Шта стоји иза масовног исељавања сељачких, староседелачких и афро-хондурских заједница са њихових подручја? Да ли би ово могло довести до озбиљне дестабилизације у земљи?
На питања Два Југа одговара социолог Вилфредо Серано Муњоз:
— Део борбе која се водила током последње деценије, од када је Национална партија преузела власт после државног удара 2009. године и остала на власти до 2021, када ју је Либре победила са председницом Сиомаром, био је усмерен и против такозваног пројекта „моделских градова“, који су они спровели.
Шта су „моделски градови“? „Моделски град“ је шема предаје територије, посебно приобалних подручја или зона за које су заинтересовани предузетници и фигуре које делују као посредници, а заправо су финансијери, односно стоје иза овог посла, јер се ту налазе неки природни ресурси од животног значаја за земљу.
Дакле, део подручја, предатих у оквиру приче о „моделским градовима“, сада улази у шему у којој се староседелачке и гарифунске заједнице лишавају земље и протерују са простора на којима историјски живе и који им по предачком наслеђу припадају. Оне за то имају документацију, али сада бивају расељени од чинилаца који су, користећи државни апарат, успели да обезбеде сопствена, супротстављена власничка права.
Има индијанских, као и гарифунских вођа који су нестали или су убијени, хапшени и прогањани зато што су се супротстављали овом моделу отимања земље. Најизразитији случај је случај Хуана Лопеза из Токое, департман Колон, што се супротставио чувеној рударској компанији која експлоатише ресурсе на једном брду — делу националног парка заштићеног и признатог од државе, а који носи име Карлоса Ескалераса — такође убијеног 1997. године, зато што се противио моделу узгоја афричке палме, који је погађао заједнице у области Бахо Агуан.
Управо у том контексту припадници заједнице Гарифуна тренутно протестују седењем испред Врховног суда правде. Придружио им се и КОПИН. А на подручју Заливских острва било је сукоба, као и у области Теле, где је било сукоба с полицијом, јер житеље лишавају земље. Управо на тим подручјима своје интересе остварује капитал што стоји за пројектом „моделских градова“. Тако да заиста постоји ситуација дрског отимања имовине, али и деморализације становништва, настале после 30. новембра прошле године, када су изгубљени избори.
Та деморалисаност је онемогућила покретање протестних дејстава која би објединила све друштвене секторе у супротстављању овој машинерији што је држава користи као оруђе зарад одузимања земље, хапшења, исељавања и репресије над гарифунским и староседелачким заједницама у земљи.
Толико далеко су отишли да су у Националном конгресу донели познати закон о подстицању индустрије, или рударске индустрије — не сећам се тачно назива — а који војсци даје одрешене руке да, на основу судског налога, спроводи исељавања у подручјима која сматрају бесправно заузетим, а намењена су интересима транснационалног, страног и домаћег капитала што покреће те пројекте у зонама богатим природним ресурсима. Из њих сада протерују наше заједнице.
Може ли то довести до дестабилизације на националном нивоу? Тренутно не. У постојећој клими и расположењу не постоји она емотивна искра, неопходна за подизање морала становништва.
Тако да смо тренутно углавном на чисто протестном деловању секторског или регионалног карактера, које не успева да се повеже у шири покрет. То, међутим, не значи да у будућности не бисмо могли организовати акције које би заиста повезале све секторе и омогућиле становништву да изрази своје незадовољство и тиме заустави све ове мере које спроводи власт.
У овом тренутку изнова оживљавају бакљашки протести. Већ два петка заредом окупљају се људи у разним градовима широм земље, како би протестовали због поскупљења основних животних намирница, електричне енергије, због питања уступања ресурса, расподеле помоћи староседелачким заједницама и тако даље. Ипак, они још увек нису успели окупити масу која би заиста представљала претњу режиму што са држи власт у Хондурасу.
То је, да кажемо, влада двопартизма. Другим речима, власт су поделиле Национална и Либерална партија, и, логично, потезе повлаче према ономе што им се налаже из Вашингтона.
У таквим околностима, надамо се да ће се различити друштвени сектори повезати, оснажити свој дух, те да ћемо заиста добити истинску опозицију и отпор, кадре да помогну заустављању читавог овог модела отимачине и уступања имовине, који се спроводи широм земље.
