Милеј рачуна на стварање наднационалног политичког простора, кадрог да подржи његов пројекат и потврди његово вођство. Флавио Болсонаро, Доналд Трамп и аргентински председник представљају се као учесници исте културне борбе, док су Лула, Шајнбаумова и демократе стављени на супротну страну.
Аргентина је изгубила финале Светског првенства од Шпаније с једним голом разлике. Цела репрезентација окренула је леђа церемонији доделе медаља, а та слика данима је кружила друштвеним мрежама уз оптужбе за намештање, расизам и пристрасно суђење. Недељу дана касније, Хавијер Милеј претворио је то спортско незадовољство у државно питање: изјавио је да је талас критика био плаћена операција страних влада.
То је рекао у недељу, 26. јула, у интервјуу за Радио Митре, а истог дана поновио и на отварању заседања Пољопривредног друштва, једне од политички најзначајнијих позорница у Аргентини. Према његовој верзији, влада Бразила обезбедила је 25 одсто средстава за „антиаргентинску кампању“, уз учешће владе Мексика и Демократске странке Сједињених Америчких Држава. Циљ те операције, како тврди, јесте спречити да његов модел буде представљен свету као успешан пример, јер је Аргентина постала светионик Запада.
Оптужба је изнета без иједног документа или доказа. Милеј није показао никакве преносе новца, обавештајне извештаје, уговоре нити је идентификовао наводне организаторе. Такође није објаснио како је дошао до тако прецизног податка о финансирању операције чије постојање нико није потврдио.
Оно што, међутим, постоји, јесу емпиријски подаци о дигиталном разговору, а они указују на супротан смер. Лабораторија Интелигенсија Аналитика анализирала је 587.907 објава са 325.627 налога и више од 552 милиона накупљених приказа. Њихово извођење описује стварно, интензивно и масовно непријатељство, са распршеним и органским ширењем садржаја, без мале групе налога која би усмеравала кампању.
Фудбалски жаргон — судије, ВАР, ФИФА, оптужбе за намештање — појављује се у готово девет одсто порука и чини 13,2 одсто свих приказа, док ниједан идентитетски наратив није прешао 2,4 одсто. Два податка из ове студије посебно су значајна: највећи број објава није забележен током финала, већ наредног понедељка, када је исход већ био познат; а аргентински налози, који су произвели свега 7,1 одсто свих порука, били су заслужни за добар део антиаргентинске расправе — тј. водили су је сами Аргентинци.
Друге анализе дају нешто другачију слику. Истраживање Марије Ласе описује разговор на мрежама као непријатељски, упоран и организован. Агенција Ад Хок избројала је стотине хиљада помињања груписаних у препознатљиве наративе, као што су оптужбе за расизам, везу с Израелом и тврдње да је Светско првенство било намештено, уз учешће јавних личности способних да значајно утичу на јавно мњење.
Ипак, ниједно од тих истраживања — па ни она која говоре о одређеном степену координације — не приписује финансирање било којој држави. Између тврдње „постојало је организовано пумпање порука“ и изјаве „то су платили Бразил, Мексико и демократе“ постоји огроман јаз који је Милеј прескочио без икаквог моста. Управо ту лежи проблем његове оптужбе: закључак је донет пре доказа, а доказ се никада није појавио.
Фудбал представља изузетно погодан инструмент за овакву реторичку операцију. Мало која културна појава покреће толико снажне емоције у Аргентини и Латинској Америци. Полемике око репрезентације допиру и до људи који иначе не прате расправе о инфлацији, запошљавању, платама или спољној политици. Повезујући спортско незадовољство са својим идеолошким сучељавањем, Милеј значајно проширује публику за поруку која иначе не би имала тако снажан одјек.
Тај механизам развија се корак по корак. Критике понашања играча или игре репрезентације представљају се као напад на целу Аргентину. Та наводна увреда националног достојанства затим се претвара у напад на владу, а критика владе, најзад, у међународну заверу чији је циљ да спречи тријумф „идеја слободе“.
Аргентина: кампања 2027. већ је почела
Председнички избори у Аргентини биће одржани 2027. године, а Милеј је већ најавио намеру да се кандидује за други мандат. Његове изјаве функционишу као рана изборна кампања, у којој настоји доказати две ствари: да његов пројекат представља историјску прекретницу и да свака препрека долази од отпора интересних група, како унутар земље, тако и у иностранству.
Изборна трка биће обележена економијом са противречним резултатима. Влада може истаћи успоравање инфлације, фискалну дисциплину те извесно обнављање поверења финансијских тржишта, али се истовремено суочава са незапосленошћу, падом животног стандарда, задуженошћу домаћинстава и нагомиланим друштвеним последицама мера штедње. У таквим околностима, стварање спољног непријатеља политички је исплативо, јер пажњу јавности преусмерава са конкретних услова живота на културни рат између два наводно супротстављена модела.
Бразил као непријатељ већ је део добро познатог репертоара. У истом интервјуу Милеј је тврдио да се Лулина влада мешала у аргентинске изборе 2023. године, саветујући његовог противкандидата Серхиа Масу. Тако „антиаргентинска кампања“ реактивира противника доступног већ три године и освежава га новим материјалом.
Та прича има још једну предност: отпорна је на било какав изборни исход. Победа деснице у Бразилу и добар резултат републиканаца у САД потврдили би међународни заокрет у корист његовог пројекта. Ако, пак, Лула остане на власти, а демократе ојачају у Конгресу, Милеј ће моћи да се представи као лидер опкољен континенталном напредњачком структуром.
Бразил: мешати се оптужујући за мешање
У Бразилу ће се први круг општих избора одржати 4. октобра, а могућни други круг — три недеље касније. Луиз Инасио Лула да Силва бори се за четврти председнички мандат против Флавија Болсонара, сенатора одређеног за наследника од свог оца Жаира Болсонара, пошто је овај осуђен и лишен права учешћа на изборима после суђења због покушаја државног преврата у јануару 2023. године. Последње истраживање агенције Датафоља даје Лули 48 одсто подршке према 43 одсто Флавију Болсонару у другом кругу, као и предност од осам процентних поена у првом.
Милеј је присуствовао као почасни гост скупу Либералне странке у Сао Паулу, на коме је Флавио Болсонаро проглашен кандидатом. Са говорнице је Лулу назвао лоповом, оптужио га за ширење социјализма у Латинској Америци и да води Бразил ка фискалној кризи. Његово присуство требало је да учврсти слику међународне деснице обједињене око болсонаризма, трампизма и аргентинског либертаријанског пројекта.
Флавију Болсонару таква подршка обезбеђује видљивост и уклапа његову кандидатуру у ток који се представља као узлазни; Лули такође даје вредан аргумент. Напади страног председника на шефа државе и институције друге земље омогућавају националистички одговор, а бразилска влада се може представити као бранилац суверенитета од спољног мешања. Министарство спољних послова Бразила позвало је свог амбасадора у Буенос Ајресу, Хулија Бителија, на консултације, а министар финансија одговорио је Милеју отвореном увредом.
Овде се разголићује суштинска противречност аргентинског председника. Милеј оптужује Бразил за мешање у унутрашње послове Аргентине, а истовремено учествује на предизборном скупу у Бразилу с позивом да се порази дејствујућа влада. Асиметрија између те две ситуације је потпуна: за бразилско финансирање дигиталне кампање нема никаквих доказа, док се аргентинска подршка Флавију Болсонару одиграла пред публиком.
Сједињене Државе: сигнал усмерен ка Вашингтону
Амерички међуизбори одржаће се 3. новембра и одредиће контролу над Конгресом током друге половине мандата Доналда Трампа. Оптуживање Демократске странке за финансирање кампање против Аргентине тешко да ће утицати на гласаче у САД, где Латинска Америка има небитно место у домаћим бригама.
Та изјава пре свега представља сигнал сврставања. Милеј се нуди као поуздан савезник републиканског политичког круга у борби против глобалног напредњаштва и преноси америчку поларизацију на регионалну сцену. Републикански кругови могу искористити тај гест да учврсте тврдњу како демократе делују против конзервативних влада на западној хемисфери.
Цену плаћа Аргентина. Ако демократе поврате контролу над једним домом Конгреса, Милеј ће морати да се носи са законодавцима које је јавно, без доказа, оптужио да финансирају операцију против његове земље. Тако аргентинска спољна политика постаје везана за једну струју америчке политике, у дубоко асиметричном односу, где Аргентина располаже далеко мањом економском и финансијском снагом. Аутономија периферне земље почива на институционалним везама, способним да преживе смене власти; стављање читавих двостраних односа на коцку опстанка тренутног савезника сужава простор за деловање већ при првој промени у односу снага.
Мексико: противник мимо изборне кутије
Мексико заузима другачије место у овој шеми. Не предстоје му непосредни председнички избори, па игра пре свега симболичну улогу: влада Клаудије Шајнбаум отелотворује прејемство једног латиноамеричког политичког пројекта који Милеј види као супротност сопственом. Укључивање Мексика допушта наводну операцију приказати као континенталну мрежу и аргентинског председника поставити насупрот главним напредним владама региона.
Мексички одговор уследио је наредног дана, кратак и недвосмислен: „То је лаж. Не постоји никаква кампања против ма које земље, нити против било које владе на свету“ — изјавила је Шајнбаумова и додала да је ситуација обрнута — постоји оркестрирана кампања са више страна против њене владе, мада Мексико нема обичај мешати се у послове других земаља, те да и од њих очекује исто. Председница је тиме оповргла оптужбе, узвратила утуком без персонализације и завршила позвавши се на самоопредељење народа и немешање.
Такав приступ има значај који превазилази текуће околности. Принципи на које се Шајнбаумова позвала нису тек протоколарна формула: они представљају темељ мексичке дипломатије, грађен цело столеће, и оруђе помоћу којег једна латиноамеричка земља може држати положаје пред материјално далеко моћнијим силама. Оштар одговор само би долио уље на ватру и Милеју вратио улогу жртве, коју је тражио. Порицање, захтевање поштовања и избегавање ескалације смањују политички домет провокације и чувају нетакнутом доктринарну основу на којој Мексико води преговоре.
Штавише, постоји доказна асиметрија коју ваља истаћи. Од краја априла портал Хондурасгејт и лист Диарио Ред објавили су аудио-снимке који се приписују бившем председнику Хондураса Хуану Орланду Ернандезу, осуђеном за трговину дрогом и помилованом од стране Трампа. На снимцима се помиње прилог од 350.000 долара од Милеја за оснивање ћелије „дигиталног новинарства“ из Сједињених Држава, са изричитим циљем медијских напада на владе Клаудије Шајнбаум у Мексику и Густава Петра у Колумбији.
Веродостојност снимака и даље је спорна. Ернандез тврди да се не ради о његовом гласу, Конгрес Хондураса најавио је стручна вештачења у САД, а одговорни за објављивање појашњавају да је једини доступни доказ оно што бивши председник тврди на снимцима. Упркос свим тим резервама, контраст је упечатљив. Против Мексика постоји оптужба без иједног документа; против Милеја се води новинарска истрага заснована на аудио-материјалу, текућој техничкој провери те очигледном циљу, који је усмерен управо против Мексика.
Цену плаћа регион
Бразилски и амерички избори 2026. године служе као увод за аргентинске изборе 2027, а Милеј рачуна на стварање наднационалног политичког простора, кадрог да подржи његов пројекат и потврди његово вођство. Флавио Болсонаро, Доналд Трамп и аргентински председник представљају се као учесници исте културне борбе, док су Лула, Шајнбаумова и демократе стављени на супротну страну.
Такво сврставање претвара међународне односе у наставак унутрашњих изборних кампања, а последице надживљавају околности што су их произвеле. Бразил је главни трговински партнер Аргентине и кључни стуб Меркосура. Мексико с Аргентином негује дуготрајне историјске, културне и дипломатске везе. Сједињене Државе задржавају финансијски утицај који Буенос Ајрес не може занемарити. Нарушавање односа са све три земље зарад мобилизације домаћег бирачког тела је скупа одлука, чије ће последице морати да решавају будуће аргентинске владе.
Латинској Америци су потребни заједнички капацитети за преговоре са великим силама и за решавање проблема које ниједна њена земља не може сама решити: неједнакост, миграције, безбедност, енергетика, технолошки развој и климатске промене. Сваки механизам регионалне сарадње зависи од спремности влада да сарађују упркос идеолошким разликама. Стално стварање унутрашњих непријатеља на континенту подрива ту могућност и продубљује фрагментацију која је историјски служила интересима Вашингтона.
Милеј добија медијску пажњу спајајући фудбал, национализам и друштвене мреже у један покрет, и његова база остаје мобилисана. Ипак, тај маневар открива тешко одрживи парадокс: осуђује страно мешање које није успео да докаже, док се отворено меша у изборне спорове других земаља. То може бити делотворна стратегија за освајање избора, али као спољна политика латиноамеричке земље значи одрицање од самосталног одлучивања у замену за аплауз који траје онолико колико траје једна изборна кампања.
