obraćanja argentinskom društvu: odgovornost političke vlasti, dostojanstvo rada, brigu za najslabije i potrebu za nacionalnim pomirenjem. One će dobiti konkretniji pastirski izraz u njegovim narednim susretima sa predstavnicima sveta rada, osobama sa invaliditetom, mladima i zatvorenicima.
Dostojanstvo rada i granice ekonomskog napretka
Pitanja koja je Lav XIV otvorio u svom prvom obraćanju argentinskim vlastima dobila su potpuniji izraz 9. novembra, tokom susreta sa radnicima, poslodavcima i predstavnicima sindikata na Argentinskom katoličkom univerzitetu (Pontificia Universidad Católica Argentina) u Buenos Ajresu. Tom prilikom papa je govorio o jednom od središnjih pitanja katoličkog socijalnog učenja: kakvo mesto čovek zauzima u ekonomskom poretku i šta rad znači za njegovo dostojanstvo. Ova tema ima posebnu važnost u Argentini, zemlji sa snažnom tradicijom sindikalnog organizovanja, ali i dugom istorijom ekonomskih kriza, inflacije i socijalnih nejednakosti. Papa, međutim, nije ponudio politički ili ekonomski program, već je nastojao da podseti na antropološke i moralne temelje privrednog života. Polazeći od biblijskog shvatanja čoveka kao saradnika u Božjem stvaralačkom delu, Lav XIV naglasio je da rad nije samo sredstvo sticanja prihoda. On omogućava čoveku da razvija svoje sposobnosti, učestvuje u životu zajednice i doprinosi opštem dobru. Zbog toga se njegova vrednost ne može svesti na ekonomsku isplativost. „Ne postoji mali posao u Božjim očima: veličina dela nije u onome što se čini, već u ljubavi koja se ulaže u svaki gest, svaku reč i svaku misao“, poručio je papa. U ovim rečima se prepoznaje jedna od osobenosti hrišćanskog razumevanja rada. Njegovo dostojanstvo ne proizlazi isključivo iz društvenog ugleda zanimanja, visine zarade ili merljivih rezultata, već iz dostojanstva samog čoveka koji radi. Rad zato ne sme postati roba čija se vrednost određuje jedino zakonima tržišta.
I sam izbor papinog imena Lav XIV dobija poseban smisao u ovom kontekstu. Njegov prethodnik Lav XIII objavio je 1891. godine encikliku Rerum novarum, koja je postavila temelje savremenog katoličkog socijalnog učenja, nastojeći da odgovori na nepravde nastale industrijalizacijom i na sukob između kapitala i rada. Više od jednog veka kasnije, novi izazovi — nesigurni oblici zaposlenja, automatizacija i razvoj veštačke inteligencije — ponovo postavljaju pitanje odnosa tehnološkog napretka i ljudskog dostojanstva. Papa Lav XIV je zato upozorio da tehnološki razvoj ne sme biti prepušten isključivo logici efikasnosti i profita: „Tehnika uvek mora biti podređena etici; algoritam ne može zameniti ljudsko rasuđivanje.“
Papa je istovremeno priznao značaj preduzetništva, privatne inicijative i odgovornosti poslodavaca, ali je naglasio da ekonomska sloboda podrazumeva i obavezu prema zajednici. Posebno je istakao ulogu sindikata u zaštiti radnika, uz upozorenje da oni ne smeju zanemariti one koji rade u nesigurnim uslovima ili su isključeni iz formalnog tržišta rada. U završnici govora papa je podsetio na pet temeljnih načela katoličkog socijalnog učenja: ljudsko dostojanstvo, opšte dobro, univerzalnu namenu dobara, delotvornu solidarnost i odgovornu supsidijarnost. Prema načelu supsidijarnosti, država i više društvene institucije treba da podržavaju pojedince, porodice i lokalne zajednice u rešavanju njihovih problema, a ne da preuzimaju poslove koje oni mogu samostalno da obavljaju. Tako papino obraćanje nije predstavljalo jednostavnu kritiku tržišne ekonomije niti odbranu državnog intervencionizma. Ono je pre svega bilo podsećanje da ni tržište ni država nisu sami sebi cilj, već da svoje opravdanje nalaze u služenju čoveku.
Grad milosrđa: hrišćanski odgovor na kulturu isključivanja
Jedan od najznačajnijih pastirskih susreta tokom boravka u Argentini bila je papina poseta ustanovi „Mali Kotolengo Don Orione“ (Pequeño Cottolengo Don Orione) u Klejpolu (Claypole), u širem području Buenos Ajresa. Ova ustanova, posvećena brizi o osobama sa invaliditetom i drugim ljudima kojima je potrebna stalna pomoć, nastavlja dobrotvorno delo Svetog Luiđija Orionea (Luigi Orione, 1872-1940), italijanskog sveštenika čije je misionarsko i humanitarno delovanje ostavilo dubok trag i u Argentini. U svom obraćanju Lav XIV podsetio je da je Don Orione želeo da takve ustanove postanu „gradovi milosrđa“ (ciudades de la caridad), mesta na kojima se hrišćanska ljubav ne iscrpljuje u pružanju materijalne pomoći, već postaje temelj zajedničkog života.
„Postoje mesta, poput ovog doma, u kojima se milosrđe ne izražava samo delima, već se prepoznaje u svakom gestu, svakom licu, svakom osmehu“, rekao je papa. Razvijajući ovu misao, Lav XIV ukazao je na tri jevanđelska mesta — Vitlejem, Nazaret i Vitaniju — kao na tri obrasca hrišćanskog odnosa prema čoveku. Vitlejem je predstavio kao mesto prihvatanja i zaštite života, Nazaret kao prostor porodičnog i zajedničkog života u kojem čovek razvija svoje sposobnosti, a Vitaniju kao dom prijateljstva, uzajamnog poverenja i ljubavi. Ova tri primera pokazuju da hrišćansko milosrđe nije samo pomoć onima koji su u nevolji. Ono podrazumeva prihvatanje čoveka kao ličnosti, njegovo uključivanje u zajednicu i izgradnju odnosa u kojima niko nije sveden na svoju bolest, invaliditet ili zavisnost od tuđe pomoći. Zato su posebnu snagu imale papine reči upućene korisnicima ustanove: „Vaši životi nisu teret za društvo; oni su blagoslov“. U ovoj rečenici sadržana je jasna kritika shvatanja prema kojem se vrednost čoveka određuje njegovom produktivnošću, fizičkim sposobnostima ili društvenom uspešnošću. Hrišćanska antropologija polazi od drugačijeg načela: ljudsko dostojanstvo nije nešto što se stiče radom, zaslugama ili korisnošću, već pripada svakom čoveku kao ličnosti stvorenoj po liku Božjem.
Papa je naglasio da se napredak jedne zemlje meri i njenom sposobnošću da prihvati osobe sa invaliditetom i posebnim potrebama. Tako je poseta ustanovi Don Orione dobila i širi društveni značaj: ona je podsetila da se istinski kvalitet zajednice ne ogleda samo u njenom bogatstvu, već i u načinu na koji se odnosi prema najranjivijim članovima. Ovakvo razumevanje milosrđa blisko je pastirskom nasleđu pape Franciska, koji je neprestano pozivao Crkvu da izađe na društvene i egzistencijalne periferije. Lav XIV je u Klejpolu to nasleđe povezao sa pozivom na izgradnju „civilizacije ljubavi“ (civilización del amor), društva u kojem solidarnost nije izuzetak, već jedno od temeljnih načela zajedničkog života. Posebno je upečatljivo što se u kapeli ove ustanove čuva relikvija srca Svetog Luiđija Orionea. Podsećajući na njegovu misao da će „milosrđe spasti svet“, papa je ukazao da hrišćanska ljubav nije tek osećanje saosećanja, već snaga koja može da preobražava ljude i društvene odnose.
Kordoba: svetost koja je oblikovala argentinski katolicizam
Tokom posete Kordobi (Córdoba), 10. novembra, Lav XIV susreo se sa jednim od najvažnijih istorijskih središta argentinskog katolicizma. Ovaj grad ima posebno mesto u verskoj i kulturnoj istoriji zemlje, naročito zahvaljujući isusovačkom prisustvu, koje je od kolonijalnog perioda značajno doprinelo razvoju obrazovanja i duhovnog života. U obraćanju biskupima, sveštenicima, monaštvu i pastirskim saradnicima papa je podsetio na dvoje argentinskih svetitelja čiji životi na osoben način otkrivaju duhovni karakter ove zemlje. Prva je Sveta Marija Antonija de Pas i Figeroa (María Antonia de Pazy Figueroa, 1730-1799), poznata kao Mama Antula (Mama Antula). Posle proterivanja isusovaca iz španskih poseda u Latinskoj Americi 1767. godine, ona je nastavila da širi isusovačku duhovnost, organizujući duhovne vežbe i prelazeći velike razdaljine kako bi vernicima omogućila učešće u njima. Papa Francisko proglasio ju je svetom 2024. godine.
Drugi je Sveti Hose Gabrijel del Rosario Bročero (José Gabriel del Rosario Brochero, 1840-1914), poznat kao sveštenik Bročero (Cura Brochero), sveštenik koji je služio stanovništvu udaljenih planinskih oblasti Kordobe. Njegovo delovanje obuhvatalo je propovedanje, duhovno rukovođenje, brigu o siromašnima i nastojanja da se poboljšaju životni uslovi lokalnog stanovništva. Papa je ukazao na duhovnu nit koja povezuje Mamu Antulu, oca Bročera i papu Franciska: isusovačka duhovnost, u čijem se središtu nalaze lično obraćenje, razlikovanje duhova i spremnost da vera dobije konkretan izraz u služenju drugima. Ovde se ponovo otkriva jedna od važnih osobenosti argentinskog katolicizma. Njegova istorija nije samo istorija crkvenih ustanova, već i ljudi koji su veru svedočili u neposrednom susretu sa narodom, često u sredinama daleko od velikih gradova i političkih centara. Svetost se u njihovim životima nije ispoljavala kao udaljavanje od sveta, već kao preuzimanje odgovornosti za konkretne ljude i njihove potrebe.
Mladi pred idolima savremenog sveta
Na molitvenom bdeniju sa mladima u Buenos Ajresu, 10. novembra, Lav XIV je svoje obraćanje zasnovao na biblijskoj priči o trojici mladića — Ananiji, Azariji i Misailu — koji su odbili da se poklone zlatnom kipu vavilonskog cara Navuhodonosora, iako im je zbog toga pretila smrt u ognjenoj peći. Papa je posebno naglasio njihovu unutrašnju slobodu. Iako su živeli u tuđini, pod vlašću moćnog vladara, nisu pristali da svoju savest potčine sili. Njihova vernost Bogu pokazala je da istinska sloboda ne zavisi samo od spoljašnjih okolnosti, već i od čovekove sposobnosti da odbije ono što ga duhovno porobljava. Polazeći od tog biblijskog primera, Lav XIV je upozorio na savremene idole koji od mladog čoveka zahtevaju slično potčinjavanje: uspeh po svaku cenu, novac, opsednutost fizičkim izgledom, popularnost i neumerenu potragu za zadovoljstvom.
„Ne klečite pred onim što vam ne može dati život! A ako ste nekada pali, ustanite! Ne dozvolite da vam bilo šta ili bilo ko oduzme slobodu koju vam je Bog dao“, poručio je papa. Ova poruka prevazilazi uobičajeno moralno upozorenje protiv materijalizma. Ona postavlja pitanje šta zapravo upravlja čovekovim životom i koliko je njegova sloboda stvarna ako neprestano zavisi od tuđeg odobravanja, društvenog uspeha ili prolaznih zadovoljstava. Lav XIV nije predstavio hrišćansku veru kao niz zabrana, već kao put oslobođenja od onoga što čoveka lišava sposobnosti da voli. Podsetio je da Hristova ljubav ne ostavlja čoveka zarobljenog u njegovim slabostima, nego ga poziva na pokajanje i preobražaj. U argentinskom kontekstu, gde se mladi suočavaju sa neizvesnošću zaposlenja, ekonomskim teškoćama i pitanjem sopstvene budućnosti, papine reči imale su i širi smisao. One nisu pozivale samo na ličnu moralnu odgovornost, već i na izgradnju društva u kojem mlad čovek neće biti prinuđen da svoju vrednost meri isključivo uspehom, bogatstvom ili društvenim položajem.
Zatvor kao mesto pokajanja i novog početka
Poslednjeg dana boravka u Argentini, 11. novembra, papa je posetio federalni zatvor u buenoajreskom naselju Devoto (Villa Devoto). Ovaj susret imao je posebnu duhovnu težinu jer je Lav XIV govorio ljudima čija je sloboda ograničena, ali čije ljudsko dostojanstvo, prema hrišćanskom shvatanju, ostaje neprikosnoveno. Umesto da se zadrži na uobičajenom pozivu na pokajanje, papa je razvio dublju misao o iskustvu ljudske ograničenosti. Savremeno društvo, primetio je, često nastoji da prikrije ili ukloni sve što podseća na čovekovu slabost — bolest, starost, patnju i neuspeh. Međutim, svest o sopstvenim granicama može postati početak duhovnog sazrevanja. „Čovek ne procvetava uprkos svojim ograničenjima, već često upravo kroz njih“, istakao je papa. Ova misao ne znači opravdavanje zločina niti umanjivanje odgovornosti za učinjeno zlo. Naprotiv, istinsko pokajanje pretpostavlja priznavanje sopstvene krivice i spremnost da se prihvate njene posledice. Ali hrišćanska vera istovremeno odbacuje shvatanje da čovek mora zauvek ostati zarobljen u svojoj prošlosti.
Zato je Lav XIV zatvorenicima poručio da i njihov boravak u zatvoru može postati prilika za novi početak, pomirenje sa Bogom i postepeni povratak porodici i društvu. Papa je podsetio i na Hristove reči iz Jevanđelja po Mateju: „U tamnici bijah i dođoste k meni“ (Mt 25, 36). Hristovo poistovećivanje sa zatvorenikom predstavlja jedno od najsnažnijih jevanđelskih svedočanstava da čovek ne gubi svoje dostojanstvo čak ni onda kada je lišen slobode. Istovremeno, Lav XIV je pozvao zatvorske službenike i državne vlasti da stvaraju uslove za stvarnu rehabilitaciju i ponovno uključivanje osuđenika u društvo. Tako je pitanje zatvora predstavljeno ne samo kao problem kažnjavanja, već i kao pitanje pravde, milosrđa i odgovornosti za čovekovu budućnost.
Luhan: narodna pobožnost i poziv na pomirenje
Završni događaj papine posete Argentini bila je misa 11. novembra ispred bazilike Bogorodice Luhanske (Nuestra Señora de Luján), najvažnijeg katoličkog svetilišta u zemlji. Prema podacima lokalnih vlasti koje je preneo Vatikan, okupilo se više od dva miliona vernika. Luhan (Luján) zauzima posebno mesto u verskom životu Argentine. Poštovanje Bogorodice Luhanske vezuje se za događaj iz 1630. godine, kada je, prema predanju, mala Bogorodičina statua, doneta iz Brazila, na neobjašnjiv način ostala na mestu koje je kasnije postalo središte hodočašća. Vremenom se oko ovog svetilišta razvila snažna tradicija narodne pobožnosti, koja je postala jedan od najprepoznatljivijih izraza argentinskog katolicizma.
Posebnost Luhana nije samo u velikom broju hodočasnika. Ovo svetilište predstavlja mesto susreta različitih društvenih slojeva, generacija i životnih iskustava. U zemlji obeleženoj političkim podelama, Bogorodica Luhanska ostaje jedan od simbola verskog i kulturnog zajedništva koji prevazilazi stranačke i ideološke granice. Zbog toga je izbor Luhana za završnu misu imao duboko značenje. Papa je svoju propoved posvetio duhovnom putu koji obuhvata pomirenje, slušanje Božje reči, evharistijsko zajedništvo i misionarsko poslanje.
Posebno je istakao da hrišćansko pomirenje nije puko zaboravljanje prošlosti ili privremeno prevazilaženje sukoba. Ono podrazumeva unutrašnji preobražaj, sposobnost opraštanja i spremnost da se drugi čovek prihvati kao brat, čak i onda kada postoje duboke razlike. Govoreći o Evharistiji, Lav XIV je naglasio: „Sam Hristos nas poziva za svoju trpezu i za njom smo svi dobrodošli“. Ova rečenica dobija posebnu snagu u svetlu čitave posete. Od susreta sa političkim vlastima, preko radnika, osoba sa invaliditetom i mladih, do zatvorenika, papa je neprestano ukazivao na dostojanstvo svakog čoveka i potrebu za izgradnjom zajedništva. Evharistija je u njegovoj završnoj propovedi predstavljena kao izvor tog zajedništva, a ne samo kao njegov simbol. Luhan je imao i lično značenje za Lava XIV. Podsetio je da je njegov pontifikat započeo 8. maja 2025. godine, na praznik Bogorodice Luhanske, zbog čega je njegovo prisustvo u ovom svetilištu dobilo posebnu duhovnu dimenziju. Obraćajući se Bogorodici, papa je izrazio želju da se, poput miliona argentinskih hodočasnika, i sam skloni pod njen materinski pokrov.
Na kraju propovedi Lav XIV uputio je snažan poziv argentinskom narodu, oslanjajući se na poznate reči Svetog Avgustina: „Argentino, ustani i hodi! Ljubi i čini šta hoćeš: ako ćutiš, ćuti iz ljubavi; ako vičeš, viči iz ljubavi; ako ispravljaš, ispravljaj iz ljubavi; ako opraštaš, opraštaj iz ljubavi. Neka u tebi bude koren ljubavi, jer iz tog korena može proisteći samo dobro“ (Sveti Avgustin, Tumačenje Prve poslanice apostola Jovana, 7, 8).
Avgustinova misao ovde nije upotrebljena kao poziv na neograničenu slobodu postupanja, već kao sažetak hrišćanskog moralnog života. Čovekova sloboda ne nalazi svoje ispunjenje u mogućnosti da čini sve što poželi, već u ljubavi koja usmerava njegovu volju i postupke prema dobru. Tako je papa završnu poruku argentinskom narodu zasnovao na uverenju da nijedna društvena obnova ne može biti potpuna bez obnove međuljudskih odnosa.
Poseta Lava XIV Argentini pokazala je da Katolička crkva, uprkos sekularizaciji i promenama u verskoj strukturi stanovništva, i dalje ima značajno mesto u duhovnom i javnom životu zemlje. Međutim, papina poruka nije bila usmerena na očuvanje institucionalnog uticaja Crkve, već na verodostojnost njenog jevanđelskog svedočenja. U zemlji snažnog nacionalnog ponosa, ali i dubokih političkih podela, Lav XIV podsetio je da se veličina jednog naroda ne meri samo njegovom istorijom, bogatstvom ili političkom moći, već i sposobnošću da zaštiti najslabije, obezbedi budućnost mladima i izgradi odnose zasnovane na pravdi, milosrđu i solidarnosti.
Tako je papina poseta postala i susret sa nasleđem pape Franciska, čije su pastirske ideje nastale u argentinskom duhovnom i društvenom okruženju. Papa Lav XIV nije samo podsetio na to nasleđe, već ga je povezao sa sopstvenim naglaskom na dostojanstvu rada, odgovornosti političke vlasti i hrišćanskom pozivu na pomirenje. Iz Argentine papa je nastavio putovanje u Peru, zemlju koja u njegovoj ličnoj biografiji zauzima posebno mesto i u kojoj je proveo značajan deo svog svešteničkog, misionarskog i episkopskog služenja.
