Jedna od raširenih zabluda kod Argentinaca koji procenjuju politiku Brazila jeste uverenje da je to jednostavno zemlja koja je „tu, pored“, u kojoj se govori jezikom vrlo sličnim našem.
Ali Brazil ima antropološke razloge koji opravdavaju sasvim drugačiji mentalitet, kao i sopstvena pravila formalnosti, etike i međuljudskog ponašanja.
Kraj klupka možda valja tražiti u našim različitim procesima sticanja nezavisnosti. Južne pokrajine do nje su stigle s ogromnim krvoprolićem, kroz niz paklenih bitaka.
U Brazilu je portugalski kralj Dom Pedro I abdicirao i proglasio nezavisnost „Carevine Brazil“. Nešto kasnije, njegov sin Dom Pedro II uspostavio je Republiku. Ne bez mučenika, ne bez unutrašnjih borbi (Baija, Para i Sisplatina), ali ništa što bi moglo da se uporedi s našim slučajem.
Brazil je izgrađen kao monolitna brazilska celina. Argentina — kao „topionica rasa“, koja ne samo što nije uspela da ih stopi, već je pride uvezla i vekovne evropske neuroze i suparništva, što su se kao kiša sručili po pampama da bi „napravili Ameriku i vratili se“1.
Brazilci ne razmišljaju o odlasku. A oni koji odu, razmišljaju samo o „povratku“.
Polazeći od ovih parametara, uopšteno uzev, usuđujem se kasti da su Argentinci postali ljudi povučenog, a Brazilci — pregalačkog temperamenta.
S druge strane, brazilski narod je uvek stajao po strani od velikih nacionalnih odluka. Nepitan i nimalo neuvažavan, imao je plodno tle za svoje folklorno i oskudno politizovanje.
Iz podruma gladi koja sahranjuje tela, nade i budućnost, pojavio se Lula. Pojavio se u zemlji u kojoj je od bolesti povezanih s glađu umiralo trista dece dnevno.
Lula, prijatelj Leha Valense, koji je s Frankom Montorom delio letke na izlasku iz fabrika, budeći nepoverenje kod Leonela Brizole i u tadašnjoj izborno tek začetoj brazilskoj levici.
Lula sebe ne smatra „levičarem“, ali je za brazilski narod osvojio standard koji ni Mišel Bačelet ni Gabrijel Borić nisu uspeli obezbediti čileanskom narodu — da navedemo tek jedan primer.
Bolje pravi demokrata nego jeftini levičarčić.
No, u vremenima kad je jedina istina virtuelni narativ, konkretne činjenice nisu dovoljne.
Lula nije uspeo pobediti u prvom krugu, ali nije ni „remiks verzija“ Bolsonara (s podrškom kandidature zatvorenog oca u korist sina ogrezlog u kriminal i korupciju). Da je Bolsonaro-sin pobedio, bio bi predsednik. Ono što smo dobili je tehnički nerešen rezultat, ali, začudo, levica ponavlja priču „pobedio je Bolsonaro“, praveći neshvatljive spoznajne ustupke.
Lulina vlada ima:
Trgovinski suficit.
Neprestani rast BDP-a.
Inflaciju pod kontrolom.
Iskorenjenu glad!
Obnavljanje kupovne moći na domaćem tržištu.
Indeks Bovespa je u 2025. godini zabeležio rast od 34%, prvi put premašivši 160.000 poena; istovremeno je brazilski real zabeležio najveće jačanje prema dolaru za poslednjih devet godina.
Veoma nizak „zemaljski rizik“.
Zavidan rekord investicija.
Izvanredan oporavak pokazatelja nezaposlenosti; stopa nezaposlenosti nastavlja da pada i dostigla je 5,6% u tromesečju zaključno s majem 2026. godine, što je najbolji nivo za taj period još od 2012. godine. Nezaposlenost je već početkom godine pala na 5,8%.
Prosečni realni dohodak radnika dostigao je najviši zabeleženi nivo, povećavši se sa 3.198 na 3.507 reala, uz značajno smanjenje siromaštva.
Udeo stanovništva koje pripada srednjoj klasi dostigao je 61%.
Snažan oporavak investicija kroz „Novi PAK“ i plan „Nova industrija Brazila“.
Privlačenje stvarnih stranih investicija (ne zajmova za povećavanje zaduženosti): 2025. godine Brazil je privukao 77,7 milijardi dolara direktnih stranih investicija, što je najveći iznos za poslednjih sedam godina, učvrstivši se kao drugo najprivlačnije odredište za strane investicije.
(Međunarodni statistički podaci)
Zašto u takvim okolnostima Lula nije uspeo pobediti u prvom krugu, pred rizikom povratka sloma vladavine Bolsonara-oca?
No, ako Lula ide rame uz rame s remiks-Bolsonarom, to u Senatu i Predstavničkom domu gubi žalosno. U čemu je stvar? Zašto ga narod glasa, pa onda šizofreno igra protiv njega, otežavajući mu upravljanje zemljom u slučaju da pobedi? (Kao što se sada dešava sa „Centrão“ kao tržištem transakcija, a ne ideologija).
Da li zato što je Lula umeo da pridobije poverenje naroda, a PT2 nije?
Da li zato što narod prepoznaje njegovu sposobnost, ali još više manjak osetljivosti i skromnosti partije, koja je postala zatvorena, u kojoj mladi ne nalaze odgovore na svoje opravdane i neophodne političke težnje?
Ili je, pak, to i zato što se PT, iz nekog neobjašnjivog razloga, odriče od komunikacije, poklanjajući tako vlastima kontrolu nad retorikom? (Umetnošću i tehnikom korišćenja jezika na jasan, elegantan i delotvoran način kako bi se publika ubedila, pridobila, dirnula ili uslovila.)
Kako je moguće da evangelisti imaju televizijsku stanicu Red Rekord i stotine radio-stanica… a PT i/ili Pokret bezemljaša — ništa?
Ne verujete zar da veliki mediji mogu manipulisati narodom? Onda ne verujete ni u placebo efekat. Zaboga… ali taj efekat je stvaran, i daleko snažniji nego što bi mnogi želeli.
Kažu da sedam ponavljanja dovovodi do ubeđenja (efekat iluzije istinitosti). Znamo da uverenje bez znanja vodi u fanatizam. To jeste heurističko pravilo, ali ono ima eksperimentalnu potvrdu.
Ova „sumnjiva nevinost“ odricanja od komunikacije je kontinentalna boljka, od Rio Brava pa na jug. Kažem „sumnjiva nevinost“ zato što ne verujem da nisu primetili nešto tako očigledno.
Sada je u igri ne samo sudbina Brazila, već i sudbina kontinenta; a već znamo da ćutolozi nikada ne preuzimaju odgovornost. Gajim nadu da ima vode, mišića i mozga kako bi se izbegao požar, ali ne smemo prestati sa dizanjem uzbune.
Strpljenja, ja sam Enrike Boks, dr Crna Ovca
(Stručnjak za ono o čemu nema pojma)
P. S. Ali, ako više volite, svalite krivicu na narod; lakše je kinjiti najslabije.
1 „Fare la América e voltar“ (ital.) — „Napraviti Ameriku i vratiti se“; izreka u kojoj je odražen san italijanskih useljenika da se u Argentini brzo obogate, pa vrate u domovinu
2 PT — Radnička partija (Partido dos Trabalhadores), Lulina stranka.
