…ili opasnost od ispunjavanja obaveza „po izboru“
Nedavni zahtev kolumbijskog Ministarstva spoljnih poslova upućen Savetu bezbednosti UN da se Sveobuhvatna seljačka reforma (RRI) izuzme iz mandata Verifikacione misije UN otvara raspravu koja prevazilazi puko diplomatsko nadmudrivanje. Tvrdnja da agrarna transformacija, budući da je reč o dugoročnoj strukturnoj politici, mora ostati isključivo u rukama domaćih institucija u teoriji zvuči kao zalaganje za suverenitet, ali se u praksi pokazuje kao pravno neodrživa i istorijski opasna. Ovde nije reč o nekom beznačajnom administrativnom postupku, već o pokušaju da se rastavi jezgro iz kojeg je proistekao rat.
Da bismo sagledali ozbiljnost ovog predloga, neophodno je razumeti da nejednakost u vlasništvu nad zemljom nije bila sporedna ekonomska promenljiva, već glavno gorivo oružanog sukoba. Kolumbija već dugo ima Đinijev koeficijent vlasništva nad zemljom od blizu 0,88, što je jedna od najalarmantnijih stopa koncentracije poljoprivredne svojine na svetu. Kolumbijsko selo je živelo u tragičnom krugu isključivanja i otimanja imovine. Seljačke bune iz 1960-ih, uključujući nekadašnje Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARC), nastale su upravo kao odgovor seljaštva na veleposedničku otimačinu zemlje i potpuno odsustvo države.
Nekoliko desetleća kasnije, sâm sukob pretvorio se u sredstvo nasilne agrarne kontrareforme: paravojne formacije i drugi naoružani akteri oteli su više od šest miliona hektara, raselivši gotovo deset odsto stanovništva zemlje. Zemlja je prouzrokovala rat, a rat je iskorišćen za nezakonito grabljenje još više zemlje.
Prva tačka Mirovnog sporazuma iz 2016. godine formulisana je na načelu sveobuhvatnosti, jer su svet i pregovarači shvatili da je mir bez seljačke reforme — mir sa rokom trajanja. Stoga je ustavnim okvirom — tumačenim kroz praksu Ustavnog suda — uspostavljena neopoziva obaveza svih državnih organa da sporazum sprovode u dobroj veri. Ova obaveza pretočena je u konkretne mere donošenjem Zakonodavne odredbe br. 902 iz 2017. godine i osnivanjem agrarnog sudstva.
Nastojeći da ovu oblast izuzme iz međunarodnog nadzora, izvršna vlast krši načelo postepenog ostvarivanja prava. Verifikacija od strane UN nije neki usputni dodatak; ona predstavlja jedinu zaštitu od nepoštovanja obaveza u zemlji čije su vlasti istorijski sklanjale seljačke reforme u fioku čim bi se ugasila svetla međunarodne javnosti.
Neophodnost održavanja ovog nadzora postaje neosporna kada se sagleda surova statistička stvarnost. Izveštaji Inicijative „Barometar“ Instituta Krok i objedinjeni podaci Nacionalne zemljišne agencije (ANT) pokazuju da od ambicioznog cilja od tri miliona hektara namenjenih Zemljišnom fondu radi besplatne raspodele, stvarni udeo zemljišta koje je zaista dodeljeno iznosi sramnih 2,4 odsto. Isto tako, potpuno se sprovodi svega 9,3 odsto ukupnih potciljeva agrarne reforme. Više od polovine obaveza i dalje je zamrznuto.
Usko grlo u Kolumbiji nikada nije bio nedostatak ministarstava ili državnih agencija, već nestalnost budžetskog finansiranja, birokratska inertnost i otpor tradicionalnih veleposedničkih krugova. Ako je zaostatak u sprovođenju reforme kritičan čak i pod lupom UN, bez tog nadzora njeno odlaganje i odbacivanje gotovo su izvesni.
Iz tog razloga, predlog ministra spoljnih poslova Omara Bule izazvaće predvidljiv i opravdan višestrani otpor u Njujorku. Za evropski blok i glavne autore rezolucija o Kolumbiji, isključivanje poglavlja o seoskim područjima razara mirovni sporazum i stvara poguban presedan za druge misije UN širom sveta. Čak i iz ugla strateških interesa Sjedinjenih Američkih Država, formalizacija vlasništva nad zemljom u seoskim oblastima i dalje predstavlja jedinu stvarnu prepreku ponovnom uzgoju nedozvoljenih kultura i uspostavljanju kriminalne vlasti u udaljenim oblastima zemlje.
Najveća opasnost ove inicijative leži u tome što bi se njome potvrdilo načelo ispunjavanja obaveza „po izboru“. Uklanjanjem agrarnih obaveza iz međunarodnog nadzora otvaraju se vrata za uskraćivanje sredstava za najsloženije delove Sporazuma. Prema takvoj logici institucionalne selektivnosti, opasnost da budu odloženi ili odbačeni preti Programima teritorijalnog razvoja prilagođenog lokalnim potrebama (PDET), planovima zamene useva (PNIS), samostalnosti Specijalnog suda za mir (JEP) i jemstvima predviđenim Etničkim poglavljem.
Mir se ne može svesti na puko tehničko razoružavanje bivših boraca i uobičajenu vojnu kontrolu. Ako se istorijski problem vlasništva nad zemljom ukloni iz međunarodnog nadzora, kolumbijska država poslaće poruku da je spremna netaknutim ostaviti strukturne činioce koji su više od šezdeset godina produžavali krvoproliće.
Ukidanje nadzora nad stanjem u seoskim oblastima nije čin suverene zrelosti, već zabrinjavajući primer institucionalnog zaborava što nas osuđuje na ponavljanje istih krugova isključivanja i nasilja za koje smo se zakleli da ćemo ih okončati.
