Аргентина је земља дубоких противречности. Њена историја испреплетена је великим националним идеалима и политичким сукобима, периодима економског процвата и тешким кризама, снажним осећањем националног поноса и непрестаним преиспитивањем сопственог идентитета. У том сложеном историјском искуству Католичка црква заузима посебно место. Њено присуство није ограничено на верски живот, већ је дубоко уткано у културу, национално памћење и друштвене односе. У такву Аргентину, после посете Уругвају, стигао је папа Лав XIV, настављајући своје прво апостолско путовање по Латинској Америци.
Посета је имала и изузетну симболичку тежину. После готово четири деценије Аргентина је поново дочекала римског понтифекса, али овога пута у знатно другачијим околностима: папа Лав XIV је дошао у отаџбину свог претходника папе Франциска (2013-2025), првог поглавара Католичке цркве из Латинске Америке, који током дванаест година понтификата ниједном није посетио родну земљу. Тако је папа Лав XIV, на известан начин, затворио један симболички круг, долазећи у земљу из које је потекао папа чије је деловање оставило дубок траг у савременој мисији Католичке цркве.
Међутим, значај Аргентине за католицизам не исцрпљује се чињеницом да је дала једног папу. Католичка црква била је присутна у свим важним раздобљима њене историје, од шпанског колонијалног периода и борбе за независност, преко стварања модерне државе, до бурног 20. века, обележеног перонизмом, војним диктатурама и поновним успостављањем демократије. У тим процесима Црква није увек имала једнозначну улогу: поједини њени представници били су блиски политичкој власти, док су други бранили људска права, супротстављали се неправди и делили судбину најсиромашнијих.
Управо је та напетост између институционалног положаја Цркве и њеног јеванђелског послања једна од особености аргентинског католицизма. За разлику од суседног Уругваја, који је изградио изразито секуларни модел државе, Аргентина је сачувала привилегован положај Католичке цркве, потврђен и њеним уставом. Наиме, члан 2. Устава предвиђа да држава подржава католичку вероисповест, док Католичка црква ужива посебан правни статус и одређене облике државне подршке, иако су свим грађанима загарантоване верске слободе. Истовремено, аргентинско друштво последњих деценија пролази кроз значајне верске промене: традиционална католичка припадност слаби, расте број људи без верске припадности, а евангелистичке заједнице постају све присутније.
Ипак, снагу аргентинског католицизма није могуће разумети само на основу статистичких података. Она се огледа и у дубоко укорењеној народној побожности, ходочашћима, поштовању Богородице Луханске, као и у снажној пастирској традицији која је посебно усмерена према сиромашнима. Из тог духовног и друштвеног окружења развила се и такозвана теологија народа (teología del pueblo), једна од особених струја аргентинске католичке мисли, која је значајно утицала на богословске и пастирске ставове папе Франциска. Настала шездесетих година 20. века, у оквиру ширих латиноамеричких богословских расправа о сиромаштву и друштвеној неправди, ова струја посматра народ као историјску и културну заједницу у којој се вера преноси и живи кроз традицију, обичаје, народну побожност и међусобну солидарност. Посебно место у њој припада сиромашнима, који нису схваћени само као примаоци црквене и друштвене помоћи, већ и као носиоци верског искуства и активни учесници у животу Цркве. За разлику од оних струја теологије ослобођења које су већи нагласак стављале на политичке и економске структуре, теологија народа полази пре свега од културе, историјског искуства и вере самог народа.
У такву земљу Лав XIV стигао је 8. новембра 2026. године, у тренутку када се Аргентина суочава са дубоким политичким поделама и последицама економских реформи председника Хавијера Милеја (Javier Milei). Стога се од папине посете није очекивала само духовна порука, већ и реч која би могла да осветли нека од најосетљивијих питања савременог аргентинског друштва.
Од Сан Мартина до папе Франциска: сусрет са аргентинском историјом
Један од првих значајних догађаја папине посете било је полагање венца код споменика генералу Хосеу де Сан Мартину (José de San Martín) у Буенос Ајресу. Овај чин имао је дубоку симболичку тежину, будући да Сан Мартин заузима средишње место у историјском памћењу аргентинског народа и представља један од најзначајнијих симбола његовог националног идентитета.
Хосе де Сан Мартин (1778-1850) један је од највећих јунака борбе за независност шпанских колонија у Јужној Америци. Као војсковођа одиграо је пресудну улогу у ослобођењу Аргентине, Чилеа и Перуа, због чега се у Аргентини поштује као отац отаџбине (Padre de la Patria). Његов лик превазилази уобичајене политичке поделе и представља један од најснажнијих симбола националног јединства. Папино одавање почасти Сан Мартину било је зато више од протоколарног геста. Оно је представљало признање историјском наслеђу народа којем се обраћао, али је истовремено најавило једну од средишњих тема његовог првог говора у Аргентини: одговорност сваког поколења према отаџбини коју је наследило.
„Ниједно поколење не почиње да гради отаџбину од нуле; оно је наслеђује“, поручио је папа касније истог дана у Палати слободе (Palacio Libertad). У овој наизглед једноставној реченици садржано је важно схватање националне заједнице. Отаџбина није власништво једне политичке странке, једне генерације или једне идеологије. Она је историјско наслеђе у чијем су стварању учествовали многи, а које свако поколење има обавезу да сачува, исправи неправде прошлости и преда будућима. Папа је у свом говору подсетио на различите корене аргентинског народа: староседелачке заједнице, европске досељенике и све оне који су током историје допринели обликовању земље. Помињући књижевност Хосеа Ернандеса (José Hernández) и Хорхеа Луиса Борхеса (Jorge Luis Borges), танго и свакодневни обичај заједничког испијања матеа (традиционалног јужноамеричког напитка), настојао је да прикаже аргентински идентитет као плод сусрета различитих историјских искустава. Овакав приступ имао је посебну тежину у земљи у којој политичке поделе неретко попримају облик сукоба око самог тумачења националне прошлости. Папина порука била је да заједничка историја, са својим славним и болним страницама, треба да буде темељ одговорности, а не повод за нове поделе.
Милеј, папа Франциско и моралне границе политичке власти
Посебну пажњу јавности привукао је сусрет Лава XIV са председником Хавијером Милејем, као и њихова обраћања у Палати слободе, пред представницима државних власти, дипломатског кора и цивилног друштва. Председник Милеј је у поздравном говору истакао историјску улогу Католичке цркве у Аргентини, али је посебну пажњу привукао део његовог обраћања папи Лаву XIV у којем је говорио о његовом претходнику папи Франциску, назвавши га „несумњиво најважнијим Аргентинцем у историји“. Тешко је не приметити противречност између ових речи и ранијих председникових ставова. Током изборне кампање 2023. године Милеј је оштро нападао папу Франциска, оптужујући га да својим социјалним ставовима подржава левичарске политичке идеје. После избора његов однос према папи постепено се променио, а њихов сусрет у Ватикану у фебруару 2024. године означио је почетак знатно помирљивијег односа.
Међутим, разлике између Милејевог економског програма и социјалног учења Католичке цркве нису нестале. Поједини представници католичке јерархије у Аргентини, нарочито они који су непосредно укључени у пастирски рад међу сиромашнима, наставили су да упозоравају на последице смањења социјалних издатака и тежак положај најугроженијих. У том контексту треба разумети прво обраћање Лава XIV аргентинским властима. Папа није улазио у непосредну политичку полемику са председником, нити је оцењивао појединачне економске мере његове владе. Уместо тога, говорио је о моралним начелима на којима би требало да почива вршење политичке власти.
„Власт достиже свој најузвишенији смисао када се врши као служење“, истакао је папа, а затим додао: „Онај ко врши власт дужан је и да поступа разборито, да признаје границе поверене му моћи и да своје одлуке усмерава ка добру целокупне заједнице.“ Ове речи, изговорене у присуству председника Милеја, имале су посебну снагу. У њима је сажето хришћанско схватање политичког ауторитета: власт није сама себи циљ, нити њен легитимитет произлази искључиво из изборне победе и законских овлашћења. Њено морално оправдање налази се у служењу заједници, поштовању људског достојанства и способности да сопствену моћ ограничи у корист општег добра. Папа је такође подсетио да демократија није само механизам избора политичких представника. Она подразумева поштовање институција, слободу изражавања, спремност на дијалог и способност да се у политичком противнику препозна суграђанин са којим се дели заједничка судбина. У друштву у којем политичку расправу често обележавају оштра реторика и међусобно неповерење, ова порука није била без значаја. Папа је подсетио да демократија не може дугорочно опстати ако се политички живот сведе на непрестано сукобљавање непомирљивих противника.
Ипак, најнепосреднији додир са савременом аргентинском стварношћу уследио је када је Лав XIV говорио о раду, економији и будућности младих. „Економија мора бити у служби човека, а не човек у служби економије“, поручио је папа. Ова реченица представља једно од темељних начела католичког социјалног учења. Њоме се не оспорава значај економског развоја, приватне иницијативе или предузетништва. Напротив, папа је изричито подржао стварање услова за њихов развој. Али је истовремено нагласио да се успех економске политике не може мерити само привредним показатељима, већ и њеним утицајем на конкретан живот људи.
Посебно снажно одјекнуло је његово упозорење о младима који напуштају родну земљу: „Једна нација мора озбиљно да се запита у чему је погрешила када њени млади морају да напусте своју земљу да би остварили своје снове.“ Тиме је питање исељавања младих, које се често посматра искључиво као економски или демографски проблем, папа поставио у шири морални контекст. Друштво није одговорно само за садашње економске показатеље, већ и за могућност да нова поколења у сопственој отаџбини изграде достојанствен живот. Овде се јасно показује и разлика између политичког и црквеног погледа на друштво. Док политичке власти своје одлуке често оправдавају неопходношћу економске стабилизације и будућег раста, Црква поставља питање њихове непосредне људске цене, нарочито за оне који имају најмање могућности да се сами заштите.
Тако је већ првог дана посете Лав XIV назначио главне теме свог обраћања аргентинском друштву: одговорност политичке власти, достојанство рада, бригу за најслабије и потребу за националним помирењем. Оне ће добити конкретнији пастирски израз у његовим наредним сусретима са представницима света рада, особама са инвалидитетом, младима и затвореницима.
Достојанство рада и границе економског напретка
Питања која је Лав XIV отворио у свом првом обраћању аргентинским властима добила су потпунији израз 9. новембра, током сусрета са радницима, послодавцима и представницима синдиката на Аргентинском католичком универзитету (Pontificia Universidad Católica Argentina) у Буенос Ајресу. Том приликом папа је говорио о једном од средишњих питања католичког социјалног учења: какво место човек заузима у економском поретку и шта рад значи за његово достојанство. Ова тема има посебну важност у Аргентини, земљи са снажном традицијом синдикалног организовања, али и дугом историјом економских криза, инфлације и социјалних неједнакости. Папа, међутим, није понудио политички или економски програм, већ је настојао да подсети на антрополошке и моралне темеље привредног живота. Полазећи од библијског схватања човека као сарадника у Божјем стваралачком делу, Лав XIV нагласио је да рад није само средство стицања прихода. Он омогућава човеку да развија своје способности, учествује у животу заједнице и доприноси општем добру. Због тога се његова вредност не може свести на економску исплативост. „Не постоји мали посао у Божјим очима: величина дела није у ономе што се чини, већ у љубави која се улаже у сваки гест, сваку реч и сваку мисао“, поручио је папа. У овим речима се препознаје једна од особености хришћанског разумевања рада. Његово достојанство не произлази искључиво из друштвеног угледа занимања, висине зараде или мерљивих резултата, већ из достојанства самог човека који ради. Рад зато не сме постати роба чија се вредност одређује једино законима тржишта.
И сам избор папиног имена Лав XIV добија посебан смисао у овом контексту. Његов претходник Лав XIII објавио је 1891. године енциклику Rerum novarum, која је поставила темеље савременог католичког социјалног учења, настојећи да одговори на неправде настале индустријализацијом и на сукоб између капитала и рада. Више од једног века касније, нови изазови — несигурни облици запослења, аутоматизација и развој вештачке интелигенције — поново постављају питање односа технолошког напретка и људског достојанства. Папа Лав XIV је зато упозорио да технолошки развој не сме бити препуштен искључиво логици ефикасности и профита: „Техника увек мора бити подређена етици; алгоритам не може заменити људско расуђивање.“
Папа је истовремено признао значај предузетништва, приватне иницијативе и одговорности послодаваца, али је нагласио да економска слобода подразумева и обавезу према заједници. Посебно је истакао улогу синдиката у заштити радника, уз упозорење да они не смеју занемарити оне који раде у несигурним условима или су искључени из формалног тржишта рада. У завршници говора папа је подсетио на пет темељних начела католичког социјалног учења: људско достојанство, опште добро, универзалну намену добара, делотворну солидарност и одговорну супсидијарност. Према начелу супсидијарности, држава и више друштвене институције треба да подржавају појединце, породице и локалне заједнице у решавању њихових проблема, а не да преузимају послове које они могу самостално да обављају. Тако папино обраћање није представљало једноставну критику тржишне економије нити одбрану државног интервенционизма. Оно је пре свега било подсећање да ни тржиште ни држава нису сами себи циљ, већ да своје оправдање налазе у служењу човеку.
Град милосрђа: хришћански одговор на културу искључивања
Један од најзначајнијих пастирских сусрета током боравка у Аргентини била је папина посета установи „Мали Котоленго Дон Орионе“ (Pequeño Cottolengo Don Orione) у Клејполу (Claypole), у ширем подручју Буенос Ајреса. Ова установа, посвећена бризи о особама са инвалидитетом и другим људима којима је потребна стална помоћ, наставља добротворно дело Светог Луиђија Орионеа (Luigi Orione, 1872-1940), италијанског свештеника чије је мисионарско и хуманитарно деловање оставило дубок траг и у Аргентини. У свом обраћању Лав XIV подсетио је да је Дон Орионе желео да такве установе постану „градови милосрђа“ (ciudades de la caridad), места на којима се хришћанска љубав не исцрпљује у пружању материјалне помоћи, већ постаје темељ заједничког живота.
„Постоје места, попут овог дома, у којима се милосрђе не изражава само делима, већ се препознаје у сваком гесту, сваком лицу, сваком осмеху“, рекао је папа. Развијајући ову мисао, Лав XIV указао је на три јеванђелска места — Витлејем, Назарет и Витанију — као на три обрасца хришћанског односа према човеку. Витлејем је представио као место прихватања и заштите живота, Назарет као простор породичног и заједничког живота у којем човек развија своје способности, а Витанију као дом пријатељства, узајамног поверења и љубави. Ова три примера показују да хришћанско милосрђе није само помоћ онима који су у невољи. Оно подразумева прихватање човека као личности, његово укључивање у заједницу и изградњу односа у којима нико није сведен на своју болест, инвалидитет или зависност од туђе помоћи. Зато су посебну снагу имале папине речи упућене корисницима установе: „Ваши животи нису терет за друштво; они су благослов“. У овој реченици садржана је јасна критика схватања према којем се вредност човека одређује његовом продуктивношћу, физичким способностима или друштвеном успешношћу. Хришћанска антропологија полази од другачијег начела: људско достојанство није нешто што се стиче радом, заслугама или корисношћу, већ припада сваком човеку као личности створеној по лику Божјем.
Папа је нагласио да се напредак једне земље мери и њеном способношћу да прихвати особе са инвалидитетом и посебним потребама. Тако је посета установи Дон Орионе добила и шири друштвени значај: она је подсетила да се истински квалитет заједнице не огледа само у њеном богатству, већ и у начину на који се односи према најрањивијим члановима. Овакво разумевање милосрђа блиско је пастирском наслеђу папе Франциска, који је непрестано позивао Цркву да изађе на друштвене и егзистенцијалне периферије. Лав XIV је у Клејполу то наслеђе повезао са позивом на изградњу „цивилизације љубави“ (civilización del amor), друштва у којем солидарност није изузетак, већ једно од темељних начела заједничког живота. Посебно је упечатљиво што се у капели ове установе чува реликвија срца Светог Луиђија Орионеа. Подсећајући на његову мисао да ће „милосрђе спасти свет“, папа је указао да хришћанска љубав није тек осећање саосећања, већ снага која може да преображава људе и друштвене односе.
Кордоба: светост која је обликовала аргентински католицизам
Током посете Кордоби (Córdoba), 10. новембра, Лав XIV сусрео се са једним од најважнијих историјских средишта аргентинског католицизма. Овај град има посебно место у верској и културној историји земље, нарочито захваљујући исусовачком присуству, које је од колонијалног периода значајно допринело развоју образовања и духовног живота. У обраћању бискупима, свештеницима, монаштву и пастирским сарадницима папа је подсетио на двоје аргентинских светитеља чији животи на особен начин откривају духовни карактер ове земље. Прва је Света Марија Антонија де Пас и Фигероа (María Antonia de Pazy Figueroa, 1730-1799), позната као Мама Антула (Mama Antula). После протеривања исусоваца из шпанских поседа у Латинској Америци 1767. године, она је наставила да шири исусовачку духовност, организујући духовне вежбе и прелазећи велике раздаљине како би верницима омогућила учешће у њима. Папа Франциско прогласио ју је светом 2024. године.
Други је Свети Хосе Габријел дел Росарио Брочеро (José Gabriel del Rosario Brochero, 1840-1914), познат као свештеник Брочеро (Cura Brochero), свештеник који је служио становништву удаљених планинских области Кордобе. Његово деловање обухватало је проповедање, духовно руковођење, бригу о сиромашнима и настојања да се побољшају животни услови локалног становништва. Папа је указао на духовну нит која повезује Маму Антулу, оца Брочера и папу Франциска: исусовачка духовност, у чијем се средишту налазе лично обраћење, разликовање духова и спремност да вера добије конкретан израз у служењу другима. Овде се поново открива једна од важних особености аргентинског католицизма. Његова историја није само историја црквених установа, већ и људи који су веру сведочили у непосредном сусрету са народом, често у срединама далеко од великих градова и политичких центара. Светост се у њиховим животима није испољавала као удаљавање од света, већ као преузимање одговорности за конкретне људе и њихове потребе.
Млади пред идолима савременог света
На молитвеном бденију са младима у Буенос Ајресу, 10. новембра, Лав XIV је своје обраћање засновао на библијској причи о тројици младића — Ананији, Азарији и Мисаилу — који су одбили да се поклоне златном кипу вавилонског цара Навуходоносора, иако им је због тога претила смрт у огњеној пећи. Папа је посебно нагласио њихову унутрашњу слободу. Иако су живели у туђини, под влашћу моћног владара, нису пристали да своју савест потчине сили. Њихова верност Богу показала је да истинска слобода не зависи само од спољашњих околности, већ и од човекове способности да одбије оно што га духовно поробљава. Полазећи од тог библијског примера, Лав XIV је упозорио на савремене идоле који од младог човека захтевају слично потчињавање: успех по сваку цену, новац, опседнутост физичким изгледом, популарност и неумерену потрагу за задовољством.
„Не клечите пред оним што вам не може дати живот! А ако сте некада пали, устаните! Не дозволите да вам било шта или било ко одузме слободу коју вам је Бог дао“, поручио је папа. Ова порука превазилази уобичајено морално упозорење против материјализма. Она поставља питање шта заправо управља човековим животом и колико је његова слобода стварна ако непрестано зависи од туђег одобравања, друштвеног успеха или пролазних задовољстава. Лав XIV није представио хришћанску веру као низ забрана, већ као пут ослобођења од онога што човека лишава способности да воли. Подсетио је да Христова љубав не оставља човека заробљеног у његовим слабостима, него га позива на покајање и преображај. У аргентинском контексту, где се млади суочавају са неизвесношћу запослења, економским тешкоћама и питањем сопствене будућности, папине речи имале су и шири смисао. Оне нису позивале само на личну моралну одговорност, већ и на изградњу друштва у којем млад човек неће бити принуђен да своју вредност мери искључиво успехом, богатством или друштвеним положајем.
Затвор као место покајања и новог почетка
Последњег дана боравка у Аргентини, 11. новембра, папа је посетио федерални затвор у буеноајреском насељу Девото (Villa Devoto). Овај сусрет имао је посебну духовну тежину јер је Лав XIV говорио људима чија је слобода ограничена, али чије људско достојанство, према хришћанском схватању, остаје неприкосновено. Уместо да се задржи на уобичајеном позиву на покајање, папа је развио дубљу мисао о искуству људске ограничености. Савремено друштво, приметио је, често настоји да прикрије или уклони све што подсећа на човекову слабост — болест, старост, патњу и неуспех. Међутим, свест о сопственим границама може постати почетак духовног сазревања. „Човек не процветава упркос својим ограничењима, већ често управо кроз њих“, истакао је папа. Ова мисао не значи оправдавање злочина нити умањивање одговорности за учињено зло. Напротив, истинско покајање претпоставља признавање сопствене кривице и спремност да се прихвате њене последице. Али хришћанска вера истовремено одбацује схватање да човек мора заувек остати заробљен у својој прошлости.
Зато је Лав XIV затвореницима поручио да и њихов боравак у затвору може постати прилика за нови почетак, помирење са Богом и постепени повратак породици и друштву. Папа је подсетио и на Христове речи из Јеванђеља по Матеју: „У тамници бијах и дођосте к мени“ (Мт 25, 36). Христово поистовећивање са затвореником представља једно од најснажнијих јеванђелских сведочанстава да човек не губи своје достојанство чак ни онда када је лишен слободе. Истовремено, Лав XIV је позвао затворске службенике и државне власти да стварају услове за стварну рехабилитацију и поновно укључивање осуђеника у друштво. Тако је питање затвора представљено не само као проблем кажњавања, већ и као питање правде, милосрђа и одговорности за човекову будућност.
Лухан: народна побожност и позив на помирење
Завршни догађај папине посете Аргентини била је миса 11. новембра испред базилике Богородице Луханске (Nuestra Señora de Luján), најважнијег католичког светилишта у земљи. Према подацима локалних власти које је пренео Ватикан, окупило се више од два милиона верника. Лухан (Luján) заузима посебно место у верском животу Аргентине. Поштовање Богородице Луханске везује се за догађај из 1630. године, када је, према предању, мала Богородичина статуа, донета из Бразила, на необјашњив начин остала на месту које је касније постало средиште ходочашћа. Временом се око овог светилишта развила снажна традиција народне побожности, која је постала један од најпрепознатљивијих израза аргентинског католицизма.
Посебност Лухана није само у великом броју ходочасника. Ово светилиште представља место сусрета различитих друштвених слојева, генерација и животних искустава. У земљи обележеној политичким поделама, Богородица Луханска остаје један од симбола верског и културног заједништва који превазилази страначке и идеолошке границе. Због тога је избор Лухана за завршну мису имао дубоко значење. Папа је своју проповед посветио духовном путу који обухвата помирење, слушање Божје речи, евхаристијско заједништво и мисионарско послање.
Посебно је истакао да хришћанско помирење није пуко заборављање прошлости или привремено превазилажење сукоба. Оно подразумева унутрашњи преображај, способност опраштања и спремност да се други човек прихвати као брат, чак и онда када постоје дубоке разлике. Говорећи о Евхаристији, Лав XIV је нагласио: „Сам Христос нас позива за своју трпезу и за њом смо сви добродошли“. Ова реченица добија посебну снагу у светлу читаве посете. Од сусрета са политичким властима, преко радника, особа са инвалидитетом и младих, до затвореника, папа је непрестано указивао на достојанство сваког човека и потребу за изградњом заједништва. Евхаристија је у његовој завршној проповеди представљена као извор тог заједништва, а не само као његов симбол. Лухан је имао и лично значење за Лава XIV. Подсетио је да је његов понтификат започео 8. маја 2025. године, на празник Богородице Луханске, због чега је његово присуство у овом светилишту добило посебну духовну димензију. Обраћајући се Богородици, папа је изразио жељу да се, попут милиона аргентинских ходочасника, и сам склони под њен матерински покров.
На крају проповеди Лав XIV упутио је снажан позив аргентинском народу, ослањајући се на познате речи Светог Августина: „Аргентино, устани и ходи! Љуби и чини шта хоћеш: ако ћутиш, ћути из љубави; ако вичеш, вичи из љубави; ако исправљаш, исправљај из љубави; ако опрашташ, опраштај из љубави. Нека у теби буде корен љубави, јер из тог корена може проистећи само добро“ (Свети Августин, Тумачење Прве посланице апостола Јована, 7, 8).
Августинова мисао овде није употребљена као позив на неограничену слободу поступања, већ као сажетак хришћанског моралног живота. Човекова слобода не налази своје испуњење у могућности да чини све што пожели, већ у љубави која усмерава његову вољу и поступке према добру. Тако је папа завршну поруку аргентинском народу засновао на уверењу да ниједна друштвена обнова не може бити потпуна без обнове међуљудских односа.
Посета Лава XIV Аргентини показала је да Католичка црква, упркос секуларизацији и променама у верској структури становништва, и даље има значајно место у духовном и јавном животу земље. Међутим, папина порука није била усмерена на очување институционалног утицаја Цркве, већ на веродостојност њеног јеванђелског сведочења. У земљи снажног националног поноса, али и дубоких политичких подела, Лав XIV подсетио је да се величина једног народа не мери само његовом историјом, богатством или политичком моћи, већ и способношћу да заштити најслабије, обезбеди будућност младима и изгради односе засноване на правди, милосрђу и солидарности.
Тако је папина посета постала и сусрет са наслеђем папе Франциска, чије су пастирске идеје настале у аргентинском духовном и друштвеном окружењу. Папа Лав XIV није само подсетио на то наслеђе, већ га је повезао са сопственим нагласком на достојанству рада, одговорности политичке власти и хришћанском позиву на помирење. Из Аргентине папа је наставио путовање у Перу, земљу која у његовој личној биографији заузима посебно место и у којој је провео значајан део свог свештеничког, мисионарског и епископског служења.
