Milej računa na stvaranje nadnacionalnog političkog prostora, kadrog da podrži njegov projekat i potvrdi njegovo vođstvo. Flavio Bolsonaro, Donald Tramp i argentinski predsednik predstavljaju se kao učesnici iste kulturne borbe, dok su Lula, Šajnbaumova i demokrate stavljeni na suprotnu stranu.
Argentina je izgubila finale Svetskog prvenstva od Španije s jednim golom razlike. Cela reprezentacija okrenula je leđa ceremoniji dodele medalja, a ta slika danima je kružila društvenim mrežama uz optužbe za nameštanje, rasizam i pristrasno suđenje. Nedelju dana kasnije, Havijer Milej pretvorio je to sportsko nezadovoljstvo u državno pitanje: izjavio je da je talas kritika bio plaćena operacija stranih vlada.
To je rekao u nedelju, 26. jula, u intervjuu za Radio Mitre, a istog dana ponovio i na otvaranju zasedanja Poljoprivrednog društva, jedne od politički najznačajnijih pozornica u Argentini. Prema njegovoj verziji, vlada Brazila obezbedila je 25 odsto sredstava za „antiargentinsku kampanju“, uz učešće vlade Meksika i Demokratske stranke Sjedinjenih Američkih Država. Cilj te operacije, kako tvrdi, jeste sprečiti da njegov model bude predstavljen svetu kao uspešan primer, jer je Argentina postala svetionik Zapada.
Optužba je izneta bez ijednog dokumenta ili dokaza. Milej nije pokazao nikakve prenose novca, obaveštajne izveštaje, ugovore niti je identifikovao navodne organizatore. Takođe nije objasnio kako je došao do tako preciznog podatka o finansiranju operacije čije postojanje niko nije potvrdio.
Ono što, međutim, postoji, jesu empirijski podaci o digitalnom razgovoru, a oni ukazuju na suprotan smer. Laboratorija Inteligensija Analitika analizirala je 587.907 objava sa 325.627 naloga i više od 552 miliona nakupljenih prikaza. Njihovo izvođenje opisuje stvarno, intenzivno i masovno neprijateljstvo, sa raspršenim i organskim širenjem sadržaja, bez male grupe naloga koja bi usmeravala kampanju.
Fudbalski žargon — sudije, VAR, FIFA, optužbe za nameštanje — pojavljuje se u gotovo devet odsto poruka i čini 13,2 odsto svih prikaza, dok nijedan identitetski narativ nije prešao 2,4 odsto. Dva podatka iz ove studije posebno su značajna: najveći broj objava nije zabeležen tokom finala, već narednog ponedeljka, kada je ishod već bio poznat; a argentinski nalozi, koji su proizveli svega 7,1 odsto svih poruka, bili su zaslužni za dobar deo antiargentinske rasprave — tj. vodili su je sami Argentinci.
Druge analize daju nešto drugačiju sliku. Istraživanje Marije Lase opisuje razgovor na mrežama kao neprijateljski, uporan i organizovan. Agencija Ad Hok izbrojala je stotine hiljada pominjanja grupisanih u prepoznatljive narative, kao što su optužbe za rasizam, vezu s Izraelom i tvrdnje da je Svetsko prvenstvo bilo namešteno, uz učešće javnih ličnosti sposobnih da značajno utiču na javno mnjenje.
Ipak, nijedno od tih istraživanja — pa ni ona koja govore o određenom stepenu koordinacije — ne pripisuje finansiranje bilo kojoj državi. Između tvrdnje „postojalo je organizovano pumpanje poruka“ i izjave „to su platili Brazil, Meksiko i demokrate“ postoji ogroman jaz koji je Milej preskočio bez ikakvog mosta. Upravo tu leži problem njegove optužbe: zaključak je donet pre dokaza, a dokaz se nikada nije pojavio.
Fudbal predstavlja izuzetno pogodan instrument za ovakvu retoričku operaciju. Malo koja kulturna pojava pokreće toliko snažne emocije u Argentini i Latinskoj Americi. Polemike oko reprezentacije dopiru i do ljudi koji inače ne prate rasprave o inflaciji, zapošljavanju, platama ili spoljnoj politici. Povezujući sportsko nezadovoljstvo sa svojim ideološkim sučeljavanjem, Milej značajno proširuje publiku za poruku koja inače ne bi imala tako snažan odjek.
Taj mehanizam razvija se korak po korak. Kritike ponašanja igrača ili igre reprezentacije predstavljaju se kao napad na celu Argentinu. Ta navodna uvreda nacionalnog dostojanstva zatim se pretvara u napad na vladu, a kritika vlade, najzad, u međunarodnu zaveru čiji je cilj da spreči trijumf „ideja slobode“.
Argentina: kampanja 2027. već je počela
Predsednički izbori u Argentini biće održani 2027. godine, a Milej je već najavio nameru da se kandiduje za drugi mandat. Njegove izjave funkcionišu kao rana izborna kampanja, u kojoj nastoji dokazati dve stvari: da njegov projekat predstavlja istorijsku prekretnicu i da svaka prepreka dolazi od otpora interesnih grupa, kako unutar zemlje, tako i u inostranstvu.
Izborna trka biće obeležena ekonomijom sa protivrečnim rezultatima. Vlada može istaći usporavanje inflacije, fiskalnu disciplinu te izvesno obnavljanje poverenja finansijskih tržišta, ali se istovremeno suočava sa nezaposlenošću, padom životnog standarda, zaduženošću domaćinstava i nagomilanim društvenim posledicama mera štednje. U takvim okolnostima, stvaranje spoljnog neprijatelja politički je isplativo, jer pažnju javnosti preusmerava sa konkretnih uslova života na kulturni rat između dva navodno suprotstavljena modela.
Brazil kao neprijatelj već je deo dobro poznatog repertoara. U istom intervjuu Milej je tvrdio da se Lulina vlada mešala u argentinske izbore 2023. godine, savetujući njegovog protivkandidata Serhia Masu. Tako „antiargentinska kampanja“ reaktivira protivnika dostupnog već tri godine i osvežava ga novim materijalom.
Ta priča ima još jednu prednost: otporna je na bilo kakav izborni ishod. Pobeda desnice u Brazilu i dobar rezultat republikanaca u SAD potvrdili bi međunarodni zaokret u korist njegovog projekta. Ako, pak, Lula ostane na vlasti, a demokrate ojačaju u Kongresu, Milej će moći da se predstavi kao lider opkoljen kontinentalnom naprednjačkom strukturom.
Brazil: mešati se optužujući za mešanje
U Brazilu će se prvi krug opštih izbora održati 4. oktobra, a mogućni drugi krug — tri nedelje kasnije. Luiz Inasio Lula da Silva bori se za četvrti predsednički mandat protiv Flavija Bolsonara, senatora određenog za naslednika od svog oca Žaira Bolsonara, pošto je ovaj osuđen i lišen prava učešća na izborima posle suđenja zbog pokušaja državnog prevrata u januaru 2023. godine. Poslednje istraživanje agencije Datafolja daje Luli 48 odsto podrške prema 43 odsto Flaviju Bolsonaru u drugom krugu, kao i prednost od osam procentnih poena u prvom.
Milej je prisustvovao kao počasni gost skupu Liberalne stranke u Sao Paulu, na kome je Flavio Bolsonaro proglašen kandidatom. Sa govornice je Lulu nazvao lopovom, optužio ga za širenje socijalizma u Latinskoj Americi i da vodi Brazil ka fiskalnoj krizi. Njegovo prisustvo trebalo je da učvrsti sliku međunarodne desnice objedinjene oko bolsonarizma, trampizma i argentinskog libertarijanskog projekta.
Flaviju Bolsonaru takva podrška obezbeđuje vidljivost i uklapa njegovu kandidaturu u tok koji se predstavlja kao uzlazni; Luli takođe daje vredan argument. Napadi stranog predsednika na šefa države i institucije druge zemlje omogućavaju nacionalistički odgovor, a brazilska vlada se može predstaviti kao branilac suvereniteta od spoljnog mešanja. Ministarstvo spoljnih poslova Brazila pozvalo je svog ambasadora u Buenos Ajresu, Hulija Bitelija, na konsultacije, a ministar finansija odgovorio je Mileju otvorenom uvredom.
Ovde se razgolićuje suštinska protivrečnost argentinskog predsednika. Milej optužuje Brazil za mešanje u unutrašnje poslove Argentine, a istovremeno učestvuje na predizbornom skupu u Brazilu s pozivom da se porazi dejstvujuća vlada. Asimetrija između te dve situacije je potpuna: za brazilsko finansiranje digitalne kampanje nema nikakvih dokaza, dok se argentinska podrška Flaviju Bolsonaru odigrala pred publikom.
Sjedinjene Države: signal usmeren ka Vašingtonu
Američki međuizbori održaće se 3. novembra i odrediće kontrolu nad Kongresom tokom druge polovine mandata Donalda Trampa. Optuživanje Demokratske stranke za finansiranje kampanje protiv Argentine teško da će uticati na glasače u SAD, gde Latinska Amerika ima nebitno mesto u domaćim brigama.
Ta izjava pre svega predstavlja signal svrstavanja. Milej se nudi kao pouzdan saveznik republikanskog političkog kruga u borbi protiv globalnog naprednjaštva i prenosi američku polarizaciju na regionalnu scenu. Republikanski krugovi mogu iskoristiti taj gest da učvrste tvrdnju kako demokrate deluju protiv konzervativnih vlada na zapadnoj hemisferi.
Cenu plaća Argentina. Ako demokrate povrate kontrolu nad jednim domom Kongresa, Milej će morati da se nosi sa zakonodavcima koje je javno, bez dokaza, optužio da finansiraju operaciju protiv njegove zemlje. Tako argentinska spoljna politika postaje vezana za jednu struju američke politike, u duboko asimetričnom odnosu, gde Argentina raspolaže daleko manjom ekonomskom i finansijskom snagom. Autonomija periferne zemlje počiva na institucionalnim vezama, sposobnim da prežive smene vlasti; stavljanje čitavih dvostranih odnosa na kocku opstanka trenutnog saveznika sužava prostor za delovanje već pri prvoj promeni u odnosu snaga.
Meksiko: protivnik mimo izborne kutije
Meksiko zauzima drugačije mesto u ovoj šemi. Ne predstoje mu neposredni predsednički izbori, pa igra pre svega simboličnu ulogu: vlada Klaudije Šajnbaum otelotvoruje prejemstvo jednog latinoameričkog političkog projekta koji Milej vidi kao suprotnost sopstvenom. Uključivanje Meksika dopušta navodnu operaciju prikazati kao kontinentalnu mrežu i argentinskog predsednika postaviti nasuprot glavnim naprednim vladama regiona.
Meksički odgovor usledio je narednog dana, kratak i nedvosmislen: „To je laž. Ne postoji nikakva kampanja protiv ma koje zemlje, niti protiv bilo koje vlade na svetu“ — izjavila je Šajnbaumova i dodala da je situacija obrnuta — postoji orkestrirana kampanja sa više strana protiv njene vlade, mada Meksiko nema običaj mešati se u poslove drugih zemalja, te da i od njih očekuje isto. Predsednica je time opovrgla optužbe, uzvratila utukom bez personalizacije i završila pozvavši se na samoopredeljenje naroda i nemešanje.
Takav pristup ima značaj koji prevazilazi tekuće okolnosti. Principi na koje se Šajnbaumova pozvala nisu tek protokolarna formula: oni predstavljaju temelj meksičke diplomatije, građen celo stoleće, i oruđe pomoću kojeg jedna latinoamerička zemlja može držati položaje pred materijalno daleko moćnijim silama. Oštar odgovor samo bi dolio ulje na vatru i Mileju vratio ulogu žrtve, koju je tražio. Poricanje, zahtevanje poštovanja i izbegavanje eskalacije smanjuju politički domet provokacije i čuvaju netaknutom doktrinarnu osnovu na kojoj Meksiko vodi pregovore.
Štaviše, postoji dokazna asimetrija koju valja istaći. Od kraja aprila portal Hondurasgejt i list Diario Red objavili su audio-snimke koji se pripisuju bivšem predsedniku Hondurasa Huanu Orlandu Ernandezu, osuđenom za trgovinu drogom i pomilovanom od strane Trampa. Na snimcima se pominje prilog od 350.000 dolara od Mileja za osnivanje ćelije „digitalnog novinarstva“ iz Sjedinjenih Država, sa izričitim ciljem medijskih napada na vlade Klaudije Šajnbaum u Meksiku i Gustava Petra u Kolumbiji.
Verodostojnost snimaka i dalje je sporna. Ernandez tvrdi da se ne radi o njegovom glasu, Kongres Hondurasa najavio je stručna veštačenja u SAD, a odgovorni za objavljivanje pojašnjavaju da je jedini dostupni dokaz ono što bivši predsednik tvrdi na snimcima. Uprkos svim tim rezervama, kontrast je upečatljiv. Protiv Meksika postoji optužba bez ijednog dokumenta; protiv Mileja se vodi novinarska istraga zasnovana na audio-materijalu, tekućoj tehničkoj proveri te očiglednom cilju, koji je usmeren upravo protiv Meksika.
Cenu plaća region
Brazilski i američki izbori 2026. godine služe kao uvod za argentinske izbore 2027, a Milej računa na stvaranje nadnacionalnog političkog prostora, kadrog da podrži njegov projekat i potvrdi njegovo vođstvo. Flavio Bolsonaro, Donald Tramp i argentinski predsednik predstavljaju se kao učesnici iste kulturne borbe, dok su Lula, Šajnbaumova i demokrate stavljeni na suprotnu stranu.
Takvo svrstavanje pretvara međunarodne odnose u nastavak unutrašnjih izbornih kampanja, a posledice nadživljavaju okolnosti što su ih proizvele. Brazil je glavni trgovinski partner Argentine i ključni stub Merkosura. Meksiko s Argentinom neguje dugotrajne istorijske, kulturne i diplomatske veze. Sjedinjene Države zadržavaju finansijski uticaj koji Buenos Ajres ne može zanemariti. Narušavanje odnosa sa sve tri zemlje zarad mobilizacije domaćeg biračkog tela je skupa odluka, čije će posledice morati da rešavaju buduće argentinske vlade.
Latinskoj Americi su potrebni zajednički kapaciteti za pregovore sa velikim silama i za rešavanje problema koje nijedna njena zemlja ne može sama rešiti: nejednakost, migracije, bezbednost, energetika, tehnološki razvoj i klimatske promene. Svaki mehanizam regionalne saradnje zavisi od spremnosti vlada da sarađuju uprkos ideološkim razlikama. Stalno stvaranje unutrašnjih neprijatelja na kontinentu podriva tu mogućnost i produbljuje fragmentaciju koja je istorijski služila interesima Vašingtona.
Milej dobija medijsku pažnju spajajući fudbal, nacionalizam i društvene mreže u jedan pokret, i njegova baza ostaje mobilisana. Ipak, taj manevar otkriva teško održivi paradoks: osuđuje strano mešanje koje nije uspeo da dokaže, dok se otvoreno meša u izborne sporove drugih zemalja. To može biti delotvorna strategija za osvajanje izbora, ali kao spoljna politika latinoameričke zemlje znači odricanje od samostalnog odlučivanja u zamenu za aplauz koji traje onoliko koliko traje jedna izborna kampanja.
