…или опасност од испуњавања обавеза „по избору“
Недавни захтев колумбијског Министарства спољних послова упућен Савету безбедности УН да се Свеобухватна сељачка реформа (RRI) изузме из мандата Верификационе мисије УН отвара расправу која превазилази пуко дипломатско надмудривање. Тврдња да аграрна трансформација, будући да је реч о дугорочној структурној политици, мора остати искључиво у рукама домаћих институција у теорији звучи као залагање за суверенитет, али се у пракси показује као правно неодржива и историјски опасна. Овде није реч о неком безначајном административном поступку, већ о покушају да се растави језгро из којег је проистекао рат.
Да бисмо сагледали озбиљност овог предлога, неопходно је разумети да неједнакост у власништву над земљом није била споредна економска променљива, већ главно гориво оружаног сукоба. Колумбија већ дуго има Ђинијев коефицијент власништва над земљом од близу 0,88, што је једна од најалармантнијих стопа концентрације пољопривредне својине на свету. Колумбијско село је живело у трагичном кругу искључивања и отимања имовине. Сељачке буне из 1960-их, укључујући некадашње Револуционарне оружане снаге Колумбије (FARC), настале су управо као одговор сељаштва на велепоседничку отимачину земље и потпуно одсуство државе.
Неколико десетлећа касније, сâм сукоб претворио се у средство насилне аграрне контрареформе: паравојне формације и други наоружани актери отели су више од шест милиона хектара, раселивши готово десет одсто становништва земље. Земља је проузроковала рат, а рат је искоришћен за незаконито грабљење још више земље.
Прва тачка Мировног споразума из 2016. године формулисана је на начелу свеобухватности, јер су свет и преговарачи схватили да је мир без сељачке реформе — мир са роком трајања. Стога је уставним оквиром — тумаченим кроз праксу Уставног суда — успостављена неопозива обавеза свих државних органа да споразум спроводе у доброј вери. Ова обавеза преточена је у конкретне мере доношењем Законодавне одредбе бр. 902 из 2017. године и оснивањем аграрног судства.
Настојећи да ову област изузме из међународног надзора, извршна власт крши начело постепеног остваривања права. Верификација од стране УН није неки успутни додатак; она представља једину заштиту од непоштовања обавеза у земљи чије су власти историјски склањале сељачке реформе у фиоку чим би се угасила светла међународне јавности.
Неопходност одржавања овог надзора постаје неоспорна када се сагледа сурова статистичка стварност. Извештаји Иницијативе „Барометар“ Института Крок и обједињени подаци Националне земљишне агенције (ANT) показују да од амбициозног циља од три милиона хектара намењених Земљишном фонду ради бесплатне расподеле, стварни удео земљишта које је заиста додељено износи срамних 2,4 одсто. Исто тако, потпуно се спроводи свега 9,3 одсто укупних потциљева аграрне реформе. Више од половине обавеза и даље је замрзнуто.
Уско грло у Колумбији никада није био недостатак министарстава или државних агенција, већ несталност буџетског финансирања, бирократска инертност и отпор традиционалних велепоседничких кругова. Ако је заостатак у спровођењу реформе критичан чак и под лупом УН, без тог надзора њено одлагање и одбацивање готово су извесни.
Из тог разлога, предлог министра спољних послова Омара Буле изазваће предвидљив и оправдан вишестрани отпор у Њујорку. За европски блок и главне ауторе резолуција о Колумбији, искључивање поглавља о сеоским подручјима разара мировни споразум и ствара погубан преседан за друге мисије УН широм света. Чак и из угла стратешких интереса Сједињених Америчких Држава, формализација власништва над земљом у сеоским областима и даље представља једину стварну препреку поновном узгоју недозвољених култура и успостављању криминалне власти у удаљеним областима земље.
Највећа опасност ове иницијативе лежи у томе што би се њоме потврдило начело испуњавања обавеза „по избору“. Уклањањем аграрних обавеза из међународног надзора отварају се врата за ускраћивање средстава за најсложеније делове Споразума. Према таквој логици институционалне селективности, опасност да буду одложени или одбачени прети Програмима територијалног развоја прилагођеног локалним потребама (PDET), плановима заменe усева (PNIS), самосталности Специјалног суда за мир (JEP) и јемствима предвиђеним Етничким поглављем.
Мир се не може свести на пуко техничко разоружавање бивших бораца и уобичајену војну контролу. Ако се историјски проблем власништва над земљом уклони из међународног надзора, колумбијска држава послаће поруку да је спремна нетакнутим оставити структурне чиниоце који су више од шездесет година продужавали крвопролиће.
Укидање надзора над стањем у сеоским областима није чин суверене зрелости, већ забрињавајући пример институционалног заборава што нас осуђује на понављање истих кругова искључивања и насиља за које смо се заклели да ћемо их окончати.
